Како отворим неке новине, или неку интернет страницу, видим опште чуђење: докле ће овај народ овако? Зашто више људи не учествује у протестима? Кад ће српски народ да разуме шта му се дешава, а што тако лепо описују његове учене главе?
Пало ми је у очи да кад Вучић тражи, у складу са фамозним „Шестим условом“ Немаца, да Срби промене свест, сви вриште, до неба се чује. Опет, то исто траже и његови опоненти, само у другом правцу. Оба захтева су једнако смешна и немогућа: ко је пробао да промени свест своје жене, или детета, ударио је у зид, а о промени свести у једном солитеру већ је апсурдно размишљати, камо ли у читавом једном народу. То показује како дубока мисао краси и једне, и друге.
Свест једне групе, или појединца, може да се мења, али не „на мајке ми, овако треба“. Да ли промену свести тражи Немачка, или мила и напаћена отаџбина, свеједно је – аргументи су,на обе стране: тако треба, тако мора и нема нам друге. Нема јачих аргумената,зар не? Ко им не би поверовао?
Постоје, у основи, два начина да се свест промени: један је насилан, путем испирања мозга, односно трауматизацијом и усађивањем нових садржаја, други је лакши и бољи: променом у начину живота. Први је, дакле, мање-више голоотокашки метод, виђен на безброј тачака у свету и у историји. У емисији ми је гост био голоотокаш који, после две године на „мермеру“, није могао да се сети адресе на којој је живео. Леп пример промене свести. Није он после тога заволео Тита, али му је свест еволуирала у правцу политичког конформизма, или: у ћутању је сигурност. Уоште не сумњам да свака власт крије у себи потенцијал за овакву промену свести, при којој се људска права и слободе палицом исписују на леђима субјекта.
Други метод је стар и познат колико и први: начин живота, оно што се зове у философији „биће“, више утиче на свест, него хиљаде апела на свест, ма како мудри били. Годинама се мучимо да променимо себе за ситан проценат, а онда нам умре ујак у Америци и остави нам милион долара и ми се променимо за дан сто посто. Ради и у обрнутом правцу:остави човека без хлеба и његова свест се мења муњевито, много брже него што бисе то постигло читањем патриотских упутстава за употребу свести.
Већ чујем приговор, а сигуран сам да ћу у коментарима на нешто слично наићи, да има крш патриота који су, на лебу и води, спремни да се жртвују за Србију и да своју свест ставе на олтар народа и вере. Поготову је то карактеристично за оне који радо полемишу, под псеудонимом, са онима који имају име, презиме и адресу. Само да им не исеку струју, јер патриотизам хоће да се прикопча и на интернет, па мука кад се с њега скине. Ослаби за дан.
Према томе, свако ко хоће да измени свест Срба, мора да има добру жваку како да им створи макар пристојне услове за живот. Идеја да ће гладан човек, са гладном децом, једва чекати да од неког кордона добије батине за отечество (овај израз наводим, јер сам се уверио да су они који говоре „отечество“ веће патриоте од оних који кажу „отаџбина“)сасвим је наивна и показује до које мере су мудросери далеко од живота. Гладан човек баца поглед у будућност до првог оброка, велики принципи су сасвим далеко од њега. Његову свест може да измени хлеб, а не патриотске скаске катедарских мољаца.
Апстрактни поправљачи света, поправилу, никад немају иоле пристојну слику привредног и економског опоравка,сем небулозних фраза: „треба запослити народ, треба развити привреду, треба отворити фабрике“ и сличних будалаштина. Србији је, за револуцију духа,потребна прво социјална револуција, а ко мисли да може обрнуто, прво свест, па социјална питања, тај ништа није научио. Управо зато, свака новија српска власт, са лакоћом пасивизује опозицију, јер протура демагошке фразе о социјалним питањима,које су кудикамо пријемчиви је већини народа, него што су јасна умовања маминих доктораната и магистара. То да ли власт оперише лажима о привредном опоравку,или плаши народ глађу, потпуно је свеједно, јер остаје у орбити социјале.Генији патриотске провенијенције су изнад тих питања: прво будимо Срби и православци, па после да једемо! Ништа мање. И онда им народ одмери до лакта,на митинг им дође толико људи да у новинама могу комотно свима да објаве имена и разиђу се кућама, да на миру опљуну оне који нису дошли, јер „српски народ је глуп, па не разуме“… И не може да разуме.
Расправе ко пише ћирилицом, које крштен, да ли је правилно „српски“, или „срБски“, да ли је верник, или атеиста, потпуно су будаласте у народу који нема хлеба. Прво живети, прво јести, па тек онда мислити; живот је старији од мишљења, само што мозгаџијама то није јасно. Амеба живи, а мозга нема. Обрнуто, мишљење без физичког носиоца не постоји; нема мисли која плута простором, па ко је дохвати. Нема ни исправног,ни неисправног мишљења, само онога које историјски „ради“, или не ради.Најдубља тајна историје је врло једноставна, то је: успех. Народ који има већу виталну снагу надживеће народ који има добре принципе, али нема виталну снагу.Преживети, опстати, одржати се у арени, одбранити се, па тек онда умовати – то је са животом скопчано, а неисправност мишљења и морални принципи. Хајде да се запитамо: колико би нам сметала неморалност власти која може у џеп да нам угура сваког месеца 2000 еврића? Кад је Динкић делио по 17 евра (од оних хиљаду), првог дана је у поштама било десет пута више људи, него што „борци за традиционалне вредности“могу да скупе на серији митинга.
Добро, неко ће рећи: народ је прост, примитиван, глуп… И, шта сад с тим? Да мењамо народ? Овај је мало полован? Није достојан патриотске елите? Глупост. Народ је константа и ко се обрати његовој емоцији, а не памети, има будућност. Ко само мисли да му попује, трпеће пораз за поразом.
Кад чујем некога ко јадикује над народом: „На Цецином концерту је било сто `иљада, а на митингу за Косово пет`иљада…какав је ово народ“, одмах видим да имам посла са апстрактним коректором српства. Цеца им буди емоцију, какву-такву, а ви им Косово представљате као правно-политичко питање, без емоције. Фразе „Косово је срце Србије“, или „Косово је метафизичко биће Србије“ не буде емоцију, већ је суше;нека мудросери оду до првог села и питају шта је метафизика. Осим тога,развезати питање Косова, од општег економско-социјалног стања у Србији значи фрагментацију циљева, губљење велике слике ствари. Само целовит, на емоцијама заснован поглед на ствари, има изгледа на успех. Пре свега, социјална питања,па све друго.
текст објављен 29. 07. 2013.
