Паметном доста, будали и фукари – никад
„Увијек ће постојати глава и реп… и вјероватно ће увијек јурити једно друго; нема у овоме неке посебне новости, а ни трагедије, осим када дође до тога да реп убиједи себе да је глава. Управо се то и десило.“
Извјесно је да већ неко вријеме на читавој планети нико није задовољан са постављеним системом. Свако би да га, или макар неки његов дио, модификује или промијени. Сви ови покушаји се на крају заврше одређеним корекцијама ставки као што су каматне или пореске стопе и закључком да нема и не може бити алтернативе постојећем поретку ствари.
Поредак и идеологија која се најчешће назива неолибералном, неокрзнути су превазишли и властито урушавање током Велике финансијске кризе 2007/8 године, када су и доктринарно и дословно доживјели банкрот и за спас се обратили управо онима за које су упорно тврђели да не траба да се мијешају у рад система: држави и политици.
Главни разлог за овакву виталност поретка није у његовој величини, колико год да је глобална и неоспорна. Много више од габарита свјетске економије глобализам, монетаризам и неолиберализам штити недостатак идеје која би их, и глобално и локално, као прво раскринкала, а затим и развластила.
Када је славодобитно, прије готово тридесет година, проглашен Крај историје такозване и десне и лијеве политичке идеје и њихови промотери, што вољно, што невољно сагласили су се да актуелна политичко-економска платформа не може бити боља и да је по све најбоље да се уклопе у њу. Тако је настала ера наводне стабилности и политичког центра, који је био толико широк да је примао све независно што пропагирају… под условом да не дирају ништа од постављеног стања ствари, поготово ако им то није изричито наређено из међународне централе монетарних токова.
И поред тога што је и званично признато да Крај историје ипак није дошао, ни са десне ни са лијеве стране политичког спектра, ево већ десетак година не долази било каква смислена идеја и визија о томе што и како даље. Док се десница замлаћује причама о високим порезима који и овако нису довољни да покрију дефиците и емигрантима који сметају иако раде све оне послове које ми нећемо, али желимо да буду обављени, љевица је отишла у „небеса“ идентитеских политика и тражења још веће распођеле средстава којих и, иначе, нема.
Уз овакве алтернативе досадашњи поредак не мора да се брине. Сваки од потенцијалних изазивача, стварних или фингираних, више ради у корист доказивања незамјенивости поретка него би то исти могао сам аргументовати. Чак је велико питање како ће се завршити и изазов којег је „глобалној нирвани“ упутио амерички предсједник Доналд Трамп. Јасно је да Трамп покушава извући што више од система пријетећи да ће га урушити него, да му је промјена истог пожељна… осим ако баш буде морао, јер се нагомилани проблеми не могу другачије ријешити.
Сви остали чекају да виде да ли ће Трамп збиља ући у промјену система (само пратите што ће да буде са америчким трговинским дефицитом и статусом долара као резервне свјетске валуте), или ће услијед неконтролисане ескалације свих до сада пажљиво шминканих „рупа“ бити од стране оних који су их и направили проглашен кривцем за све и бити жртвован као нови доказ недодирљивости система.
И тако пролази слава свијета…
У овој причи о идејно-идеолошкој празнини савремног свијета најинтересантнија је чињеница да теорија која најбоље описује глобалистички поредак и нуди широк асортиман решења како да се борите против њега постоји и не само то… да је направљена чак и много прије него је он славодобитно почео да се уводи, прецизније речено, прије него је постао глобалан.
Лопови свих земаља, ујединили сте се
Не могу рећи чувена јер је сада,на жалост, већ једва и позната, Теорија зависности која је у годинама након ИИ Свјетског рата развијана у првом реду од латиноамеричких,а касније током процеса наводне Деколонизације и од афричких, економста, филозофа и социолога најбоље осликава тренутну глобалну ситуацију, узроке и последице исте.
Још већи апсурд је у томе да је ова теорија развијана управо са циљем да се предуприједи све ово што се на глобалном нивоу десило, а то је, да подсјетим, да богати постају богатији, а сиромашни све сиромашнији, како у међународној размјени богатства између земаља, тако и унутар сваке појединачне земље.
