Авет окупације и приказа колаборације

Кажу људи, а ваљда и не греше, да се често од дрвета шума не види. Не знам чија је ово пословица, али за Србе вреди као да су је они сами смислили, јер је код нас кратак поглед национални спорт. Изађите на мреже и само читајте постове политичких генија и маминих промашених вуковаца и видећете како је наивна и како је фрагментирана дефектажа стања у коме се Србија налази. Један највећи проблем види у масонима, у ционистичкој завери и банкстерима; други се не слаже: вели да су Хазари криви за све. Трећи каже да је главни проблем економија, кад би се она средила, све би било другачије.[1] Онда се јави нека будала која прича да је ово наше стање казна због отпадања од вере, следећи морон то више види као казну, јер смо заборавили на Јасеновац и тако без краја и конца.

Србија, онако како ја видим, има само два озбиљна и крупна проблема, или бар два проблема која треба решавати брзо. Остали проблеми, а има их можда и на стотине, мораће да чекају, јер онај ко хоће да среди све од једном, неће средити ништа.

Проблем свих проблема је окупација, јер се њоме одузела могућност Србији да води какву-такву макар економско-социјалну политику, камо ли одбрамбену, рецимо. Проблеми окупације, ма где и ма када, увек су умрежени са најгорим људским материјалом, јер окупатору није потребан крем окупиране нације, него њен шљам и он, наравно, тај шљам инсталира. Шљаму, наравно, треба новац, односно новац му је у центру политичког ангажмана, па се цела операција „Окупација“ умрежава са операцијом „Пљачка“.[2]

Према томе, фокус сваке српске политике, која хоће да буде иоле озбиљна, мора да почне од питања: како олабавити окупацију? Све оне приче неуких опозиционара, кобајагим патриотских ликова и следбеника Љотића и Недића (а на „патриотској“ и „десној“ страни других више и нема) потпуно прескачу питање окупације[3] и одмах прелазе на техничка питања: каква нам породица треба, какав домаћин, колико смемо да се удаљимо од попа и слично.

Наравно, примитивни и неуки опозиционари примећују две ствари: прво, да народу не смета окупација, па и они за њу оптирају, само што би, колико да све не буде исто, та окупација требало да буде руска. Окупација је окупација, а братска је још и тежа. Но, незнање, корумпираност и неукост наше опозиције има епске размере и, кад Запад једног дана одлучи да замени Вучића неким новим бившим патриотама, провешћемо се као боси по трњу.

Да ли се окупација може олабавити? Лично мислим да може. Прво, рећи да постоји, односно не називати окупатора пријатељем, јесте лековито за нацију. Друго, окупатор, ма какав био, не допире баш до у сваки кутак друштвеног живота. Што каже мој другар Игор Антишић, окупатору је свеједно да ли ће неки наш лопов, или слуга окупатора, каква је била прецизна комунистичка дефиниција овога што данас влада Србијом, да дрпи 30 милиона долара, или ће да подигне болницу. То што овај дрпи, уместо да уложи у државу, окупатор, природно, не сматра својим, него нашим проблемом.

Други проблем, који је можда и теже решив од окупације је наша етнопсихолошка особина да се, без обзира на способност, чува позиција. Другим речима, да сутра окупатор оде, будимо се опет са олошем који хоће да влада, а да никад није био способна да једну честиту трафику води. Не само да хоће да влада, већ хоће и успева да од власти, по сваку цену, одгура свакога ко нешто уме и зна. Пристојне људе, поготову оне са чашћу и професионалним интегритетом, више ни пушком у партију неку увести не можете. Кад видим неког ко је професионално остварен и материјално обезбеђен, а да је ушао у неку партију и да у њој чоколадира полуписменог вођу и недотупавну идеологију, тачно знам да му нешто треба и да је због тога ту. Зашто би, иначе, неко ко има што му треба и још, приде, професионалну част, клицао полуинтелигентима и сецикесама из партије? Зато што стварно верује да је Вучић визионар? Или неки други партијски вођа? Увек се ради само о користи и то оној најбуквалнијој, тако да су партије, све заједно, постале само хијенске организације, које више немају ни далеку везу са идеологијама, или макар неким закржљалим видом патроитизма.

