Пољопривредни призвођачи и пољоприлењи познаваоци

Нема демагога у Србији који, како зине, не одвали да је пољопривреда наша велика развојна шанса. Да ли је? Наравно да није, никад се ни једна озбиљна економија није изградила на пољпоривреди, нити ће. Да је земљоделство тако експанзивна грана, Запад се не би индустријом ни бавио, него би орао и копао по цео дан. Али, овде политичари дају изјаве не у складу с памећу, логиком и знањем, већ у складу с тим шта мисле да ће се допасти бирачима.

Проблем села и пољопривреде није идеолошки, тако да остаје изван фокуса политиканата, левичара, десничара, либерала и осталих игнораната, иако га стално помињу. Заправо, проблем села је толико сложен, толико слојевит и толико задире у најдубље основе наше културе, да се не може решити без коренитих друштвених промена. Не постоје палијативне мере које могу да реше ову муку.

Грађанско друштво, у самим идеолошким поставкама, село види само краву музару, а сељака као једно велико „ништа“ у правно-политичком смислу. За самог сељака, ништа се битно није променило од доба феудализма, осим што је постао бирач, па повремено, пре избора, власт мора да му се улизује и да му обећава све и свашта. Зла коб сељака је што је он, у очима свих сталежа (племство, свештенство и грађански сталеж) само један „остатак“, односно несталеж. Добар да даје хлеб и добар за спрдњу. Ако вас либерални концепт економије доведе дотле да и хлеб увозимо, онда остаје само спрдња.

Наравно, није свака грађанска идеологија имала исти однос према селу. До Другог светског рата, вођена је политика депресијације цена пољопривредних производа, па самим тим и цене рада пољопривредника. Најнижа чиновничка плата је била, током Тридесетих, око 1000-1200 динара месечно, а пар пилића се продавао за 5 динара, док је десе тјаја коштало динар. Другим речима, сељак је, да би намакао себи најнижу чиновничку плату, морао да прода око 400 пилића, или да прода око 10 000 јаја. Сам многохваљени Арчибалд Рајс је говорио да српски сељак живи у млађем неолиту.

Тај сељак је био добар да се изведе на сваку кланицу, да изгине за сумануте пројекте политичара, да храни размажено градско становништво, да плаћа порез од своје сиротиње и да гласа за „влас`“. У  већини сељачких кућа није било ни тањира, већ се кусало из заједничке посуде. Кревет готово да није постојао на српском селу, а сеоске породице, будући да од свог рада нису биле у стању да купе индустријске  производе, морале су да производе све саме: обућу, одећу и добар део алатки зарад. Шећер се готово није користио, а уље се куповало на „шише“, посудицу од 200 мл. Здравствена заштита скоро да није постојала изван градова, а школовање сеоске деце је било сведено на четири разреда основне за мушку децу. Надница за цео дан копања је била од једног, до два килограма брашна. Прерачунато по данашњим ценама, од 50-100 динара.

Комунисти су донекле другачије приступили сељацима: у темељу њихове идеологије је било да буду подозриви према сељаку, јер је он, тако је теорија говорила, битно конзервативан и ситносопственички оријентисан па, самим тим, и природни непријатељ комунизма. За нагло нарасло градско становништво, морала се обезбедити храна, па се организовао присилни откуп, односно поклон сељака грађанину, под претњом батинама и затвором. Срећа у несрећи је била што је комунизам, у каснијој фази, опет из идеолошких разлога, инсистирао на самодовољности у исхрани становништва и храни као стратешком производу, па је почео да, под врло повољним условима, да кредитира сељаке и да развија задруге, уз подизање домова здравља и домова културе по селима. Школовање је постало обавезно и за сеоске девојчице, а лако се могло окончати и факултетском дипломом. Отворени су многи институти (Нови Сад, Смедеревска Паланка, Чачак, Земун) да би се овладало производњом семенског и садног материјала, да се не би увозило. Направљене су домаће фабрике пољопривредне механизације (ИМТ, ИМР, Змај), као и фабрике ђубрива и заштитних средстава у пољопривреди (Азотара Панчево, ХИ Жупа у Крушевцу). Ипак, стара подозривост према сељацима је остала до самог краја режима.

После распада СФРЈ, распала се и политика према селу. Задруге су почеле да пропадају, појавили су се проблеми са пласманом производа и сељак је, практично, био препуштен сам себи. Како се снађе. Више није било сигурних прихода и јефтине механизације. Режим Слободана Милошевића је почео да враћа српско село сваке године за годину уназад. Највећим делом је то било зато што је стасала нова генерација политичара, која је сама расла у градској средини и није имала ни приближну замисао шта село заиста јесте. Доживљавали су га (а тај поглед преовлађује и данас) као неку врсту искључиво економске заједнице. Сељак је, у очима тог, али и сваког потоњег српског режима, само радник на селу, који живи само због тога да нешто заради. Своја душевна стања, свој слугерањски менталитет, политичари су пројектовали на сељака, па им се учинило да сељак дели исте вредности као и они: у се, на се и пода се, што је суштинска философија сваког правог грађанера.

