facebook

Пошта

Пошта

Да ли сам о овоме већ писао, или не – не знам. Мрзи ме да претурам по архиви, а питање је да ли бих и нашао, јер сам, као сваки аналогни човек у дигиталном свету, доста тога из незнања обрисао.

Догађај о коме пишем десио се пре, ваљда, више од тридесет година. У то време није било мобилних телефона па, кад се ко нађе у граду, а хоће некога да позове, остаје му само да оде до прве телефонске говорнице, или до поште. У то време сам се забављао са девојком која је живела у близини поште у Змај Јовиној улици и, када бих дошао до града, ушао бих у пошту да је назовем.

У пошти, која је радила 24 часа, током читаве године, у то време је обитавао, да не кажем становао, један старац, бескућник, који је себи кревет простирао преко маски радијатора. Нико га није дирао, посебно зими, и старац се прилично одомаћио. Одећу је увек носио исту, без обзира на годишње доба: безбојне панталоне, прљаву мајицу са кратким рукавима и, преко ње, громби капут. На ногама је имао вазда некакве цокуле без пертли. Вукао је са собом и један цегер, зелене боје, из кога су провиривале намирнице које је, ко зна где и како, скупљао по граду. Имао је браду, већ побелелу, са жутим преливима од крџе коју је пушио и заударао је тако страшно да би комотно могао да својим смрадом отера твора из кокошињца.

noel-feans-koncentracija
Концентрација, фото – Noel Feans

Могло му је бити између шездесет и седамдесет година. Увек је поред себе имао флашу или пива, или неког отрова, који се, у то време, звао „бренди“, и не знам да ли сам га икад видео да није квалитетно урађен, мада није био од досадних пијанаца, који прихевтавају кога стигну. Вазда је ћутао и гледао пред себе.

Људи су га гледали пре гадљиво, него сажаљиво и гледали су да се поред њега не задржавају дуго. На добацивања („Иди, човече, окупај се“, или „Што га не отерате одавде?“) никад није одговарао, као да их и не чује. Признајем: и сам сам гледао да ухватим ред на говорници која је најдаље од њега била.

Како сам, може бити и две-три  године, био стални посетилац поште, почео сам са старцем да се поздрављам, али само очима, без речи. С времена на време спустио бих поред њега флашу „Јагодинског“ пива. Никад није захвалио и никад се одмах за флашу није ухватио. Повремено би скинуо вунену капу и прошао прстима кроз сасвим ретку, седу косу. Мотао је неки крџу (тада је пушење било дозвољено у свим јавним установама) која је на све мирисала, само не на дуван.

Једног дана, станем у ред иза неког типа. Из разговора схватим да је странац и да зове огласе из новина, тражећи стан у Београду. Српски, међутим, говори очајно и не успева ништа да објасни саговорницима. После петнаестак минута и исто толико покушаја да се споразуме, коначно диже руке и окреће се да крене према излазу.

Први пут чујем глас старца: обраћа се наранџастом странцу на изванредном енглеском језику и објашњава му шта и како треба да каже и уради да се стана докопа. Из разговора схватим да је странац Енглез, који је овде дошао преко неке студентске размене и хоће да студира славистику. Старац му каже да му је факултет ту, стотинак метара од поште и да оде тамо, да оде до деканата и да тражи да му они нађу смештај. У то време су постојала, ако се добро сећам, два студентска дома („Патрис Лумумба“ и „Лола“) који су примали стране студенте и старац му је све то подробно објашњавао.

Енглез приљубио, такорећи, главу уз старчеву главу; не смета му смрад, не смета му крџа што дими, не смета му задах алкохола, који осећам, иако стојим метар од њих. Слуша старца пажљиво, без ма и сенке гађења. Кад му се обраћа, зове га „сер“ и у томе никакве ироније нема. У једном тренутку пита старца: „Где сте тако добро научили енглески, господине“? Старац каже да је, у време рата, отишао у Енглеску, као секретар неког тадашњег министра у избегличкој влади, а да је касније дуго живео у Аустралији. Енглез је учтив и ни мало радознао; не пита га како је, од секретара у влади, стигао до радијатора у пошти. Према старцу се понаша као једнак с једнаким. На крају се учтиво растају са необавезним, тако енглеским „видећемо се“.

george-grantham-bain-skitnice
Скитнице, фото – George Grantham Bain

Завршим и ја посао у пошти и кренем напоље и том тренутку ми пукне пред очима зашто је Енглеска, једна стена у мору, империја „у којој сунце не залази никада“. Енглезу не смета смрад и не чепрка по туђој биографији. Вековима су научили да, ако хоће да пљачкају свет, морају да се помире с тим да тај свет не мирише као љубичица, али да је корист од пљачке далеко већа од мало штете од смрада. Гледао сам, не једном, како се Срби, у пошти, мрште на смрад старчев, а да су, колико једну или две генерације пре тога, дедови тих истих који се мрште, имали једно једино одело „за петак и за светак“, што народ каже, да су спавали по шталама и да су се купали с мене на уштап.  Наше бекство од смрада и прљавштине је малограђански бег од дедова и порекла. Енглез је тај проблем решио пре више векова.  Нама све смрди, на све нос дижемо, све нам је, бар оно што је наше и што је поред нас, недовољно цивилизовано, недовољно савремено и модерно. Енглези тај проблем немају. Они свет гледају из птичје, а не жабље перспективе, као Срби. Они су део тог света на који сваки српски малограђанин и скоројевић мисли да треба да се угледамо, а Енглез се не угледа ни на кога, он је свој.