Зла коб умрежења окупације и олоша ће нас дуго пратити, јер се гомила недићевско-љотићевских обожавалаца једнако као и обожаваоци данашње окупације, несигурно осећају пред сопственим народом и велико је питање да ли би уопште знали да воде државу да то, уместо њих, не раде странци. Лења партијска, самозаљубљена и незналачка багра ће трајно тежити окупацији, јер и она зна да је неспосособна да влада самостално и да јој је потребан патрон. Прича ће се и даље одвијати по истој матрици: ми смо мали и слаби и нама треба велики заштитник, који ће нас водити кроз историју. При томе, остаје да виси питање: ако сте мали и слаби, политичари српски, ако сте неспособни да водите земљу самостално, зашто хоћете да се бавите баш политиком? Пустите неког ко би знао оно што ви не знате, уместо што кињите овај народ својим лупетањима и мучите га својим незнањем.

То су, дакле, мислим на окупацију и колаборанте, два проблема с којима ћемо морти да се носимо на првом месту. Има, као што рекох, стотине проблема, али први проблеми, каже пословица, иду први. Ако се ово не реши прво, до трећег и четвртог проблема нећемо никад стићи.

Проблем окупације, на жалост, своје корене има дубоко у 19. веку и везан је за комплекс мање вредности, који је прва српска интелигенција, школована на Западу (или у каснобарокној Русији) увезла у опанчарску и блатњаву Србију. Све туђе је било боље, лепше, чистије, цивилизованије и културније. То је синдром Чедомиља Мијатовића, доцније и Скрелића, али и хиљада оних мање уочљивих скоројевића, који су, ради бржег развоја, били спремни да странцима широм отворе Србију, не разумевајући викиншку и пљачкашку природу Запада.

Повремено, посебно у кризама и ратовима, снажно је избијало дубоко, исконско самопоуздање српског народа, и тада би се он враћао себи и својим коренима. Чим, међутим, непосредна опасност прође, опет се тонуло у западњаштво и псеудоморфозу. Последњи пут, када смо се у већим размерама и у ширем временском оквиру вратили себи, било је доба социјалистичке, или комунистичке револуције, када је наша природна одвратност према пацификацији, окупацији и робовању нашла свој израз у борби против Рајха. За нашу несрећу, век позападњачавања пре тога, донео је са Запада и погубне идеологије, потпуно стране нашем народном бићу, тако да се ова тако српска побуна против туђина, уместо у корист нације, обављала у корист радничке класе, које готово да није ни било у још сељачкој Србији. Ипак, комунизам је оживео, за двадесетак, можда и нешто више година, један здрав милитаризам, тежњу ка независности (онолико колико мали народи могу да то буду), славио се слободарски дух и култ рада.

Но, већ прва генерација деце револуционара је подлегла Западу; велики број припадника дедињског подмлатка је добио Фулбрајтове стипендије, школовао се на Западу и почели су да нам се враћају црвенкасти Чедомиљи Мијатовићи, који у идеологији очева нису налазили ништа више од лукративних момената. Од почетка Седамдесетих, комунизам је почео да бива празна љуштура, испуњена паролама, испражњена од садржаја. Запад је још једном тријумфовао и то на најјефтинијој, потрошачкој матрици. Од тада, па до данас, смењују се само гарнитуре које су прозападно оријентисане, само је питање у  којој мери. Чак и ово што се назива русофилима у Србији су, суштински, љубитељи неолибералне, прозападне путиновске Русије. Вредносно и морално смо се потпуно предали непријатељима и отуд је дух колаборације саасвим прихватљив за велику већину Срба и то до те мере да уопште и не примећују да га поседују, толико је постао саставни део склопа наших личности.