Село је, то никад довољно не може да се нагласи онима који стоје са стране и мисле да разумеју, пре свега заједница културе, а не економска заједница. Оно, на село мислим, производи не само храну, него и културу, традицију и обичај. Шта је човек града у тој области произвео, а да може да се закити тиме? Наша култура је сва подигнута на селу и ономе што је оно створило за последњих пар хиљада година. Град није створио ништа, осим плагијата западњачких грађевина, туђег стила, туђе моде, туђег начина живота и типично градског, ритуалног, уместо проосећаног приступа религији. Село је створило језик, обичаје, живу традицију, грандиозну усмену књижевност; оно је створило систем вредности и морал, према којима вредности и морал града изгледају као карикатура. Оно је, што је најважније, на леђима својим изнело нашу тешку и крваву историју. Крвљу је бранило своје вредности, док човек града своје сумњиве, уосталом, вредности, брани аргументима и цитатима, онако, са дупета, да не мора ни да устане од компа. Село је развило, током хиљада година,искуствену одвратност према свакој окупацији, свакој колаборацији , према пацификацији и према сексуалним девијацијама. Град је већ расположен да дебатује по свим питањима; окупација? Да, ако је руска. Колаборација? Да, ако је на добробит народа. Пацификација? Па више се ни војска не служи! Сексуалне девијације? Неке да, неке не, зависно од идеологије којој оцењивач припада. За сељака, дебате нема. Он не зна за идеологију, нити га она занима. Нема те идеологије која ће га натерати да оправда „корисну“ окупацију и колаборацију, нема те Европе због које ће се одрећи милитаризма, нема тих људских права због којих ће оправдати девијације. Они одбијају да схвате градске концепте.

Сељак, истина је, производи и јесте произвођач, али не зато што хоће да се обогати, већ зато што је то само сегмент живота који живи. Зарада му је добродошла, али ће ринтати и кад је нема. Непристојно је на селу не радити. Рад спада у његову културу, а не у економију и ко то не схвата, не схвата село. Никакав програм, све и да се реализује, о подмићивању сељака да производи више, неће упалити. Ни фамозне субвенције (које отимају углавном велепоседници, односно тајкуни), ни јефтиније гориво, ни мањи доприноси и порези. Глупости, типично грађанерске, о томе како треба укрупнити и увећати поседе, потпуно су неразумљиве сељаку. Он на ситном поседу живи хиљадама година, јер начин деобе поседа, после смрти родитеља, опет спада у културу, а не економију. То је исто као кад бисте сад неком хтели да објасните да треба оца и мајку да сахрањује вертикално, да му више земље остане за обраду, да не троши два метра дужна, него један. Бескрајна је глупост градског човека, кад хоће да суди о ономе што не разуме.

Село лагано нестаје, а свака градска будала има решење: упумпајте паре, дајте наводњавање, субвенције, тандара мандара… Нису научили ништа из пада наталитета: никакви алиментациони фондови, никакво подмићивање не пали тамо где се живот више не осећа као вредност, тамо где се судбина више не твори, него само сноси. Сељак, као и породица са једним дететом, болесна је не од немаштине, већ од опадајућег осећања живота, од слутње да овакав живот више није вредно живети – живот из кога су нестали понос, достојанство, част, из кога су ишчезли радост и слобода.

Село полако догорева: просек година становништва је слабији од онога у граду. Бабама и дедама, од седамдесет година, субвенције и наводњавање неће помоћи да доживе стотку и да феноменално зараде. Оно младо што је остало, само гледа да збрише. Џабе путеви, џабе домови културе, џабе све…еманципација је жене одвојила од села, а где нема жена,нема ни породице. Добар део српских села подсећа на педер-бал: мушкараца је трипута више него жена, које су искористиле еманципацију не да купују књиге, него танге, и да збришу у град. Тамо су се поудавале, доватиле су мало школе, прочитале три часописа, пет мисли неког националног „генија“, одгледале неку шпанску серију и похитале на интернет да објасне како је лепо и часно живети на селу. Добар део „еманципованих“ сељанки, које сам упознао, пре је упознао фарбу за косу, него што је прочитао ма и једну озбиљну књигу. Таква памет треба данас забрине.

