Овај текст има за циљ да покуша да врати својинска питања у фокус политичке анализе, јер без тих питања нема доброг разумевања политике у целини. Политике и идеологије, које не хају за својину, имају само празну, беживотну догму и оперишу светом онаквим какав треба да буде, а не онаквим какав јесте. Оперисати, у својим умовањима, само апстрактним појмовима, значи бити политички светац, који је погодио све, а промашио само живот и стварност.
Српска политичка анализа се сасвим одвојила од стварности и претворила у апстрактно умовање, из кога полако ишчезава све што је опипљиво и животно. Једно од питања које је остало изван фокуса поправљача Србије јесте својинско питање, које стоји у средишту и друштвено-политичког облика, и привредно-економског модела. Овде се то сасвим заборавило и само се гледа у ком правцу треба да се усмери свест српског народа; једни би да је превинклују у правцу еврофундаментализма, други у правцу конзервативизма, с тим да све ове расправе и умовања остају „у духу“, без да се и баци поглед на базу друштва, коју чине власништво над тлом, добрима, средствима производње и производни односи.
Свест се, а то се Србима не може довољно понављати, не мења идеологијама и паметовањима, већ променом у бићу или, да упростим, у начину егзистенције. Свако од нас је видео да човек много лакше и брже мења свест ако добије милион еврића од наследства, него држањем предавања. То важи и у обрнутом правцу: осиромашење мења људску свест болно, али брзо и ефикасно. Позивати гладног и босог на светосавље, или у ЕУ, јалов је посао, с тим што еврофундаменталисти имају извесну предност и то не зато што су паметнији, или што је њихова идеологија боља, већ зато што, у великом делу, оперишу егзистенцијом; народ се, као и кер, боље дресира кад је гладан. Ако сам у праву, а верујем да стварност потврђује моје закључивање, наша власт и власт наше власти, неће никако дозволити пораст стандарда и оживљавање привреде, највише због тога што радије оперише са хипностисаном гомилом, која је на рубу преживљавања, него са већинским средњим слојем, који није расположен да се покорава под теретом егзистенције.
Власт, стога, и гледа да сва базична питања држи ван јавне дискусије и то могу да разумем. Ако не постављате права питања, нећете добити ни одговоре. Не разумем, међутим, како опозиција и оно мало непоткупљених интелектуалаца пристају на игру и зашто не задру у својнска питања. Видео сам приличан број добронамерних планова и програма за опоравак српске државе и нације, али ни један не задире у власништво и не види базична питања друштва и држава. „Треба оживети индустрију и пољопривреду“, „треба ставити у функцију велика предузећа“, „пољопривреда је наша велика развојна шанса…енергетика…туризам“…
Сви се, мање-више, мире са затеченим стањем, са постприватизационом Србијом, са пљачком епских размера. Да парадокс буде изведен до краја: данас, у овој и оваквој Србији, више се енергије троши на причу о пљачци коју су починили комунисти 1946-те, него о оној која нам је пред очима, иако је ова, савремена, далеко већа по обиму и вредности. Са овом се, некако, лакше миримо, опљачкали су нас, али немој деку неко да ми пљачка…и то ретроактивно. То је само један од примера нашег бекства од стварности. Неко ће рећи да је ова данашња пљачка последица оне некадашње, да то раде потомци комуниста итд, итд. Све и да је тако, да ли је то разлог за исправљање криве Дрине, и то не ове данас, него оне од пре готово седамдесет година? Нећемо се борити данас, јер смо љути на оно јуче? Ко онај чобанин, што се наљутио на село, па одсеко себи пимпека.
Ево неколико питања, за која мислим да их треба стално држати отвореним у јавности:
1. Има ли српски народ својину, и то не као скуп приватних и личних својина, већ има ли својину као колективитет? При том мислим на шуме, реке, воде, руднике, тле, а до скоро и фабрике, индустрију, пољопривредне комбинате итд.
2. Има ли држава, или имају ли неки дрипци право да, под плаштом избора и ефемерног четворогодишњег мандата, да народну својину претворе у државну и продају је коме им се прохте? Овде се не ради о цени, да будем јасан, него о принципу.