Зато сам, на почетку текста, рекао да је окупација проблем свих наших проблема. Један добар рат, добра побуна, има шансу да отера странца, али ко ће отерати колаборанта у нама? Какву сврху има победа, ако за пет година опет призивамо цивилизаторе да нам решавају наше проблеме и расветле наш балкански мрак? Окупиран је наш дух, па тек онда наша земља, само што ми то слабо опажамо. То ће се видети добро на младим, свежим народима, који оду на Запад, па живе по своме: једу у својим ресторанима, слушају своју музику, говоре својим језиком, носе своју одећу… Ми, усред наше земље, слушамо туђу музику, носимо одећу окупатора, говоримо његовим језиком, трпамо се у Мек Доналд…Кад одемо на Запад, прво децу одучимо од српског језика, да нас не брукају пред милим туђинима.

То је окупација с којом ћемо имати да се носимо и да се боримо – тај поглед на свет из жабље перспективе, у коме ми имамо споредну улогу доживотних малолетника у сопственој држави. Зато у српској политици данас има свега, сем правог суверенизма и борбе за дистанцу у односу на туђине. Мени, лично, чак и најгушћи балкански мрак изгледа као пролећни зрак сунца у јесењим данима западне цивилизације која, стичући вештине касних народа, трговаца, банкара и дипломата, губи последњу везу са својим хуманистичким наслеђем. Какве везе има Вол Стрит с Микеланђелом, или Меркелова са Гетеом? Ми данас чак ни немамо везе са оним Западом који је гледао Чедомиљ Мијатовић, са Западом који је и тада већ прешао зенит, али није још сасвим пао; ово, са чим се ми данас носимо и што себи за сајбију призивамо, је зла, декадентна, вампирска цивилизација, која дневно зависи од испијања крви читавих континената.

Дакле, нову снагу на политичкој сцени Србије, ако се уопше таква појави, познаћете по томе што ће имати нулту толеранцију према колаборацији и окупацији. Неће бити љубитељи и поштоваоци ни Љотића и Недића, ни Вучића и русомана. Таква политичка организација, наравно, неће успети, бар не у мирна времена, јер је дух колаборације освојио велики део нације, али ће притисак такве групе, ако се оформи, родити макар функционалне колаборанте, а не ситне лопове, какве данас имамо на сцени. Кад кажем „функционалне колаборанте“ мислим на државнике типа Милоша Обреновића, чија је колаборација користила држави и народу. То, наравно, чак и није колаборација у данашњем смислу, али јесте један вид сарадње са окупатором, јер би и данас нагли прекид сарадње створио тренутно опасну ситуацију, на самој ивици и грађнског рата, и уласка, рецимо НАТО пакта, који би заштитио крхку демократију у Србији.

Ако бих тражио разлику између грађанске, дакле недићевско-досовске и Милошеве колаборације, рекао бих да је видим у овоме:

1. Сарађује један човек, а не цео државни апарат
2. Окупатору даје само мир и ред, а не читаве области државе, са припадајућим правом да их пљачка.
3. Уместо да окупатор подмићује њега, он подмићује окупатора, што Шиптари и данас ефикасно раде у својој политици. Људска природа је вечита, и странац на раду у Србији воли лову.
4. Новац који се отима од народа се отима да би се ставио у функцију моћи и раста, а не у функцију богаћења једног човека, или клике. Извесно богаћење се подразумева само по себи, али није циљ политике.
5. Никад Милош не би, као Недић, спасавао Србе из, рецимо, турских области, а у Топчидеру држао логор, у коме неке друге Србе убија, да би угодио Турцима, нити би се тиме хвалио као својим достигнућем.

