Поткивање бува

Српска десница је данас потрошена, уморна, потонула у изговоре и објашњења, слабо образована (некад то није била), фотељашка и нерадишна. Живи у прошлости и то оној која не сеже даље од 60-70 година, не мари за данашњицу, а за сутрашњицу још и мање.

Како мало посвећујемо пажњу чињеницама, још и добро пролазимо. Ми смо, или бар верујемо да јесмо, народ истине, правде и слободе, али свакако не народ чињеница. Нема Србина, а поготову не Србенде, који не држи више до својих уверења, него до чињеница. Ваљда и због тога што је тржиште уверења далеко профитабилније, него тржиште чињеница. Оне су хладне и неме, необориве одстране истине, правде и слободе.

Ово пишем зато што ми је мука од чоколадирања пораза и моралних победа, што је тежишна позиција сваке расне Србенде. Кад се манемо умовања и лупетања, приметићемо да мала, чак и незнатна победа, више вреди него најгламурознији пораз. Наша десница, поглавито ова новија, могла би да проба да једном победи зле силе садашњице, уместо што и даље побеђује маршала, који је бацио кашику пре три деценије. Све смо већ објаснили: и да није био Хрват, али је био хрватски националиста, и да је ратовао искључиво по српским крајевима, док су „наши“ратовали искључиво по Хрватском Загорју, и да није ослободио Јасеновац, док су „наши“ослободили и Бањицу, и лагер у Нишу и све лагере редом. Не можемо само да се погодимо ко је већа Србенда, Недић, или Љотић, пред којима бледе и Обилић, и Лазар, док пред Николајем Велимировићем, који је захватио Америку, бледе српски епископи који су уморени мученичком смрћу у Јасеновцу и који немају ни једно ваљано објашњење зашто нису збрисали.

Да се одмах разумемо: мој деда се предао црвенима 1946-те и гадно је пропатио за своју љубав према круни и Србији. Наслушао сам се прича о „нашима“, који су Срби и комуњарама, који су странци, са по неким Личанином. Али, још док сам клинац био, приметио сам да нешто није у реду са читавом причом. Слушао сам приче о издаји савезника и никако нисам могао да појмим какви су то савезници,кад су нас издали? Како, онда, изгледају наши непријатељи, кад су нам савезници такви? Каже деда: „Тито је хтео Југославију, а ми велику Србију“! Супер. Како се звала наша војска, питам ја? „Југословенска војска у отаџбини“. „Зашто не српска“, питам ја? „Тако је морало“! Питам зашто је краљ дао наређење Дражи да се стави под Титову команду? „Притисли га савезници“. Зашто је краљ правио владу с Титом, хаман? „Морао је, навалили савезници“.

Кад сам већ мало поодрастао, почео сам и да се зезам са дедом и његовим тада реакционарним друштвом. Прича, о славама и празницима, шта су му комунисти радили по затворима. Ја питам да ли би они, да су победили, комуњарама дали пар хиљадарки и послали их на кадровско одсуство? Он каже да би их требили као вашке. Па то су они вама радили, зезам ја даље. Није то исто, каже он.

Шта хоћу да рекнем: црвени су имали победу, ми изговоре; они Русе, ми традиционалне савезнике; они Дедиње, ми бајбоке. И то су чињенице живота. Хладне и неме. Све остало је апологија пораза, а ми смо за то најстручнији на свету. Чињеница се може оборити само другом чињеницом, а истина истином. Сила се обара силом, а не причом. Пилат је разапео Исуса, а не обрнуто. Ко то не разуме, нека се не бакће с политиком и нека оде у попове, катедарске мољце и апстрактне попраљаче света.

Све што је постоји у струји живота, постало је победом и поразом, а не тумачењима победе и пораза. Живот ће нас наградити кад почнемо да побеђујемо у реаланом времену, а док будемо побеђивали давно мртве комунисте, неће бити награде.Историја награђује успех, а не морал, добре намере и поштење. Кад би било обрнуто, Енглеска би већ била на дну мора. Ми смо лепши, бољи, поштенији,моралнији и српскији од комуниста! Супер! И шта с тим? Па није рат био избор за мис,  или избор за академика, него клање око победе.

Српска десница је данас потрошена, уморна, потонула у изговоре и објашњења, слабо образована (некад то није била), фотељашка и нерадишна. Живи у прошлости и то оној која не сеже даље од 60-70 година, не мари за данашњицу, а за сутрашњицу још и мање. Чека да јој, на основу некакве божје правде, власт падне у руке, јер је праведна, патриотска, поштена и морална. Кад се и коме десило да му власт падне у руке без крвавих гаћа? Без ризика? На „мајке ми“, власти нема.

Слушам, прошле године је то било, једну од икона српске деснице, Младена Обрадовића, како, са дубоким патосом, цитира Његоша, Николаја Велимировића и Љотића, али ни случајно не успева да споји цитат и особу. Све погрешно наводи. Остали су још гори од њега. Шта то говори? Да је танко њихово знање, да је нешто научено на брзину, „за потребу“ и да је без корена и без разумевања.

За почетак научимо да је пораз – пораз, а победа – победа. Стаљин је, на тражење папског нунција да не улази у католичку Пољску, питао: „Колико Ватикан има дивизија кад то тражи“? Не исправност гледишта, већ сила врте овај свет. То је оно сазнање до кога се српска десница никада није дигла. Непријатељу се нема шта објаснити, он се мора победити, или му се мора покорити, таман да је сто пута гори од нас. Да се модеран десничар питао, ми бисмо НАТО авионе 1999-те гађали цитатима Николаја Велимировића и златним кашикама Немањића.