О самој теорији, њеним ауторима и најистакнутијим ствараоцима у посебном тексту. Битно је напоменути да сама Теорија зависности није кохерентна, иако је доминантно наслоњена на марксистичко учење њени аутори су либерални национални реформатори (у изворном, позитивном, значењу те ријечи) сасвим супротних политичких увјења.Оно што им је заједничко јесте следеће- од оних који су нас поробљавали не можеш очекивати да ће да развију нашу економију, поготово не у нашем интересу.
Коме год сам споменуо основну поставку Теорије свако би рекао да је апсолутно логична и да само идиот не може да је швати… а онда би се на тренутак замислио и праснуо у смијех. Вјероватно када погледа око себе…
Теоријом Зависности се објашњава економски развој земље шодно политичким, војним, економским и културолошким спољним утицајима како тренутним тако и праћењем истих кроз историју. Да цитирам можда и најпознатијег заговорника ове теорије, недавно преминулог Тхеотониа Дос Сантоса:
„Зависност је… историјска условљеност услова који обликују одређену структуру свјетске економије тако да фаворизује неке земље, а штети другима и ограничава могућност развоја подређених економија… ситуација у којој су економије одређених група земаља условљене развојем и растом друге економије, којој су подвргнуте“.
Пратећи историјски контекст центра и периферије, метрополе и провинције, још прије него је и заживио Бретонвудски систем, теорија је јасно разоткрила разорне ефекте страних инвестиција и излагања домаћег тржишта земаља у развоју робама из развијенијих економија… уз објашњавање историјског контекста који је довео до тога да су неке земље напредовале брже а неке спорије.
Да подсјетим оне који мисле да је ова неравнотежа резултат споријег развоја економске мисли: могуће да има и тога, али је примарни узрок у вишевјековној доминацији одређених земаља над ресурсима и развојем других… најпростије речено- у пљачци, окупацији, отимачини!
Анализирајући „свјетски систем“ из перспективе својих земаља и заједница поборници ове теорије нису се дали заварати наводним идеолошким или класним сукобима унутар некадашњих империјалних сила који су доводили до такозваних Свјетских ратова. Они су све то доживљавали само као еволуцију предатора у ефикаснију форму експлоатације старих жртава. Па и сам назив „Свјетски рат“ говори о томе да се ратовало за власт над свијетом, а не да је добио то име због тога што се одвијао глобално, како су нас учили.
Обзиром на поменуто и на процес деколонизације и глобалне демократизације су шватили исправно, управо онако како „лупа“ по њима. Дали сте нам право да, као газдујемо, са нашим ресурсима али сте производњу, у којој се ствара највећа „додата вриједност“ , задржали за себе спречавајући нас да развијемо властиту, некада силом а некада „структуралним подешавањима“ наших економија и у коначници и самих држава.
Понуђено је, вјероватно једино релано, решења за развој земаља са оваквом историјом. Ако тренутно немамо ништа друго што можемо пласирати на свјетско тржиште осим сировинами ћемо то и наставити да радимо, али ће тако остварен приход ићи искључиво за развој наших производних могућности, а не за куповину ваше робе! Поред свих ограничења, већег степена развоја ваше индустрије, већег обима производње… ми ћемо напредовати, можда вас некада и стигнемо… сигурно је да ћемо мање назадовати!
Због овога је Теорија била једнако непопуларна и на „либералном Западу“ као и на тада „комунистичком Истоку“. Критикована је што због „недостатка интернационалне свијести“ и „фаворизовања партикуларних интереса“ што због „декаденте и превазиђене економске логике“ . Ако „међународна свијест“ налаже да гладујете… па што имате да се буните.
Није уопште чудо да је за процес преласка у наредну фазу глобалног монетарног система, монетаризам то јесте неолиберализам, било неопходно обрачунавање и потпуно затирање свијести коју је развијала Теорија зависноти. Чак и дословно, након војног удара у Чилеу, већина заговорника овакве политике не само да је остајала без посла у државним службама и на универзитетским катедрама, већ је морала да бјежи из земље да би спашавала главе. Исто се дешавало и у свим другим земљама Латинске Америкеи Африке.
Да би се успоставила пуна слобода „њихове светости, страних инвестиција и слободног тржишта“ све што је имало мирисало на Теорију зависности морало је бити избрисано или скрајнуто у запећак, како по питању вођења економских политика земаља тако и по питању образовања будућег, „реформаторског“, кадра.Када сте ви последњи пут чули за ову теорију, ако сте уопште и чули?
