Aлександар Павић: “Међу првима ћу ступити у контакт са Трампом“

Две седмице после самоуверене најаве Србијиног премијера из наслова,[1] односно 30. новембра, из Трамповог штаба се могло чути да је новоизабрани амерички председник до тог дана, углавном телефонски, већ разговарао са равно 44 светска лидера.[2] И, сто му громова, име Александра Вучића није поменуто међу њима.

Уосталом, да се тако нешто десило, наслушали бисмо се о томе овде пре него што би Трампови људи успели и да отворе уста, а камоли објаве саопштење. То би вероватно била тема и „Упитника“ и „Да можда не“ и јутарњих прелиставања штампе на Пинку и РТС-у бар до Трамповог полагања заклетве 20. јануара 2017. А негде би већ и сам Вучић, одговарајући на неко „тешко“ новинарско питање о томе како му је то уопште пошло за руком, славодобитно одговорио: „Зато што сам паметан“.[3] Уз можда још по који омаж „мом другу („и требало је да вас бомбардују“[4]) Ђулијанију“.[5]

Но, ништа од тога. На „дуинг бизнис листи“ (али са Трампом), Србија није чак ни одлична 44-та. А која је тачно по реду – још се не зна. Битно је да је, на Вучићево нескривено, перманентно задовољство, Србија високо на листи Ангелиних похвала, и да ће јој, по њеној глобалистичкој милости, бити (чак!) отворена нова поглавља.[6]

У томе, наравно, лежи и основни наш проблем – с ким се Вучић политички идентификује. Уз Ангелу Меркел, којој је Обама, одмах после Хилариног пораза, предао штафету банкротираног неолибконизма („нема повратка свету пре глобализације“ по речима Обаме и Меркелове у заједничком чланку за један немачки лист[7]) Вучићеви пријатељи су, по његовом сопственом признању, и поражени друго и трећелигаши из тог друштва лоших политичара, Матео Ренци и Бојко Борисов.[8] У долазећем времену, које је Жељко Цвијановић после Трампове победе луцидно окарактерисао као „почетак светског грађанског рата“,[9] Вучић је себе сврстао на страну глобализма и глобалиста. Односно на страну која Србији већ четврт века ради о глави и не одустаје од амбиције да је коначно докрајчи.

Док Трамп најављује крај америчког интервенционизма (осим када је реч о борби против међународног тероризма) и повратак бризи за сопствене националне интересе,[10] Вучић Србију сврстава са интервенционистима и савезницима ИСИС-а. Он жури да што чвршће утемељи „државност“ терористичке творевине на Косову и Метохији пре 20. јануара (шифра „5:0 за Србију“[11]), да отвори што више поглавља са све климавијом ЕУ, чији су лидери скоро у паници због исхода америчких избора. Он чак преузима реторику поражених снага, по којој су „лажне вести“ допринеле Хиларином поразу:

„(И) немачка канцеларка Ангела Меркел је недавно рекла да је из прошлих појединих избора у Европи и свету видела да није довољно да четири године радите најбоље за своју земљу, већ да су, у време брзих информација, довољне три или четири лажи да вас нападну, а да не можете да се одбраните“.[12]

Не треба, при томе, заборавити да управо поражени глобалисти означавају Русију као једног од извора тих наводних лажних вести, заправо истина које су одавно прогнане из мејнстрим медија, а чије је преношење, што преко друштвених мрежа, што преко алтернативних сајтова, што преко Спутњика и РТ, имало одлучујући утицај на исход америчких избора и Брегзит, као и све израженије јавно незадовољство глобалистичким естаблишментом који је одвео свет у економску кризу и на ивицу глобалног сукоба. Другим речима, Вучић се, цитирајући Меркелову, придружио њеној све жешћој антируској реторици,[13] као што се придружио настојањима евро-глобалиста да цензуришу слободу говора, опет на антируској основи.[14]

Дакле, играње шаха са Бакиром,[15] прављење државе Тачију, константно приближавање НАТО-у, ускраћивање подршке референдуму у Републици Српској, посредна подршка Хилари Клинтон, непосредна подршка Милу Ђукановићу, и садашње поруке лојалности Меркеловој – све су то тачке једне систематске политике, произведене у лабораторијама америчке амбасаде уз помоћ Бориса Тадића и Микија Ракића.

И тај пут нас је довео до тога да Вучић није чак ни међу првих 44 који су имали прилику да разговарају са новоизабраним америчким председником. Док је, као што знамо, Виктор Орбан био међу првима, и одмах добио позив од Трампа да дође у Вашингтон.[16] Орбан је то заслужио, тиме што је јавно подржао Трампа још летос, док су се у Београду са Ћамилом Дураковићем правили планови за учешће на панелу криминалне Фондације Клинтонових.[17] И Мађарска ће од тога профитирати. Као што је и Србија могла да профитира да је нпр. Вучић јавно позвао америчке Србе да гласају за Трампа (а има чак мишљења да су српски гласови одиграли важну улогу у неким кључним државама[18]), што би Трампова кампања свакако умела да цени.

Дакле, могли смо да будемо у прилици да српски премијер, попут Орбана, буде међу онима који су већ разговарали са Трампом, нудећи чврсто партнерство у борби против тероризма и, посебно, исламизма, на простору екс-Ју, као и свих других негативних последица четвртвековног вакта Трампових политичких противника. Као једина држава у региону која није профитирала од досадашњег (бес)поретка, Србија је била у позицији да прва понуди нешто истински ново долазећој администрацији у Вашингтону. Уместо тога, Вучић нас и даље упорно везује за анти-српску, анти-људску парадигму којој се темељи љуљају широм света.