Нема дана да ми се у емисију не јави неки богомољац, да ми објасни да ми, Срби, страдамо због наших греха и да ћемо се, кад се поново окренемо Богу и кад се покајемо, поново родити. Таква прича, по правилу, има малу рупу: богомољац, испод научених и бескрајно плитких фраза, уваљује потекст који гласи отприлике овако: „Када бисте сви били као ја, предани Богу,с авршени синови наше цркве, браниоци вере, све би кренуло набоље“. Укратко: Ја сам бољи од вас.
Таквима се редовно извиним што нисам тако реван у вери као они и посаветујем их да се, кад их је већ Господ одабрао међу нама грешнима, да шире Његов наук, помоле и оближње брдо ће сићи на наше непријатеље, подавити их и ослободити нас муке. Зар не каже сам Исус: „Ако имаш мало вере у себи, рећи ћеш оној планини: помери се! И она ће се померити“. Друго што смрдуцка код богомољца је следеће: ако си заиста веран, одакле ти ароганција да тумачиш божју вољу? Одакле ти, баш ти, знаш шта је воља божја? Воља је божја неиспитљива, то је један од основних постулата вере. Ко тумачи, већ је потпао под први грех: сујету.
Мука ми је, дакле, од богомољаца и њихове дијалектике. Непоколебљиви, сигурни у свој наук, горљиви, без трунке сумње у своју исправност, тако су, некако…налик протестантима. Хладни жар вере, доказ уместо осећајности, каузалистика насупрот судбини. Нема ничег проосећаног, само наученог и то без разумевања, онако, наизуст. Ко може да каже да је веровао без сумње? Религиозност је таленат, црта душе, последња метафизика, а не испит за факултет, који треба научити. Поготову није нешто чиме се треба бусати и чиме треба давити све друге. Права вера ћути, нема потребу да се сваком на главу попне.
Себе сматрам православним паганином и не пада ми напамет да се одрекнем читавог наслеђа мог народа, које је старије од хришћанства. Живот и свет не видим у кључу врлина-грех, већ храбро-кукавички, или племенито-простачки, или човек заједнице-егоиста. Не дозвољавам да ми богомољци стално чепркају по шупљинама сваке врлине, тражећи грех да би, онда, онако правоверни, упирали прстом и стално доказивали себи да су бољи и ревнији у вери. Не дам им да ми се надгорње само зато што ритуално доживљавају веру и што је носе са теговом и озбиљношћу Кромвелових пуританаца. Моја вера, исправна или не, лебди као лептирић, тако је лака; њихова пада као наковањ. Али, не на њих, него на оне око њих.
Овакав, пуритански богомољац, типично је грађанска појава, јер веру виду као неку врсту идеологије и то једино исправне. Свако ко не прихвата њихову жваку, већ је јеретик и Пакао му не гине. А зна се колика је тамо температура. То је модеран лов на вештице, у коме се не одлучује у корист традиције, метафизике, или осећања, већ у корист празне догме. Ко не врује догматски, верник није. Најпримитивније фарисејство.
Вера није ни пракса, ни догма, ни ритуал; она је чист, непатворени осећај; директан линк између човека и Бога, без посредника; поглед у звездано Небо. Исто тако, наша је вера бесмислена ако се из ње избаце племенски тотеми и табуи, ако се занемари наш култ предака и наши шумски, водени и горски демони. Шта нам онда остаје? Колико је плитак, колико јадан покушај да се вера веже у гвоздени ланац узрока и последица, да се баци у тамницу доказа и противдоказа и да се тиме разумски заснује? Бедан је покушај да се вера објасни и анализира кроз књиге и теолошку литературу уопште. То је као кад би се сецирала љубав, музика, или таленат за сликање. Ово је типично грађанско тумачење религије, које потпуно, као и у политици, одриче све оно што се не може пред разумом оправдати и што се не може предати утварама дебате. Вера стоји с оне стране чињеничног света, с оне стране каузалистике и нашег, тако модерног, схватања света и живота као инструмент-табле, на којој се покрећу полуге и притискају дугмићи, да би скаламерија била пуштена у погон.
Никада ни једна чињеница није оборила веру, нити је вера изменила чињеницу. У каузалистици је садржана једна страна људске природе, човек као историја и као чињеница. Вера је човек као простор, као невезаност за пролазност. Нема моста између та два света. Богомољци баш то хоће да направе, да силују веру знањем и узрочно-последичним везама. Верујем, јер је доказано! Има ли веће будалаштине, кад се мало удубите? Вера не потребује доказ, као ни љубав, као ни патриотизам, као ни било које осећање. Или се верује без доказа, или се не верује никако. Вера заснована на знању, или сазнању, више није вера, него средство за силовање оних који само хоће да се препусте осећању и контемплацији. Веруј овако, како ти ја кажем, или ниси верник, вечити је поклик свих богомољаца и пуританаца.
Ја, дакле, одбијам да ми богомољци дају атест да ли сам верник, или не; њихова бука потказује испразност њихове вере. Не нагоните никога да верује на ваш начин, јер немате монопол на веру. Чак ни црква нема монопол на религиозно осећање човека, јер је оно старије од сваке цркве. Оно је врсно задато и нико није његов гонич, понајмање богомољци, са прочитаних десет књига. Ко није прошао кроз поноре сумње, никад није ни постао верник, а они, ти богомољчићи и приучени теолози, никад се нису ни дигли до сумње.
текст објављен 23. 07. 2013.
