Александар Павић – Узвишено биће из Немањине

ОН је далековид. Види симетрије тамо где их други, „пристрасни“, ни не наслућују. Тако ОН пре пар дана изјављује за римску „Републику“:

„Погледајмо референдумску Босну: босански Срби тврде да су за ЕУ, а причају о Бошњацима на најгори начин, а с друге стране ови тврде ‘ми смо велики, босански Срби су глупи’. Прекинимо више са тим међусобним непријатељствима, у име будућности“.[1]

Нема везе што нико у Србији, ни у Републици Српској, а вероватно ни у Федерацији Босне и Херцеговине не би могао да цитира када и где то „босански Срби“ (то су, ваљда, они који нису „шумадијски“, „моравски“, „сремачки“, „банатски“, „бачки“, „црногорски“, па чак ни лужички Срби), односно њихови политички представници – јер на њих је ОН заправо мислио – причају о Бошњацима (то су, ваљда, они што су у Босни „аутохтони“, иако их је практично немогуће наћи у историјским записима пре аустро-угарске окупације 1878. године) „на најгори начин“.

Али ОН види чак и оно чега нема. ОН, заправо, види да ту симетрија МОРА да постоји. Чак иако не постоји. Јер, како можеш да будеш велики помиритељ, миротворац над миротворцима, европљанин над европљанима, могући нобеловац – ако немаш две, подједнако лоше, стране да мириш? Па макар неправедно облатио и ону своју? Јер, шта ће нам онда добри, препоштени, мирољубиви и пацифистички Запад, и његово хуманитарно крило, НАТО – као и, још важније, његови верни политички извршиоци, ако нема ко да се измирује, уз њихово несебично посредовање?

Ерго, нема миротворачке политике и потребе за добрим услугама представника најнапредније цивилизације коју је свет икад познао, чувене „међународне заједнице“ (разуме се, без Русије, Кине и других сличних државно-цивилизацијских „пигмеја“ и тикви без корена) – ако нема две стране које треба мирити. Зато само недорасли могу да се љуте на Србијиног преподобног премијера када ОН прави лажне симетрије. Па шта ако их прави чак и на рачун својих номиналних сународника? Јер, он то ради само да би потом могао да их мири са њиховим комшијама. Да би сви заувек „срећно“, унутар неке будуће „Југо-сфере“, били закључани у босанској авлији (у којој ће, истина, увек бити третирани као уљези, непријатељи, злочинци). Али којој ће увек бити потребни Високи, Највиши представници, који зарађују (бар) 24.000 ЕУР месечно (без додатака, разуме се). Заједно са судовима у којима суде и пресуђују странци – са такође врло респектабилним платама. И, наравно, џихадистичким камповима у којима увек, као запете пушке, будући доносиоци „демократских промена“ разним „заосталим“ деловима света, попут Либије, Сирије, Ирака, спремно чекају следећи задатак од Националне задужбине за демократију (или Брукингс институције, Карнегијевог центра за мир, Међународног републиканског института, или сличне филантропске организације), који треба да им уручи нека перспективна наследница Саманте Пауер.

Штавише, ОН схвата да не треба стати само на клеветању и жртвовању сопствених сународника. Да треба ићи и корак даље у лажном симетрисању. Да треба жртвовати и традиционалне савезнике. Све „зарад мира“. Зато он, у истом интервјуу датом увек „принципијелним“ Италијанима, додаје:

„Србија настоји да буде суверена и независна… Нити америчка, нити руска колонија. Није лако, многе велике силе имају интересе на Балкану. И ми имамо право да делујемо, а да не потпаднемо под утицај Вашингтона, Москве, и других“.

Каква храброст! Попут оне хрватске, коју је Дучић за сва времена опевао. ОН „храбро“ прави лажне симетрије на глобалном нивоу! Поистовећује америчку агресију, неоколонијализам, ратно хушкање и перманентно сејање хаоса – са руским мукотрпним залагањима за повратак каквог-таквог међународног правног поретка. Поистовећује америчко насилно и нелегално прекрајање наших и туђих граница са руским покушајима да се такво понашање заузда. Ставља знак једнакости између америчког једностраног признања „Косова“ и силеџијских покушаја укидања Републике Српске, и руске грчевите борбе против управо тога.

Али – ни Руси (а ни Кинези, кад смо већ код тога) не би требало да се љуте. Или, што би рекли они „предузимљивији“ Сицилијанци: ништа лично, то је само бизнис. Јер, како ОН може да измирује народе и цивилизације, како ОН може да избегне да директно оптужи праве виновнике екс-југословенске и свих других глобалних катастрофа од последњих четврт века – ако претходно не увуче и друге, попут Руса, у то евроатлантско радиоактивно блато? Ако и њих неправедно не оптужи, попут браће с оне стране Дрине. Тек ако их ОН све подједнако упрља, отварају се шансе за мир у свету. За који ће ОН, смеран и чист, ходати и по води, ако треба.

Или, можда, већ хода? Јер, ево, његови најближи и највернији сарадници тврде да се буквално гризу за језик – „до крви“ када је реч о Вулину – само да се не би јавно „огрешили“ о хушкаче зла у Босни и Херцеговини (односно Изетбеговића и Халиловића).[2] Јер ОН то не би хтео. Јер би сензибилитети тог „младог либералног и европски оријентисаног премијера из Београда“ како га, у песничком заносу описује италијански новинар, били повређени. Јер ОН схвата да се МОРАЈУ поистовећивати жртве и злочинци, пријатељи и непријатељи – да би се „дала шанса миру“! Да се неко, ради општег добра, мора неправедно оцрнити а други, ништа мање неправедно, уздизати. Ваљда по оном титоистичком рецепту који је феноменално фукнционисао. Све док одједном није…

А други његови сарадници – Стефановић и, опет, случајности ли, Вулин – „из поштовања“ према ЊЕМУ, неће на седницама Владе чак ни да покрену питање подизања зидова и препрека на граници ради заустављања све већег прилива миграната.[3] Иако чак и Стефановић и Вулин виде да све то не слути на добро, да прети озбиљна опасност да у Србији на хиљаде миграната остане заробљено ако се нешто озбиљно не предузме – ради ЊЕГА они о томе неће на Влади ни да зуцну. Јер би то ЊЕГА „погодило“. Деликатни дух новоевропљанина и непомирљивог „идеалисте“ то једноставно не би издржао. Као што ОН скоро пада у несвест на саму помисао наоружавања Србије, да би бар симетрично одговорила радикалном наоружавању Хрватске и најављиваном формирању „војске Косова“. Јер ОН, тај непоправљиви идеалиста и миротворац – би радије да „страхује“. И ништа више од тога. Јер, нису га, ваљда, грађани бирали да их штити, нити га за то плаћају, него да им непрекидно доказује каквог су светитеља изабрали да их води у светлу будућност.