Бранко Павловић: Неизвестан исход избора у САД

У САД грађани не гласају непосредно за председничке кандидате. Председника бирају „електори“, њих 538, а свака држава чланица, сразмерно броју грађана, има унапред одређен број такозваних електорских гласова. Кандидат за председника који у тој држави добије највећи број гласова (дакле не мора да има преко 50% изашлих, него просто више од било ког другог кандидата) добија свих 100% електорских гласова те државе.

За председника САД је изабран онај ко има више од 50% електорских гласова, што ће рећи да побеђује онај кандидат који сакупи најмање 270 гласова, сабирањем по државама чланицама.

Због тога, проценат гласова који на националном нивоу по истраживањима добијају кандидати, није од пресудне важности. Могуће је да изгуби кандидат који је добио више укупно гласова грађана, зато што је освојио мање електорских гласова (што се и догодило када је Ал Гор изгубио од Буша). У овом тексту говорим о 12 држава у којима је неизвесно ко ће победити и у којима се суштински одлучује победник на овим председничким изборима.

Када кажем „неизвесно“, онда то значи да је по средњој вредности свих истраживања разлика између Клинтонове и Трампа најчешће око 1%, било у корист једног, било у корист другог кандидата, а свакако је та разлика мања од „статистичке грешке“, односно одступања у процени коју сам истраживач сматра могућом маргином грешке. Државе у којима је та разлика већа од маргине грешке, дакле у онима у којима, по методологији истраживања, кандидат који има предност сигурно побеђује (мада не нужно са толиком разликом) не узимам у даљем разматрању.

Тих 12 држава даје чак 156 електорских гласова. Међутим, међу државама у којима су Републиканци победили на изборима 2012. само је Северна Каролина, која даје 15 гласова, сада у тој зони неизвесних избора, док су преосталих 11 држава оне у којима је Обама победио на преходним изборима. Оне у збиру доносе 141 глас. Више од половине укупно потребних гласова.

Другим речима, Републиканци чврсто држе своје позиције тамо где традиционално побеђују и истовремено битно угрожавају позиције Демократа у необично великом броју држава.

Реч је о следећим државама: Њу Хемпшир, Ајова, Невада, Колорадо, Минесота, Висконсин, Мичиген, Охајо, Пенсилванија, Флорида и Вирџинија. Ако изузмемо Флориду, која је увек „на клацкалици“ у свих осталих десет држава уочавамо следећу правилност: у шест држава је у одмеравању снага унутар Демократа победио Берни Сандерс, а у преостале четири је имао веома добар резултат, у распону од 43% гласова до преко 49% гласова.

Није реч о томе да Трамп осваја нове бираче, него о томе да део бирача Бернија Сандерса неће да гласа за Хилари Клинтон. Они се опредељују за трећег и четвртог кандидата (либерална опција или зелени). Треба истаћи да Трамп, како се избори приближавају, прикупља све више гласача који себе дефинишу као „Републиканце“, долази до хомогенизације и „закопавања ратних секира“ унутар Републиканаца, али нема ту суштински нових бирача.

Када се погледају дубље анализе структуре бирача који у ових 10 држава подржавају трећу и четврту опцију на председничким изборима, онда се види да међу младима до 30 година, нарочито образованијих, који су иначе били ударно бирачко тело Сандерса, чак 25% неће да гласа за Хилари (наравно ни за Трампа), већ се опредељује за друге две опције и због тога је председничка трка у тих десет држава сасвим неизвесна, а тиме и сам коначни избор председника Америке.

Хилари је, по мом мишљењу, пропустила да, у тренутку када је добила снажну подршку Сандерса након номинације, то искористи и крене у реторичку офанзиву покушаја придобијања ових бирача ( млади/образовани). Уместо тога, она је више тихо ликовала како се ипак докопала кандидатуре и једва чекала да Сандерс сиђе са подијума. И сада због тога може да изгуби изборе.

Да не би било спорно, ако читаоца то уопште занима, ја бих волео да она изгуби изборе, али овде просто аналитички посматрам ствар. Чини се да је сада касно за било какав маневар у том правцу који би био убедљив. Оно што управо слушате од Обаме, како сви који гласају за трећег и четвртог кандидата у ствари гласају за Трампа – није нешто што ће променити став младих. Они и иначе мисле да је цео систем погрешан, па ако је политички систем наводно угрожен зато што ће грађанин гласати онако како мисли да треба, онда нешто није у реду са политичким системом, а не са гласачем. А то управо они који неће да гласају за Хилари и мисле.

На другој страни ми се чини да Трамп има на располагању одличан потез. Његов штаб би требало да иде са тезом: „Ми добијамо изборе ако буду регуларни. И зато ћемо до 8. новембра оспособити додатних 100.000 контролора на свим бирачким местима у ових 10 држава“. Прво, развијају нови активизам обучавајући тих 100.000 људи, друго, иду у складу са осећајем убедљиве већине људи да је систем непоштен и треће, настављају кампању на антиестаблишмент расположењу, што је уједно најјача Трампова карта.

Трамп је дошао у реалну позицију да може да добије изборе, суштински погрешном кампањом Клинтонове, и било би добро ако би сада он повукао неки добар потез.

Наравно, могуће је да неки спољни догађај сасвим одреди исход ове председничке трке, али то је изван моћи кандидата, па тако и изван наше анализе. Док се тако нешто не догоди.