Јуче сам, током емисије, добио пацке од једног слушаоца, иначе финог и образованог момка, зато што сам рекао да је у Србији наступила не само криза идеологија, већ и идеја. Има идеја, каже он мени. Обиље, чак, само што то нико неће да види и да прихвати. Какве су то идеје, питам га ја, које нико неће да види и да прихвати? Он каже да су то добре, апатриотске идеје, идеје саборности и истинске демократије, а не ове преварантске и манипулативне. Ја, опет, питам зашто народ никако да прихвати те савршене идеје и отера евриоатлантску булументу, па започене нови живот у саборном и демократском Дизниленду? Слушалац ми објасни да је народ, овакав какав је, мало примитиван, а мало више необразован и да није у стању да схвати срж савршених идеја. Тако ја закључим да нове идеје (саборност је, као идеја стара једно`иљаду и по година) и истинске демократије (шта год то било) све имају, сем народа, који би их разумео.
Други део приче се одвија у сличном тону: шта треба урадити, да би народ укапирао сјај идеја? Образовати га треба, учити, објансити му, каже ми слушалац. Да му се промени свест, питам ја даље? Наравно, каже он. Као што то жели Вучић, гуркам га ја? Да, само у другом правцу, каже.
Пјер Безухов, на разбојишту Бородина, каже: „Ратови пролазе, Платон је вечан“. Јесте, за философе. Требало је Безухов да прошета до првог руског села и да пита сељаке шта мисле о Платону.Слично је и код нас: идеје су вечне, а народ је пролазан. Свако ко је до’ватио нешто школе, завршио неки факултетић, па се уписао тиме у српску интелигенцију или, још горе, постао политичар, мисли да својим идејама и националним пројектима може да оптерећује српски народ. Дубље разумевање историјских токова, политичких система, друштвено-економских формација, својинских тумбања,нашој интелигенцији није потребно да би поповала. Звук речи и игра појмова спречавају наше приучене теоретичаре политике да уоче збивања која се одвијајуу дубини друштва, она фина преобликовања једне заједнице, које се одвијају сасвим с оне стране појмовног света.
Недавно сам прочитао овде, не знам тачно ко је то написао, да је Млетачка република била демократска држава од, малтене, Кенозоика, до наших дана. Демократска и-шлус! Шта се дешавало испод површине, није важно, важан је звук речи: демократија. Најбоље у целој ствари је што се стално бркају република и демократија; прво је облик организовања друштва, друго је начин владања, односно политички облик. Али, ајде, није ни важно, друго је нешто у питању: демократија се, у данашњем тумачењу, у Венецији појавила релативно касно. До средине 13-ог века, дакле читава четири века од оснивања, Венеција је била изразито аристократска држава и народ није имао никакву улогу у изборном процесу. Дуждеви су бирани од бароната, а не од народа, тако да је сваки од њих био демократски изабран таман колико и Хенри Тјудор у Енглеској.Од средине 13-ог века, народ је добио прилику да бира Consiglio delpregadi, односно сенат,састављен од 60 чланова. Висока државна звања била су недоступна плебсу и изборни процес се, до последњег дана трајања Млетачке републике, односио само на аристоркратију, изузев избора Сената. То има везе с демократијом таман иколико Калигула са Аполом 11.
Постојање изборног принципа уједном друштву, или држави, не значи аутоматски и постојање демократије. Magna Carta, на чије се основне поставке позивају и савременици, јесте велика повеља о слободама…барона, а не обичног народа. Нормански барони нису могли предвидети долазак неке демократије, за 5-600 година, па написати демократски документ. То исто важи и за третирање Венеције као демократске државе. Демократска – да, али за племство. Обичан свет се, до 14-ог века, није бројао ни у шта. Тек васпостављањем Сената, који је,уосталом, имао мала овлашћења, народ је ушао у изборни процес.
Важно је разумети следеће: није важно како друштва сама себе зову, већ какву праксу спроводе. Сваки друштвено-политички систем се налази у непрекидном кретању; статичка слика историје и друштвено-политичко-економских формација ушла је међу Србе кроз школски систем, који је, ради методолошких поједностављења и прилагођавања просечном ученику, подредио динамику друштвених збивања шематским упрошћавањима. Шеме, које смо покупили у средњошколском образовању, битно су нетачне. Због притиска школског система, нама промичу сасвим баналне ствари,као то да је подела на Стари, Средњи и Нови век неорганска и произвољна,односно да не постоји функционални основ за такву поделу. Често и сами помињемо, примерице, „мрачни, Средњи век“; откуд нам та флоскула, кад овде Средњи век није био мрачан, напротив? Са чијег то становишта посматрамо историју?