Дакле, Милош се, четврт века, вукао ивицом жилета и за то време су и он, и држава само напредовали, а Турска је потискивана. Ова, модерна колаборација је довела дотле да ми данас имамо безобразно обогаћену елиту, опљачкану земљу, одљуђене Србе и неспособне политичаре.

Често се чује и овакво питање: на кога се ослонити, у коме заштиту наћи, кад једном одлучимо да раскинемо љубав са Западом? Први редлог је, наравно, цар Путин, који ће заштити Србе, али само под условом да се они сами реше да збаце окупаторе, у виду прозападне  неолибералне елите. Не нагињем оваквом ставу, најпре због тога што не видим да је цар такву елиту у Русији укинуо. Друго, уверен сам да Русија, ни данас, ни сутра, неће озбиљно потегнути за Србију, а до границе конфронтације са Западом неће никада. Наше илузије су, у том погледу, дубоке и не прате живот. Петнаест година се овде прича прича о доласку Руса и цару Путину и нисмо томе ништа ближи него 2001.

Опет, обратити се Бриселу, или било којој наднационалној структури, једнако је безизгледно. Но, ни Милош није ишао прво код султана, него је корумпирао паше по Србији, па се се те паше онда заузимале код султана. Мора се, дакле, радити са оним што се има, а не замишљати и сањати како се, на челу руских трупа, са миговима који надлећу, ослобађа Србија, док попови носе литије и читају молитве. Шиптари су, у то сам уверен, корумпирали, и то по дубини, не само чиновништво НАТО-а и УН, већ и ЕУ. Не би ме изненадило да и неке данашње баронице и портпароли, који воде преговоре у Бриселу на нашу штету, имају дебели кеш у некој банци на Кајманским острвима. Наши преговарачи, наравно, радије бирају да кеш остане њима, а Косово Шиптарима, али је то наш проблем, а не европски.

Стратегија извлачења из окупације, а не директна конфронтација са окупатором је вероватно здравија и мање опасна, само што се, као што рекох, не види ни та памет у Србији која би то извела, нити се осећа дух који би то желео. Нама је окупација, као феномен, сасвим прихватљива, само је питање чија. Наши дедови нису тако размишљали. Коме, како и зашто подвести отаџбину, мајку или ћерку, философија је фуксхалтера, односно макроа, а не слободног човека.

[1] Та прича о економији ми је увек била најсимпатичнија, одмах после приче о правној држави. Као што правници мисле да живот извире из закона, што је савршено окретање узрока и последице, тако и економисти мисле да постоје универзална економска решења, која су примењива без обзира на политички систем. Оваква би гледишта још и била подношљива, да не малтретирају нацију, односно онај њен полуобразовани део, који верује да ми имамо неке нарочите експерте, само им власт, је ли, не да да процветају и покажу шта знају. Кваква 22 је у овоме: да знају, знали би да не могу да пропевају у овом политичком систему, јер он није креиран да Србима буде добро, већ да буду опљачкани. Осим тога, кад би се, неким чудом десило, да са неба долари падају, пљачкашка српска власт би мрежу изнад Србије подигла, да један долар не падне народу. Ко то не капира, џаба прича поучителне приче.

[2] То је случај и са Недићевом Србијом, иако је сам државни апарат мало учестововао у пљачци. То су на себе преузели Немци, који су отимали ефикасније и ажурније, међутим не треба имати никакве илузије – да пљачка није била директно у рукама Немаца, крала би окупациона власт, из простог разлога што је то у логици система: да има макар минималну представу о моралу, не би била окупациона и колаборационистичка.

[3] Уз килаву власт, иде и килава опозиција, то је још од античких времена опажено као феномен. Другим речима, колаборационистичка власт производи колаборационистичку опозицију, којој не смета окупација, него би да нешто мало, ако се може, и завајди док не дођу Бог, Руси, или се не деси него добро чудо.

Насловна фотографија – насловна страна часописа „Сенка“, јануар 1933. Рад Џорџа Роузена.