3. Каква је природа државне својине?
1) Данас се већ и заборавило да су државе створили народи, односно нације, а не грађани. Грађани су дошли после и почели да преузимају државе од нација. Српски народ је одувек имао колективну својину, макар немао име за то. Морава никад није била ничија, као ни Копаоник. Чак и оно што је било приватно, или лично, у основи је доживљавано као „наше“, бар у време док је Србија била земља сељака, јер они, по природи својој, не могу себе да виде изван колективитета. Грађанско „ја“ , на које смо се свикли, заменило је оно сељачко, дубоко укорењено, „ми“. Сељак је имао своју шуму, своје ливаде и њиве, али увек са снажним осећањем да је то само део наших ливада, шума и њива. Тек са појавом грађанства, доживљај својине се променио и то у корист приватне својине, а не личне, задружне, или колективне.
Одговор на ово прво питање може да да свако за себе, онако како види проблем. Лично мислим да нација има својину и да корени те својине сежу далеко у прошлост. То што Морава и Копаоник, на пример, нису у катастру уписани као власништво народа, не мења битно ствар, јер се неке ствари просто подразумевају. У том смислу, верујем да српски народ има право на колективну својину и то као народ, а не као збир грађана. Наши дедови, кад су гинули за Србију, нису имали у виду грађане, него нацију. Ова држава се још увек не зове Грађанија, него Србија. И, да не буде забуне: мислим да националне мањине имају потпуно право на приватну и личну својину, као и српски народ, али да колективна својина на припада њима, већ само српском народу, који полако заборавља да је ово његова држава.
2) Тито је, ономад, претворио, једним сумњивим правним актом, приватну својину у државну. У длаку се иста ствар десила и 2001-е, када је противуставним Законом о приватизацији, који је, као министар за привреду и приватизацију, предложио и у Скупштини образлагао Александар Влаховић, само што је, овог пута, предмет отимачине од стране државе била друштвена својина, која је, по обиму, била далеко већа и вреднија, него сва приватна својина 1946-те. Разлика се огледа и у томе што она држава, ФНРЈ, није имовину отела да би је продала, већ да би њоме управљала. Не говорим ово да би некога оправдао, већ да бих доказао да је ова, нова пљачка, далеко већа, покваренија и са далекосежнијим последицама. Онда, те давне 1946-те, било је оштећено неколико стотина хиљада људи, данас је опљачкан читав народ, у корист шачице превараната. Трагедија једног народа увек је већа од трагедије појединца, или социјалног слоја
Друштвено власништво је имало своје мане, од недостатка титулара, до проблема са политизованим урављањем. Ипак, да поткрепим статистиком: 1989. Смо производили три пута више него данас, а ратне 1999-те два пута више. Овде, у Србији, није потврђена теза да приватна својина, сама по себи, значи већу производњу и боље управљање. Та теза је, уосталом, била заснована на психологији, а не на статистици: објашњено нам је да приватник, је ли, ефикасније управља, јер га људска природа нагони на то. То је обична будалаштина, јер човек у себи носи не само конструктивну, већ и деструктивну компоненту, тако да ту психологизација својине не помаже. Други проблем је и што су овдашњи преваранти потпуно занемарили друштвени карактер капитала. Простије: ко је власник Кока-Коле? Милиони људи, преко акција. Кока Кола има више власника, него што је имала Србија кроз друштвени капитал. Ради се, буквално, о милионима акционара. Да ли свако од њих управља? Наравно да не. Управљају менаџери, којима је свеједно чији је тај капитал.
