„Из дана у дан, из часа у час, рат постаје све суровији. Немци не поштују ни једну реч из међународног ратног права. Непрекидно бомбардују, пале села и вароши по Србији, убијају читаве породице. Немачки војници немају ничег људског. Сваког заробљеног партизана стрељају. Чак и рањене. Читава фашистичка армија у Србији претворила се у убице, разбојнике и пљачкаше. Иако смо на болницу ставили знак Црвеног крста, бомбардовали су је из ваздуха. Због тога смо принуђени да селимо болницу из Крупња у Шљивову и да рањенике смештамо по разбацаним сеоским кућама.
Нема довољно лекова ни завојног материјала, а и лекара је мало. Истовремено Немци све дубље продиру на нашу слободну територију у Подрињу. Стога одлучисмо да се рањеници упуте у болницу у Ужицу, нарочито тежи. Терет ове евакуације рањеника пада на студента медицине Босу Цветић. Пренос и превоз рањеника до Љубовије отежан је због слабих путевa, а одатле до Ужица је већ лакше, јер се превозе камионима. Пред сам полазак рањеника одјекну весела, раздрагана песма:
„По пољу је киша пала, киша росуља,
на девојци ништа нема, само кошуља“. .
Боса Цветић тражи погледом певача који у овако тешким приликама може да запева и угледа младића насмејана и бистра погледа. Гледа га, нигде се не види траг рањавања, ни завоја, ни крви. Зато га зачуђено запита: „Је ли, шта ћеш ти овде међу тешким рањеницима,? Зар не видиш да нема довољно места, а ти ми ту седиш и певаш — веселиш се, ваљда, што идеш у Ужице. Ко си ти, из кога си одреда, ако си уопште борац?“
Пера, тако се звао младић, смешећи се одговори: „Опрости, другарице, што ти седећи одговарам. Веруј ми, у другим приликама то себи не бих дозволио, али сада не могу да устанем. На прво питање одговарам: „Рањен сам у леву ногу, искидане су ми кости на цеваници, зато сам овде међу рањеницима. На друго питање: „Зовем се Пера Јовановић, звани „Удовица“, по занимању учитељ“. На треће питање: „Борац сам Тамнавског партизанског одреда и до рањавања био сам командир чете. Ето, сад знаш све.“
У пратњи друга Тита отишли смо крајем новембра 1941. године у Севојно, где је тада била смештена болница, да обиђемо рањене другове. Тада сам се опет срео с Пером. Тај сусрет је за мене био исувише тужан. Он се готово претерано гласно обрадовао. Док су другови наставили да обилазе болницу, ја сам остао поред његовог кревета. Одмах је почео да прави вицеве.
— Седи, Владо, на кревет, има доста места откако су ми лекари одсекли леву ногу.
Вадим из џепова шињела јабуке и цигарете, а Пера ме шапатом пита:
— Имаш ли шта пара да ми даш на зајам и то ако имаш у сребру од 20 до 50 динара. За тај новац може све да се купи, може ми бити потребан кад напустим болницу.
Дајем му тражени новац, он га пажљиво ставља под јастук, а истовремено, кријући од других, показује ми пиштољ (војно-државни) шапћући: — Чувам га као очи у глави. Бојим се да ми га ко не украде или одузме. Знаш, биће ми потребан овако сакатом. Сад више не могу ни да стигнем ни да умакнем. Не брини, мој стари друже, скупо ће Немци платити моју главу. То ће ми бити последња животна радост!
А онда запевасмо — прво македонску народну „Садила мома лојзе“, а затим далматинску — „Запевај писму, рибаре стари“. Забруја песма, рањеницима очи засветлеше. ..
Пера Јовановић Удовица погинуо је 30. новембра 1941. године на Златибору у групи рањеника које су Немци заробили и поубијали. Пера је одржао реч; до последњег метка се борио. Осветио је и себе и рањене другове.“
Поп Влада Зечевић
