Како је г. Љајић истакао да трага за „најмање неправедним“ решењем косовског проблема, одмах да му помогнемо: праведно решење је најмање неправедно.
Правда се обавезно заснива на приципу, а не на успешности. Данас је успешан један, сутра други, данас је погрешно оно што је јуче било успешно.
Принцип од кога се мора поћи је „неповредивост територијалног интегритета Србије у складу са резолуцијом 1244 УН “. То је правда и самим тим то је најмања неправда.
Оно што јесте за озбиљно трагање, то је реализација коначног статуса КиМ полазећи од принципа којим је територијални интегритет Србије заштићен.
Расим предлаже потпуно супротно.
Прво понавља општа места којима изгледа власт трајно мисли да манипулише:
- „Албанци су увек знали шта хоће“ – одакле следи да никада нису ни били за било шта друго него за сецесију, што је апсолутно нетачно. Тачно је да међу Албанцима увек била и увећ ће бити једна струја која је за сецесију, просто зато што као народ живе у више држава, баш као и Срби. Некада су сецесионисти већина међу Албанцима, а некада мањина. Трагати за решењем значи предлагати оне мере и поступке којима ћемо за поштовање територијалног интегритета Србије придобијати што више Албанаца. О томе Расим уопште не говори. А само је то тема за грађане Србије.
- Изједначава међународну подршку са подршком САД и ЕУ. Као да не постоје друге велесиле на свету. И нарочито као да је међународна подршка омогућила сецесију на КиМ. То је омогућено илегалном војном интервенцијом 1999, коју је следила илегална међународна активност на непримењивању резолуције 1244, која је потпомогнута илегалним наоружавањем и обучавањем албанских сецесиониста, која је подржана од илегалних обавештајних струкутра САД и ЕУ у институцијама Србије. Дакле, треба трагати за: успостваљањем јаче војске од оне коју смо имали 1999. године, хапшењу свих шпијуна у нашим редовима, оружаним неутралисањем свих терористичких и криминалних организација на КиМ и ослањањем приоритетно на Кину и Русију као међународну подршку. Шта нам значи наводна међународна подршка оних који траже да се одрекнемо територијалног интегритета? Па то је исто као да се неко ослања на онога ко му предлаже да се убије.
- “Повратак на старо није могућ“ – а шта је то повратак на старо? Територијални интегритет је „старо“, што ће рећи да он не постоји? Није тачно. Па цела прича о „дијалогу“ је због тога што он и даље постоји. Шта није могуће? Да се српска застава поново завиори на граници са Албанијом? Итекако је могуће. Није чак тешко ни трагати за политиком која би до тога довела, за сасвим кратко време од десетак година.
- И онда опет иста прича о два милиона Албанаца који би трајно мрзели Србију. Опет, није реч о два милиона него о највише 1,2 милиона. Али много важније је да политичар у Србији једино треба да трага за моделима у којима ће већина Албанаца на КиМ поштовати државу Србију, без обзира на број Албанаца који се данас изјашњавају другачије. То Расиму не пада на памет да ради. Па да ли то значи да свака мањинска заједница има право на отцепљење, јер ће нас иначе мрзети? И још, да ли стварно ико поштен, и ако није Србин, може да замисли „функционалну Србију“ без КиМ? Ево, могао би Расим да нам опише како би та функционална Србија без КиМ изгледала.
А онда износи предлоге:
- Трговински односи – све то подразумева закључивање уговора са тзв. Приштином као уговорном страном којим уговорима се сецесионистима даље признаје легалност отцепљења. Може се уговарати само са представницима међународних организација док имају мандат на КиМ;
- Преговори око културне баштине, имовини и ЗСО – шта ту има да се преговара? Да није можда културна баштина албанска? Шта има да преговарамо са сецесионистима о томе? О томе се у складу са резолуцијом 1244 има преговарати са представницима међународних организација, а и то почевши ултимативно од враћања до 1.000 војника и полицајаца на КиМ, за почетак око српских манастира. Да није нека имовина њихова, од оне имовине која је 1999. године била државна или црквена? ЗСО је ништа по својој садржини, а издајничка по својој форми јер признаје законе тзв. Приштине, па ни о томе нема шта да се преговара. Важно је приметити да би у свим тим „преговорима“ сецесионистичка страна била од саме Србије призната за равноправног партнера;
- Учлањење тзв. Косова у међуародне организације уз благослов Србије – то је већ и деци јасно да се ради о суштинском признању сецесије од саме Србије. А онда би то било довољно да Шпанија призна тзв. Косово, а после Шпаније све друго би Немачка лако сломила од преосталих држава ЕУ које нису признале тзв. Косово.
Ако бих сликовито покушао да сажмем позицију Расима, онда би она била: „Ја вас Србе разумем, није лако убити се одмах, него полако, део по део, тако да на крају остане стварно само једна нит која вас дели од смрти, а и она се сасвим тањи и лагано запловите у ништавило“.
Да не помисли неко да сам шовиниста, мене би живо интересовало да ли се Јанковић за длаку разликује од овога што је Расим предложио? Према ономе што износи у јавности, уопште се не разликује. Вучић по ономе што ради – ни најмање.
Полако се кроз ове расправе врши поларизација – оних који су под утицајем страног интереса на једној страни и за српски интерес на другој. Знате она издања „Ко је ко у Србији“? Ова књига се сама пише.
Бранко Павловић
Текст пренет са сајта Фонда Стратешке Културе:
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/odgovor-rasimu-ljajicu/