Друштвена својина је, да подсетим старије и обавестим млађе, подразумевала, као колективна својина, и одређена права из радног односа и, иако не знам каква су радничка права била свуда у свету, мирно бих могао да устврдим да су у Србији та права била у самом светском врху. Прислини прековремени и неплаћени рад просто није постојао, права на слободне дане и годишњи одмор су била апсолутна и поштовала су се до у пету децималу, отказ се добијао само у случају да је радник осуђен правоснажном пресудом на казну затвора дужу од шест месеци (за мању казну, фирма је била дужна да му чува радно место), а постојала је и двостепена судска заштита радника кроз судове удруженог рада, али и паралелна заштита, кроз двостепени управни поступак. Жене, као и труднице, уживале су додатна права, а боловања су доносила 85% плате, а у случају да се неко повредио на послу, или током доласка и одласка са посла, зарада се исплаћивала у стопостотоном износу. И-све се ово поштовало. Мобинг је био непознат, регрес је био обавезан, као и топли оброк, а сами радници су, кроз радничке савете, одлучивали како ће се распоређивати профит предузећа. Оно што је важно да се разуме, поготову када су догмати у питању, јесте да су ова права била псоледица облика својине, а не социјализма самог по себи. Та права нису уживали радници других социјалистичких земаља, а највећи број ових права и данас уживају радници у земљама које имају свест о колективној својини, макар биле и капиталистичке.
Мишљења сам, исто тако, да не постоји, нити се икако може стећи правни основ да се народна својина претвори у државну. Својинска питања нису питања која сме и може да реши једна генерација политичара, у једном мандату. Нема тих избора који могу да им дају то право. Једноставно, нешто што се стиче генерацијама, не може да се тапне за годину-две. Неко облици својине припадају овом народу од памтивека и не постоји једна генерација, а камо ли један мандат, током чијег се трајања све може продати. Та и таква својина припада и прецима, и потомцима, а не неком Влаховићу, Тадићу, или Вучићу. Нека продају своје до миле воље, нека поклањају, нека спале, у крајњој линији, али нека не продају туђе.
3) Треће питање је у тесној вези са претходним. За почетак: држава и државни апарат нису исто. Држава поседује шта поседује, али један, овај или онај државни апарат, а они се мењају далеко чешће него држава, има само право раполагања, али не и отуђења имовине и то стога што државно власништво, таман као и црквено, има основ у народном валсништву. Држава слабо стиче, мршав је она прегалац. Од свега што има, дај Боже да је 5% сама зарадила, остало је отела од народа. Слично је и са црквом: кад јој тајкун даје чек на 20 000 еврића, дао је оно што је отео својим радницима, а не што је сам стекао; неко је гладовао, да би он био ктитор.
Државна својина је, по мом расуђивању, и даље, по пореклу своме, народна. То се односи на све њене сегменте: сваки тенк, свака службена кола, свака столица у државним установама, купљени су новцем од пореза, који плаћамо сви. Држава је килав стицалац, а врхунски растрошник. Мало подсећање: државу јесте створио народ, а не обрнуто, и тај народ је створио и државну касицу. Држава је, данас, здраво расположена да прода „своје“ тле, њиве, руднике, а ако треба, и воде и шуме. Једна група случајних људи у политици, мисли да може да прода шта јој се прохте, јер је увртела да је државна својина практично њихова својина. Одакле држави земља, шума, воде? Па све је то старије од државе! Од кога је државни апарат купио Копаоник, од кога Мораву, да може да их прода? Од кога је српска држава, а поготову држава коју воде тријумвири Дачић, Вучић и Николић, купила Косово, да га овако великодушно поклања?
О свему овоме би се дало расправљати далеко дубље и више, али један чланак не треба да буде научна расправа, већ предлог за размишљање и то за сасвим неидеологизовано размишљање. Својина српског народа има порекло далеко старије од идеологија, грађанске државе, па и било које државе уопште. Та својина није апсолутна: она се губи и добија у ратовима, али не и у политичким комбинацијама, или бар не би требало.
Овај текст има за циљ да покуша да врати својинска питања у фокус политичке анализе, јер без тих питања нема доброг разумевања политике у целини. Политике и идеологије, које не хају за својину, имају само празну, беживотну догму и оперишу светом онаквим какав треба да буде, а не онаквим какав јесте. Оперисати, у својим умовањима, само апстрактним појмовима, значи бити политички светац, који је погодио све, а промашио само живот и стварност.
текст публикован 15. 10. 2013.
