Нико не мотри на способне као неспособни. Иако ништа не знају, имају инстинкт за ометање бољих од себе.
Нема дана да ме неки слушалац не пита: да ли смо сами криви за оно што нам се дешава? Да ли смо ми Срби, генетски и етнопсихолошки, предодређени за овако тегобан живот? Да ли смо отпадак цивилизације, да ли смо сами себи казна, да ли смо, да ли смо…
Одговор није једноставан, али јесте делимично утешан: нисмо. Ни један народ није заслужио овакву судбину. Наша судбина није спонтано настала из наших недовољности и слабости, већ је овај слом државе и нације туђи пројекат. Далеко сам од другог пола гледања на српство: не верујем да смо народ најстарији, да смо надљуди, да смо предодређени само за велика дела и подвиге за које други нису способни. Верујем да су оба становишта, и оно да смо лоше упакована гомила неспособњаковића и покварењака, и она да смо надљуди, једнако погрешна, јер су демобилишућа за српску нацију. Прво становиште вели да је наша етнопсихологија пресуда над нама и да не вреди ни покушавати, друго нас одводи у пасивност тиме што нас одучава од малих, обичних и свакодневних борби, обичне марљивости, скромности и реалистичног приступа стварности, у име некаквог Армагедона, у коме ће Срби победити све силе зла и таме. Да победимо лењивца у себи, то је мало и безначајно, али да победимо Билдерберг, то нам је таман. Да ли?
Ипак, пропаст овако гигантсих размера, не може да буде спонтана и далеко превазилази наше етнопсихолошке мане. Србија је први пут у својој историји, гладна у миру. Није у стању да развије привреду чак и осредњег нивоа (сада смо на трећини производње из1989-те и то по новој методологији; да је остала стара, тај би однос био 1:5). Будући да нека врста привреде постоји чак и у збегу, јасно је да је пропаст диригована и да извођачима радова остаје само да нас убеде да нису криви они, него неспособни народ, који боље није ни заслужио. А народ почиње да верује даје заиста тако. Медији здушно помажу таквом гледишту на ствари, па и досољавају.
Начелно се не слажем са помало изанђалом флоскулом да „народ има онакву власт какву заслужује“, најпре због тога што народ више никакве везе с влашћу и нема, већ само има самоизбирљиве назови елите, које много више зависе од странаца, тајних служби и медија, него од народа. Оно што је „на кеца“ сигурно је ово: народ има у длаку онакву власт, какву има привреду. Простије: привреда најбоље открива способност власти. Онај ко није у стању да организује привреду, неће имати никакву прилику да организује било какву политику.
До негде 1997-ме, у управном слоју није било дунстера и незналица, а поготову не политичких вундеркинда, као данас. Она претходна екипа, Слобина, и кад је упропашћавала, знала је шта ради и зашто то ради. После тога, пропаст привреде је постала ултимативна, јер и кад бисмо подразумевали најбољу намеру, а није је било, људски материјал је био недорастао ма каквом озбиљном задатку. Некада су људи запошљавани као приправници,па су били неки референти, или нешто слично, да би, у зрелим годинама постајалишефови, директори, или министри. Већ петнаестак година ми само измишљамо вундеркинде, универзалне незналице и партијске апаратчике, којима је прво радно место оно које би требало да буде последње. Потпуно сам сигуран да је то задатак и да се инсталирањем неспособњаковића обезбеђује да се неки талентовани појединац „отме“ систему и да нешто добро уради. Нико не мотри на способне као неспособни. Иако ништа не знају, имају инстинкт за ометање бољих од себе.
Ако је ово моје умовање тачно, у наредном периоду можемо очекивати даљи пад стандарда, пад куповне моћи, оштрије намете и више цене. Поклик „А сад се окрећемо економији“, више ме плаши, него што ме радује, јер знам ко ће се економији окренути.
Апсолутни минимум, оно без чега је бесмислено и покушавати опоравак, је следеће:
- Тренутно раскидање ССП-а, или бар његове једностране примене. Без тога нема ни теоретске шансе да српска привреда нешто производи, јер ће поплава стране робе уништити чак и жељу за производњом.
- Тренутно обустављање страних инвестиција, које су постале банално и досадно место сваког политичког говора.Стране инвестиције су корисне само у областима које сами не познајемо, попут високих технологија, али свакако не за прављење каблова, или производњу одеће. Осим што нам исисавају буџет кроз разне субвенције, стране инвестиције трaјно фиксирају ниске плате и тиме онемогућавају пораст стандарда на дуги рок.
- Укидање Развојног фонда и НИП-а,који служе за пребацивање буџетских средстава у шлајпик богаташа и политичких партија. Исто тако, обустављање сваке даље потпоре Фијату, који исисава српски буџет, а Србији даје само порез на плате.
Могао бих овде да додам и рационализацију јавних и комуналних предузећа, државне Управе и агенција, као и осталих паразитских институција, тренутно хапшење и процесуирање криваца за овакво стање, избацивање економског вампира ММФ-а и још много тога, али сам ове три ставке навео из само једног разлога: ни једна неће бити испуњена. Наставиће се са једностраном применом ССП-а, са мазањем масне гуске, односно страних инвеститора и неће бити укинуте организације за исисавање буџета. Не могу да замислим ни једног јунака наше политичке сцене да стисне петљу и уради ма шта од овога. А без овога, само је потонуће сигурно.
Суочени са даљом и извесном пропашћу економије и привреде, треба да избегнемо самооптуживања, односно треба да терет кривице са народа пребацимо на оне који заиста јесу криви. Приче отоме како је наш народ глуп, лењ, прост и примитиван, а има вредну, паметну и рафинирану елиту, су најобичнија трабуњања и немају никаквог ослонца у стварности. Уништавање српске привреде је, дакле, пројекат и једина наша кривица је што то нисмо разумели на време. Зато, и кроз своје емисије, а и у свакој другој прилици, позивам Србе да не делају пре него што размисле и да неулазе у велике заплете, као 2000-те, где знају шта неће, али не знају шта хоће.Видети леђа некоме није сва срећа овог света, већ је много важније видети кога доводимо терајући претходног.
У овом тексту сам се бавио баш привредом и економијом, јер чисто политичка питања умеју да маскирају неспособност политичара. Лако је гађати се европејством, или патриотизмом, али је тешко отворити једну фабрику, запослити хиљаду људи и имати идеју како даље организовати привреду. Ови данас то не знају али, да се не лажемо, ни у опозицији не видим никог ко би то знао да уради изнад нивоа пароле. Сва заклињања да „ћемо довести експерте“ падају у воду кад се појави глад унутар партијских апарата. У партијама експерата нема, а изван њих је пробој у врх власти немогућ.
Стално чујете повике: ми ћемо запослити Србију (како?), повећаћемо производњу (чиме?), направићемо нове електране (мајке ми миле!), отворићемо јавне радове (без пара) и томе слично. За просечан партијски економски програм, а ко не верује, нек прочита ма који,насумично, треба од 20-100 милијарди евра. То показује предумишљај у неодговорности и тако се држава не да водити. Само онај ко уме да оперише оним што је на располагању, ко уме да од релативно малог милиона направи два велика,не фолира. Ови што обећавају милијарде само показују своју неодговорност и незнање. Историјски губитници и политиканти стално балаве о томе шта ће урадити ако добију десет милијарди кредита, а историјски добитници и велики државници тачно знају шта ће урадити ако не добију те милијарде. Ово вам је сигуран критеријум за разликовање пацера од зналаца.
текст је објављен 23. јула 2013.