Развојем „реформске“ свијести дошло се до тога да сада на изборима можете у Бразилу довести на власт господина Жаира Болсонара, док сте прије пола вијека за исти политичко-економски програм приватизације и распродаје националних ресурса странцима у Чилеу војним ударом морали доводити на власт генерала Аугуста Пиночеа. Али, битно је да демократија напредује…
Латинска Америка и Европски Балкан
Док је земље и континенте подвргнуте вишевјековном робовању требало убиједити да су сада слободни и да ће то бити све док слушају некадашње господаре и примјењују њихов напредни систем робо-новчане размјене за увлачење у глобални рај земаља некадашње социјалистичке Источне Европе и Балкана требало је примијенити мало модификованију верзију латиноамеричког оригинала.
Наравно да је и ова „верзија“ подразумјевала едукацију „реформског“ кадра. Уз изговор превазилажења идеолошких противрјечности и прихватања „напредних“ модела организације прво је у иностранству,страним стипендијама, одшколован „реформски кадар“. Било је непристојно постављати питање „а због чега би неко финансирао наше знање“ и ако „су их тако добро изшколовали зашто нам их враћају а не задрже за себе“?
Све у свему, „стипендисти“ су се враћали кућама и у сред „комунистичих диктатура“ почели промовисати „Чикашку школу“, економску, много опаснују од оне из филмова. У општем ентузијазму за модернизацијом ово готово никоме није било чудно.
Апсолутно је извјесно, по мени, да су исти они који су омогућили овакав увоз „памети“ урадили још једну ствар која је била неоходна да би се оваква памет „накалемила“. Ваљало је створити критичну масу… оних који неће да швате основну поставку Теорије зависности… горе у тексту описао сам како такве називају…
Стога су, руку под руку са економским „реформаторима“, на сцену ступили и други који су отпочели структурално обесмишљавање свега што чини једно организовано друштво. Од културе и науке закључно са историјом.
Да подсјетим, такозвани „Нови примитивизам“ се, гле чуда ођедном појавио као контрапункт културног развоја бројних народа… промовисан управо од оних који су до тада покушавали да афирмишу све супротно од њега али се ођедноми морају, јелте, повиновати народу, што они и иначе стално раде, да подсјетим.
Још већа, по мени апсолутно суштинска, превара је урађена у тумачењу историје и преправљању наратива. Народи који су вјековима били експлоатисани од готово сваке империјалне силе која се појавила у окружењу нагло су на то заборавили. Сви су „добили“ свијест о наводним властитим историјским величинама које уз мало труда и среће само што не поврате.
У повратку ових историјских величина обично смета неки мали сусједни народ исте историјске судбине, али никада нека од свјетских метропола. Глобални центри моћи су наши историјски пријатељи који су нам омогућавали да добијамо кликере, свилу и кадифу те је стога пожељно славити све оне који су им помагали у томе и онако случајно, „успут“, омогућавали им да вуку нашу крв и ресурсе. Не дај Боже да неко спомене ријеч „колаборација“ уз њихово име… и оних прије и ових сада.
Некада су нас учили „ да су најбољи синови“ овакву сарадњу одбијали без обзира на цијену која јесте била висока, али су је они платили и створили могућност да сами управљају својом судбином. Сада када синове учите супротно, немојте да се чудите што умјесто вођења властите државе и судбине морају да иду свијетом и крпе и перу задњице онима који су некада долазили да нас „просвијетле“ и онако случајно нам, „уз пут“, палили куће и одводили као робље.
То што сада робови сами иду… е, то је управо еволуција поретка и доказ да „реформатори“ ипак знају што раде. Колико год да их плаћају… могу слободно газдама да траже много више… ако смију.
И на крају… прије одличног Ивановог текста који најбоље осликава наведено, да објасним и ко су „они“ за које кажем да су ово „ спонатани дозволили“… и што је још битније због чега су то урадили? Само пратите генезу носиоца власништва којег још увијек нису преузели странци и ето одговора и ко и што и због чега!
Ако вам звучи превише банално да језадњих деценија све рађено да би на крају опстало неколико контраверзних,такозваних,тајкунаа сви остали се иселили одавде… Размислите о свему поново.
Насловна – „Колона заробљеника из Јужне и Централне Африке“, илустрација из 1865. године, са чувене Ливингстон експедиције до Замбезија и њених притока (Давид и Чарлс Ливингстон)…