Најбоље од свега је што су данашњу десницу, овакву каква је, формирали баш бивши комунисти.Наша десница је почела да пропада са појавом Вука Драшковића, који је оперисао бескрајно плитком идеологијом и који је запалио Србију јефтиним фразама. Уместо да се тренутно дистанцира од пресвученог комунисте, наша десница га је извикала за месију. Доцније је он пропао, али су рецидиви остали. Он је тај који је унео вирус анационалне деснице, којој су велики принципи и начела постали важнији од нације и који су спремни да Србију жртвују свету, Европи, сећању на Дражу, даје пасивизују чекањем да нам Бог помогне, док дупета држимо у фотељама. Увођење теолошких питања у политику је убијање оног што је живо, борбено, што има вољу за моћ. Наши стари су се клали са непријатељима и док нису знали за Христа и хришћанство, а не видим ни да је Бог громом спалио наше непријатеље зато што нас требе. На крају, пасивизација се изводи по принципу „Бог награђује врлину, а кажњава грех. Овакав живот је казна за наше грехе“. Лично не пристајем на таква тумачења, јер се историја одвија не на нивоу врлине и греха, већ на односима храброст-кукавичлук, отмено-фуњарско и вредно-лењо. Будућност припада ономе ко је спреман да се бори, да трпи, да се жртвује, да устане раније, да дуже издржи зиму и глад, а не ономе ко дуже клечи пред иконом. Ко мисли другачије, ја га молим да клекне и моли док нека планина не крене с места и потамани наше непријатеље. Лепо је веровати у Бога, али је добро држати и бејзбол палицу иза врата.

Неизлечени СПО-овци, ти инстант-десничари, који традиционалне вредности нису проосећали, већ научили, и даље дрмају српском десницом, изазивајући потпуну конфузију и,изнад свега, стварају један штимунг да се националиста може постати за недељу дана, чим умеш без грешке да изговориш „блаженопочивши“, да напишеш „срБски“ (у духу најбоље хрватске граматике, која не познаје једначење по звучности, уз евентуални, сасвим логични изговор да ми нисмо „српови“, него Срби, не шаптачи,већ ШаБчани и слично) и да научиш два цитата Николаја Велимировића- А, да! Мораш и да једно два-три пута победиш партизане на Неретви! Умало да то заборавим.

То је рецидив СПО-а, то је скок са левице на десницу у једном потезу. Да се вратим првим пасусима: имам пријатеља, који важи за једног од жестоких десничара и ултранационалисту и познат је у читавој Србији. Знам га од детињства и знам дасе његова породица одлично сналазила у сваком режиму, да му је татко био комуниста вишег ранга, да су искористили погодности које је режим тада давао, а таквих погодности, да се не лажемо, није било мало, да је забоо огроман стан, прави кадровски, како се то онда звало. Наравно, све то у интерпретацији мог друга изгледа овако: тата је био комуниста јер су га на то натерали зликовци.Малтене, убијали ко неће. Гајбу је прихватио да црвени не примете да је прикривени десничар, јер би га скромнији стан демаскирао као противника режима. Кад је Друг Пегави угинуо, још неколико година су прикривено радили против комуниста, а онда, кад је постало безопасно, коначно су збацили тежак јарам комунизма, запишали Пегавог и…задржали стан, лову и све оно што су стекли као противници режима. Уобичајена биографија модерног десничара-оправдање, оправдање, па изговор.

Има још живих људи који су пропатили, али гадно пропатили под црвенима: нису добили станове, чак ни посао, као непријатељи комунизма. Превентивно су хапшени, чим неко из неке Чамаратунге  слети у Београд, а неки су и одробијали. Да ли неког од њих примећујете у врху савремене српске деснице, или махом видите оне који су лепо вајдили у комунизму па, око 1990-те, схватили да је маршал био фуњара и да их је све онако, подло и загорски, поткупљивао, срам га било! О.к. Поткупио вас је, нико вас не спречава да вратите комунистички мито. Или то и данас схватате као награду за храбро ћутање током маршаловог понтификата? Шта сте, од свог обиља, одвојили за оне који су имали петљу да нешто кажу маршалу док је био жив?

Дакле, не изговори, не побеђивање лешева, не цитатологија и апологија, већ храбар погледу стварност. Док сте, браћо модерни десничари, побеђивали Тита, постхумно,наравно, на Сутјесци и Неретви, док сте цитирали мудре српске главе, док сте се такмичили ко је лепши, паметнији и поштенији, мајстори су вам продали имовину,опљачкали све нас, оставили вас без посла, без прихода, послали вам рачуне за струју, оставили вас без здравственог осигурања, увалили вам скупе школе…Све вам то не смета? Немојте да вас стварност и садашњица ометају у побеђивању партизана и испирању прокомунистичких биографија.

Док сте ви објашњавали, србовали по срБски, бусали се у груди патриотске, мајстори су нас опустошили. Развлашћују вас, отимају вам приватну својину за дуг за струју, баш док ви хвалите чари те својине. Ум за морем, смрт за вратом, то би требало да стоји на заставама модерне српске деснице данас.

И последње, али не најмање важно: волео бих да знам колики део српске деснице данас контролишу тајне службе? Десничарски цвркут је толико окренут од живота, толико јалов, да немогу да верујем да се то ради од памети, а не по задатку. Јер, нека се нико не вара у томе: ми живимо у постдемократском друштву, у друштву у коме су обесмишљени не само појмови левице и деснице, већ и идеологије уопште. Време није оповргло  основне поставке левице и деснице, већ их је обесмислило. На обзорју времена се јавља гола борба за опстанак, свет као џунгла и арена, подмукла борба у којој ће свака идеологија бити сведена на чисто биолошка питања моћи и плена. Тада неће бити важно да листе левичар, или десничар, већ да ли сте опстанак подредили идеологији, или обрнуто.

Tекст публикован 20. јула 2013.