Исто тако, постоји заблуда о смени друштвено-економских формација. Уобичајена подела на робовласништво, феудализами буржоаска друштва, крајње је примитивна и има само табеларну вредност. Свака држава мора, нужно и неизоставно, да прође следеће фазе: племенски савез,монархију, апсолутну монархију, грађанско доба (са демократијом у средишту ДПС-а), цезаризам (слом сила новца у корист древних сила крви) и, на концу,распад друштва и нестанак цивилизације. То је нужно и ни једна цивилизацијаније избегла ове фазе. Оно што, као што рекох, вара људе да мисле да је Венеција, рецимо, избегла ове фазе, јесте звук речи; дуждеви су, у рано доба,били изборни монарси у функционалном смислу. Имали су, у длаку, исте прерогативе као и ма који други монарх у Европи тог доба. И дуждеви, су, као и њихове колеге из остатка Западне Европе, били на том месту захваљујући нагодби бароната. Оно што јесте разлика, али не таква и толика да бисмо једну аристократску државу прогласили демократијом, јесте одсуство династичког принципа. Династички принцип, у Европи, карактеристичан је једино за германске народе, док је код других био крајње лабав. Управо зато, у Европи постоје само две земље у којима никад није столовала нека немачка династија: Србија и Албанија. Великом Британијом и данас влада немачка династија, а такав је случаји са другим владарским кућама. Кроз европску историју је протрчало море династија, али су само немачке опстале.
Апсолутна монархија јесте највиши удар сваке цивилизације и њен врхунац. То је, у Европи, доба Барока. После тога остаје само нагомилано технолошко искуство, али се цивилизација више не може спасити, јер опадају велики симболи, а с њима и квалитет људског материјала. Данашњи Европљанин је, у сваком погледу, осим технолошком, далеко испод свог претка из доба Ренесансе, или Барока.
Кад се појаве, на обзорју историје, силе новца, оличене у младој буржоазији, долази до преокрета.Буржоазија, сигурна у свој џеп, устаје против аристократије, али не само против ње, већ и против идеје да живот има ранг и част, симбол и задатак. Све разлике у друштву, које се не могу оправдати разумом и коришћу, буржоазија осећа као несносне и хоће да их укине. У борби против племства, она позива упомоћ масу и тиме је, први ут, уводи као политичку количину. Тако почиње демократија. И сами буржуји, иако признају народ као политичку количину, јер им је потребан да изгине у антиаристократским ратовима, не намеравају да том истом народу дају право гласа. Не пада им напамет да сиромашнима дају иста права као богатима.Управо зато, опште право гласа се јавља тек у последњој фази демократије. Прво постоји имовински цензус за гласање, а и жене не могу да приђу гласачким местима. Доцније, кад се изборни процес учини довољно манипулативним да више нио чему и не одлучује, право гласа добијају сви. Док је о нечему одлучивао,право гласа су имали само изабрани.
Фазе које је прошао читав Запад, прошла је и Млетачка република, само са другачијом терминологијом. Осим звука речи, све је било исто. Да није, да се, рецимо, Венеција решила на истинску демократију, по мерилима наше епохе, згазили би је аристократски суседи. За све време трајања Млетачке републике, ни једном на власт није дошао неки дужд који није племић. Ако је то демократија, онда нешто са нашим схватањем појмова није у реду.
У природи је човека да, кад нешто сматра идеалним, сматра га и вечним. Љубитељи демократије не капирају даје она пролазна, као и свака људска творевина и да има свој рок трајања.Друштва се налазе у непрекидној динамици и променама и ништа се не може конзервирати, нити поправити, већ само заменити нечим другачијим. Често и горим. Демократија је корак назад у односу на апсолутне монархије, јер ставља новац изнад крви, а разум изнад инстинкта. Аристократија има симболе, ранг и задатак, буржуји уништавају симболе, презиру ранг (осим по висини прихода) и као врхуснки животни задатак виде умирање у кревету. Грађанин је, што би рекао Ниче, „унутрашња свиња“. Уништавајући велике симболе, у корист једног јединог симбола, новца, грађанин уништава и само друштво.
Виспренији умови су, још пре двадесетак година, уочили да већ живимо у пост демократији, али сањалицеодбијају да то виде. За њих је демократија вечна, као Платон за Пјера Безухова. Вечна јесте-за оне који су њени заточници. За цивилизацију, она је завршена и неће се вратити. Западна цивилизација, којој Срби унутрашње не припадају, алису у њеној орбити, налази се пред цезарским добом; силе новца бију своје последње и највеће битке; планетарна пљачка је једини начин да паразитска цивилизација продужи своје трајање. Само је питање времена кад ће негде избити варница, у самом срцу Европе и када ће се отворити епоха грађанских ратова, првенствено урбаних ратова, који ће сатрети и привреду, и технологију. То је оно што ће се десити, а не оно што би било лепо да се деси. Свако ко сања о поправци демократије, о њеној „исправној“ примени у друштву, о њеном „људском лику“, није разумео велике процесе и кретања у људском друштву. Пре демократије нема великих кланица, светских ратова, нема опште војне обавезе, која милионе сатире по рововима, нема диктатуре новца, нема друштвеног ранга по новцу.Одвојити сва ова питања од демократије, посматрати је као „чист“ систем, без практичних импликација, представља озбиљно незнање. Она, истина, у свом зрелом добу, у свакој цивилизацији представља највиши удар технологије и науке, те великог описмењавања маса, али само у корист новца и профита, а не у корист човека.