Али, Енглез се не мршти на смрад и бескућника зове: „сер“.  Разлог за тако нешто није у меком срцу Енглеза, већ у томе што он безличан, хладан однос види као једини могућ. Исто се понаша и према бескућнику, и према онима који се тог бескућника гаде. Људи су употребљиви, или нису, корисни, или бескорисни, а мало смрада у томе не игра никакву улогу. Бескористан може да се купа у парфемима, али каква хасна од њега?

Енглеска ксенофобичност ни мало не трпи због површних контаката са домороцима, док ми или волимо, или мрзимо, и једно и друго без дистанце.

Неколико месеци доцније, оженио сам се тадашњом девојком и одселио у други крај града, тако да у пошту нисам долазио често. Старца сам видео још неколико пута, а онда се негде изгубио. Захваљујући њему, међутим, почео сам да се интересујем за судбине људи са друштвене маргине и често сам, у глуво доба, одлазио у Драгстор (сада драгстора има на сваком ћошку, али осамдесетих је постојао само један драгстор, онај у Нушићевој, који је радио читаву ноћ и био једина таква продавница у Београду) да попијем туру пива са пијанцима и „пробисветима“, како се тада говорило. Сведочим и ово: било је, међу њима, људи са фантастичним биографијама и натпросечним знањем и образовањем.

dragstor-u-nusicevoj
Драгстор у Нушићевој

 

Енглеза сам срео још неколико пута, концем Осамдесетих, кад је распад СФРЈ већ почео. Није ме се, наравно, сећао, а ја нисам имао потребу да му објашњавам одакле се знамо. Тада је већ шестарио Југославијом, одлазио час на Косово, час у Словенију и вазда је дрвље и камење бацао на Србију, која је, у његовом тумачењу, била за све крива. Схватио сам да је ту по задатку, што се каже, и постало ми је јасно зашто је, неколико година раније, дошао да студира славистику.

 

About The Author

Related posts

4 Comments

  1. marija petrovic

    U Beogradu postoji jedan jedini tzv. Dom, tj. Prihvatiliste za odrasle. Nalazi se u ul. Kumodraska. Imala sam iskustva sa ljudima koji sticajem okolnosti zivotnih, izgube sve sto imaju i nadju se na ulici. Medju njima su izbeglice (nase, na koje svi zaboravljamo) od 90 tih, bivsi kockari, alkoholicari, stari roditelji koje su deca izbacila da bi prodala stan (iz raznih raloga) itd. I mnogo mladih. U oci upadaju mladji ljudi koje je odbacila porodica i drutsvo jer su mentalno oboleli.
    Mesta nema za sve koji bi hteli da dodju, pojedu nesto i okupaju se.
    A njima treba i posteljina (zbog onih nepokretnih), lekovi za sve dijagnoze, odeca, ves, pa eto i sah, karte, razne vrste zanimacija..
    Vec par godinama tamo odnosim sve mislim da im treba, a ja imam i mogu da dam.
    Odecu koju sam ostavljala cistu pored kontejnera, rasturali su igani, popularno zvani romi (pisem malim slovima namerno). Na moje pitanje Zasto to radis?, odgovorili su mi, ‘Uzimam ono sto mi se svidja“. Moj komentar je bio da radi sta zeli, ali da vrati ostatak u kesu, jer je cisto, za nekog drugog. To se nije desavalo. Ne zelim da me shvate pogresno slusaoci, citaoci, ali zaista ljudi nisu svesni ko je sve ugrozen u ovoj drzavi. Nisu samo Romi, Cigani i dr. etnicke grupe. Pozdrav, Marija Petrovic

    Reply
  2. Slobodan

    Lepa prica, jos bolje „vezivanje“ stvari, sjajan kontekst dovodjenja u pricu devojke, sada zene.

    Reply
  3. Александар Саша Прпић

    Ево ова три претходна коментара потврђују суштину Миланове приче,а то је различитост Срба и Енглеза и зашто су они то што јесу,а ми …ту гдје јесмо.
    Ништа не разумијемо шта нам се говори и у коментару скрећемо причу на хуманитарни проблем,битно нам је како се зове енглез и не можемо да не убодемо у интиму,а суштина поруке је негдје ван домашаја
    нашег интересовања.
    Ово ми је један од првих коментара уопште јер избјегавам неминовна препуцавања али овај пут сам морао.
    Поздрав теби Милане.

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.