У кометару, поводом мог претходног текста, једна читатељка је издвојила моју реченицу да без крвавих гаћа власти нема и додала питање: „Чему онда служе демократски избори“? Претпостављам да је питање реторичко, јер сам запазио да се ради о веома рационалној особи, која није прогутала демократску удицу.
Черчилу се приписује изрека да би избори били укинути, да се на њима стварно о нечему одлучује. Друга верзија је да је власт превише озбиљна ствар, да би се препустило народу да о њој одлучује. И заиста: изборима, ма како они демократски били, само се распоређује квота моћи унутар једног система, односно унутар једне политичке касте. Праве, дубоке промене у ма ком друштву никад нису биле последица избора.„Власт је конзервативна, јер влада“, каже изрека неког енглеског лорда, чије име сам заборавио, а мрзи ме да сад копам по нету. Другим речима, ма како дасте реформски оријентисани ,кад дођете на власт, тежите конзервацији система,јер сада он ради за вас. Тако систем, у оквиру једне парадигме, како се сада то модерно каже, сам себе чува и обезбеђује себи опстанак.
Систем, дакле, апсорбује све политичке чиниоце у једном друштву и претвара их у своје слуге. Шта они о себи мисле, савршено је свеједно, јер они објективно јесу конзерватори система. Још Шездесетих, студенти су стајали изван система и драли су се по европским улицама, не знајући баш тачно шта желе. Систем их је, за пар година апсорбовао,тако да су бивши Шездесетосмаши, у целој Европи, само двадесет година касније,били острашћени службеници система и Новог светског поретка. Систем их је прогутао.
Синдикати су прошли исто тако: најпре наоштрени на капитализам, синдикалци су тражили мање рада, више права имање социјалне разлике. У међувремену су опали до социјалних питања и постали су апологети система, који се боре само још за једноцифрене проценте цене рада.
Исто се догодило са црквама, левичарским покретима, као и са са десницом. Сви скупа су постали службеници система и одбацили специфичност својих идеја у корист једне опште и светске антидеологије. Потреба сваког политичког фактора да буде „грађански“ порасла је до карикатуре; сви су у политичком центру, сви су за правду, слободу, за социјалну државу и остале тандарамандарије, које не значе ништа. Нема више партије левице која у свом програму има борбу за социјалистичко државно уређење, већ само за аветињску социјалну државу, коју још нико видео није и неће. Чак је и сам појам потпуно нејасан. Десница има у длаку исте програме као и левица, уз тужан избор, који се никакве суштине не тиче, а то је да ли ће бити монархистичка, или републиканска. Владавина крупног капитала се подразумевау сваком случају. Не постоји више ни она традиционална, конзервативна десница која се бори за ситан капитал, за мале предузетнике, за класична права и слободе човека и грађанина, већ су сви апологети корпорација и нових права,попут права да мрзите себе што сте хетеросексуалац.
Избори ту неће и не могу да промене ништа, јер се суштински ништа и не бира. Демократија је за нама и ово,што се у евро-атлантским размерама појављује на обзорју историје, јесте једноумље о каквом ни Стаљин није могао да сања. Ауторитет власти се више не остварује некаквом политиком, или идеологијом, већ простим подмићивањем присталица и медијским тлачењем народа. То је најбољи начин да се, испод површине, ауторитет трампи за голу моћ. Чак и најригиднији комунисти су гледали да народе убеде, да им објасне предности система а, ако то не упали, да их подмите све, као народ. Данас се подмићује само узан круг слуга око самодржачких партијских апарата, док је за широке масе предвиђена евроатлантска жвака, уместо хлеба. Чак и комунизам, схваћен као светски процес је имао своје варијетете, у распону од либералне варијанте, коју смо ми имали, преко конзервативне,у земљама Варшавског пакта, до крајње ригидне, у Камбоџи, или Северној Кореји. Модерни системи за те варијетете не знају, нити би их дозволили. Уместо српа и чекића,на застави осовине Брисел-Вашингтон стоји само једна реч: безалтернативност. „Ти да ћутиш кад са мном разговараш“, парола је сваке модерне власти у Европи, кад комуницира са бирачким телом између два изборна циклуса.
У неком следећем тексту ћу изложити историју демократија у последњих 2500 година, а сад, да не бих ширио причу, молим вас да ми верујете на реч: демократија је ендемска појава у историји сваке цивилизације. Увек се рађала, развијала и распадала на потпуно исти начин-и у Старој Грчкој, и у Риму, и у Византији (чудићете се откуд тамо демократија?), и у Старом Египту. Име јој није увек било исто, али садржина јесте: увођење народа као политичке количине у одлучивање. Наравно, у почетку то испадне као нека згодна идеја, али се, за само један век, схвати да је једноставније не питати тамо где се очекује непријатан одговор. На крају, народ само има илузију да се нешто пита. Платон је забележио, пет векова пре Христа,следећу Сократову мисао о демократији, која је и данас жива, као да је јутрос изговорена:
„Демократија је облик владавине у коме постоје три слоја друштва: професионални политичари, који само држе говоре и не раде ништа друго. Други слој су њихове присталице (данас: чланови партија), које им аплаудирају и не дају ником другом да изрази супротно мишљење(данас: медији и партијско-пропагандне машине), а трећи слој је огромна маса народа, која има илузију да се у њено име влада“.
Има ли се шта овоме додати данас?
текст публикован 22. јула 2013.
Sokol .