Нема те технологије и нема те науке које ће надживети поживотињење човека; кад се оквари људски материјал,кваре се и све творевине тог материјала. Од гована пита не бива. Запад је већ данас одгајио новог прачовека, дебелог и равнодушног према свему, осим према себи. Наука се заглавила у раном Двадесетом веку, нема нових открића, нема револуционарних теорија, само се прежвакава једно исто и то исто се пакује у све мању амбалажу. Тесла и Ајнштајн су последњи велики научници епохе, послењих је све само прежвакавање истих питања; Маркс је последњи философ који је имао философски систем, а и тај систем је стар век и по. Од тада, постоји само фрагментарна философија. Шта се велико десило у уметности после Барока? Енди Ворхол? Еминем? Трагови опадања су свуда, само ми не желимо да их видимо, јер нам је мрска помисао да наш живот, овај једини који имамо, припада добу Великог Пада.
Оно што се диже на хоризонту времена нису идилична времена, која ће настати кад демократију отерамо на канал, па је поправимо, него времена слома, хаоса, ратова, глади и болести.Милиони ће се отимати о комад земље и залогај хране. Већ данас не постоји начин да се здравствени и пензиони фондови у евро-атлантском свету, учине одрживим; незапосленост расте свуда; куповна моћ је у паду већ више од 20 година; декаденција је толико очигледна, да је више не треба ни доказивати. Оно што се,у позадини великог збивања, као нека врста декора, стално чује јесте поклич за мир и прогрес, који упућују сви они чија је крв слаба, а дух болећив и млак. „Ајд`се договоримо: од понедељка, правна држава“! „Ајд` да се више не краде, него дасе ради поштено“! „Да сви живимо лепо“! „Доста је рата, глади и аналног секса“.Ти апстрактни поправљачи света, просипачи суза за демократијом и књишки мољци,који су у стању да се цењкају данима око неког појма, утврђујући његову савршену тачност, виде још само дрво, а шуму јок. Ум за морем, смрт за вратом. Оптимистички смех под вешалима.
Од свих заблуда, од којих болују поправљачи света, најскупља и најглупља је она о доброти људске природе, која ће се изборити са епохом и њеним утварама. Мит о вечитом прогресу и промени свести. Та, типично рационалистичка будалаштина, није примењива нигде у животу,нити у природи, већ само у главама оних који шпрајцују демократију. Овде се ради још само о томе како преживети тешка времена, а не како их учинити добрим,јер то више не може ни Давид Коперфилд. Провинцијски вуковци и маминирузмарини, таоци школских шема и јунаци од кутлаче, спасавају оно што се спасти не може и, у том смислу, њихово је деловање штетно колико и деловање власти,јер масама даје лажну алтернативу, слику будућег Дизниленда, који ће доћи кад се склоне неваљалци са власти. Ствари се спасти могу само ако се власти дочепају они који имају инстинкте, а не сувишак појмовних и менталних акробација. По српским кафанама и интернет порталима, постоје гомиле маминих генија, који поваздан нуде савршене системе, засноване на правди, истини, прецизној организацији друштва… Једина мана им је што живот, такав какав јесте, а некакав треба да буде, хоће Вучића и Дачића, а не мамине Платоне и Аристотеле.
Никада ни један принцип, ма како разуман и пожељан био, није оборио силу. Сви умни људи се слажу да је Платонова држава идеална, али има само једну ману: никад није успела. Нити ће. Тужакати властодршце, опањкавати их по медијима и призивати правду и истину као савезнике у борби за бољи и лепши свет, сасвим је несувисло. Умовање никад ниједно перце није подигло, камо ли променило свет.
На крају: волим да се кладим, али не у кладионицама, него приватно и то у вези са политиком. Само сам једном изгубио опкладу: платио сам 50 евра, јер сам прогнозирао да ће УРС прећи цензус. Он је, истина, прешао, али тек ујутру и то после мућке. Сматрао сам даје поштено да платим кладу, јер без преваре не би прешао цензус. Тренутно имам ненаплаћено око 2 000 евра, јер многи мисле да су велики познаваоци, па се радо кладе, али лову немају. И сад нудим опкладу свакоме ко мисли да ће се Србија демократизовати. Ја тврдим да ће потонути у диктатуру. Рок: две године. Онај ко мисли да ће Србија изгледати боље за две године, а хоће да уновчи то знање,нека положи кладу. О параметрима, односно начину мерења, договоримо се накнадно. Они који мисле да ствари треба поправити, али да се дупе не дигне одкомпјутера, добију од мене 2:1, а ови, који су спремни да се фајтају, 1:1. Ови потоњи имају неку шансу.
текст публикован 15. 10. 2013.