Село може да се врати у игру само као културна заједница, а не, по поимању градског човека, као економска заједница, или заједница духа, као што је то случај код идеолошких истомишљеника. Овде се, у граду, приучени душебрижници, свађају око тога да лије село производна, економска или традиционалистичка заједница. Осцилују између наивних и идиличних слика села Јанка Веселиновића и Мите Љотића, и радикалног, модерног, ултраекономицистичког становишта апостола либерализма. Свима скупа саветујем да, уместо да серуцкају и објашњавају сељацима како треба да живе, продају станове, са све компјутерима, и да оду да пробају сеоски живот. Лако је туђом алатком глогиње млатити. Скините Најке-патике и фармерке, обујте опанке, обуците радно одело и ухватите мотику, па онда паметујте. Гледајте како вам лед и олуја за пет минута однесу улагање и труд, како вам касни мраз побере воће, па ћете разумети да се све то не може трпети у економском, већ само у културолошком кључу. Да је само економија у питању, сељака одавно не би ни било.

И, на крају: будалаштине о томе како је пољопривреда наша велика извозна, па и производна шанса, падају пред елементарном логиком и мало знања. Коефицијент обрта у пољопривреди је од 1-2, а у сточарству од 1-6. То је нискообртна и нискоакумулативна грана и никад и нигде није имала експанзивни развој. Осим тога, у економији је уобичајено да се оцењује вредност килограма производа: шта више вреди: килограм пшенице, или килограм индустријског производа? Шта бисте радије извозили? Временско-трошковна дистанца показује да читава композиција вагона, натоварена кукурузом, не вреди колико пола вагона натовареног аутомобилима. Сам превоз кошта готово колико и оно што се вози, поготову на дугим релацијама.

Храна је стратешки производ, али не зато што се на њој може обогатити, већ зато што је услов за независност и сувереност. Народ који не може себе да храни, тешко може и да се брани. Ту исплативост није одлучујућа.

За ово последње вас молим да ми верујете на реч – ради се о органском саставу капитала: он је тако низак у Србији, да ће власт гледати да тако трајно остане, јер баш такав даје велике профите посредницима и самој држави.

На крају, пошто сам приметио да многи читаоци не разумеју стручне појмове (што их, генерално, не задржава да дају мишљење), мали појмовник:

1. Коефицијент обрта – означава број обрта неког капитала у току године. Кукуруз има к.о. 1, јер се само једном годишње враћају предујмљена стредства, односно толико пута се остварује профит. У сточарству је мало боље: свиње, рецимо, имају к.о. 2, кокоши чак 6. У индустрији, тај коефицијент може бити и више од 1000.
2. Нискоакумулативно – не остварује се одговарајућа профитна стопа, довољна за реинвестирање. Ако сељак има, на кукурузу, рецимо, профит 100%, не може да реинвестира, јер га остварује само једном годишње. Далеко је већа маса профита онога ко има профитну стопу од 5%,али је остварује, на пример, сто пута годишње, као произвођач у индустрији. Детерџент, ципеле и остале индустријске производе, можете производити сваки дан и сваки дан продавати.
3. Временско-трошковна дистанца – исплативост превоза неког производа у погледу времена и удаљености. Ко превози, рецимо, пет-амбалажу, или сламу, вози, у ствари, ваздух. Зато тај производ у себе мора укључити и високу цену превоза. Камионџија наплаћује по километру, возио сламу, или наковње. Пољопривредном производу превоз битно диже цену.
4. Органски састав капитала – однос ручног, дакле простог рада, у односу на технологију. Што више прост рад учествује у неком производу, већи су профити за капиталисту, у овом случају за посреднике и државу. Висока технологија оперише мањом профитном стопом, али већом масом профита, који се увећава коефицијентом обрта. Ипак, профит доноси само људски рад, онај његов неплаћени део. Упрошћено речено: технологија се не може преварити-машина тражи своје. Кад стане, не вреде молбе и претње, уцене и политичке игре, него само сервис. Код простог рада, то није случај-мало се припрети, мало уцени и прост радник нема где, мора да иде даље, за њега сервиса нема. Управо зато ће држава и посредници гледати да одрже велико учешће мануелног рада у односу на рад машина.
5. Игнорант – онај који не зна, али муто не смета да „зна“; онај ко је у идеологији покупио памет, па му школа не треба. Што не пише у делима великих националних радника, као и да не постоји.
6. Палијативне мере – сеци уши, крпи дупе. Привремене мере, које пожар пригушују, али не гасе.
7. Економицизам-теорија по којој је економија основни покретач и основна потка људског друштва.
8. Потка – део разбоја.
9. Разбој…не могу више…

                                                                                                                 текст је објављен 17. 08. 2013.