Одмах да охрабрим читаоца да издржи до краја ове расправе између Антонића и мене, нећу бити дугачак нити разлика има превише.
Разговори о личности, сада разговарамо о г. Јеремићу, али о било којој личности, у великој мери се разликују од разговора о другим темама. Када говоримо о томе да ли је неки закон добар или лош, да ли је просветна политика добра или лоша итд., онда је довољно да се држимо онога што је присутно у јавном простору. Међутим, када говоримо о личностима које би требало да заузимају, или су заузимале високе државне функције, онда смо дужни да знамо и оно што није јавно. А ако то не знамо, онда, како би то Антонић парафразирао, је боље да прескочимо изјашњавање о томе да ли је неко добар или лош. Није прихватљиво тврдити да је неко сасвим сигурно прихватљив, а себи дозволити луксуз да се нејавне чињенице не познају. Чак и у одговору, Антонић, можда истина због краткоће времена, уместо да се распита да ли је Јеремић укинуо записнике са састанака које одржавају он и Тадић са странцима, па да онда изнесе свој став и даље инсистира на томе да то нигде није писало. Али како онда Антонић оцењује рад Јеремића као министра за спољне послове, када нема информације из тог министарства, мимо онога што власт жели да се зна? Тим пре што за Антонића уопште није спорна оцена, коју и сам делим, да је Србија у неоколонијалном положају? Тих информација и нема у јавности зато што неоколонизатор оправдано не жели да се за њих зна.
Друга тачка у којој се не слажемо је везана за неспорни део Јеремићевог учешћа у рушењу Коштунице 2008. године и ово сада треба добро запамтити, не у било које време политичког одмеравања снага, него у време када је Приштина прогласила сецесију и када је због тога одбијено са стране Србије да се потпише Споразум о придружиању са ЕУ. Ту Антонић, по мом мишљењу, директно греши, када све ставља у једну раван „укупних заблуда“ и ДСС и ДС и свих других актера. Залагање Јеремића у том тренутку, да је реч „о два паралелна колосека“, је битно различито од суверенистичке политике и имало је за циљ да убеди грађане како 2008. година није нарочито важна и да то проглашење тзв. независности и лавина признања незвисности тзв. Косова од водећих држава ЕУ, нема значаја за наш даљи пут ка ЕУ. А саму ЕУ је сасвим некритички величао до непрепознатљивости. Лако ћемо се сложити да и други политичари у каснијем, а и ранијем периоду, нису били добри, али Антонић мора да одбрани лично залагање за Јеремића данас. А све битно што је Јеремић урадио „вољно и невољно“ говори против тога. Нек га промовишу други. То нема значаја. Али кад га промовише Антонић, онда је по мом мишљењу то проблем, управо због Антонићеве кредибилности.
О присвајању државних пара се не може говорити детаљније, јер би то олакшало будућу, ја се надам, одбрану Јеремића на суду. Савестан тужилац би за 48 сати могао да покрене поступак. Толико је потребно за „предистражне радње“. У праву, а и у логици, постоји тзв. argumentum a contrario, који се нарочито мора користити када се подржава нека личност: 1. ако смо ми неоколонијална земља, а јесмо, 2. ако је мени коришћење државног новца за личне ствари познато, 3. како је могуће да то није познато страним обавештајним службама? Тешко је прихватити закључак другачији од оног који ја извлачим – наравно да им је познато. А шта је то када стране обавештајне службе знају да је Јеремића могуће процесуирати, а уопште те чињенице не користе против њега?
Антонић превише лагодно опрашта Јеремићево неизјашњавање о битним питањима, НАТО, ММФ, КиМ, не спорећи ни сам да су та питања битна, правдајући то чињеницом да би изношењем истинитих ставова веома важним за Србију, Јеремић наудио својој личној каријери. Каријера или истина. Србија или велика плата. Мени то не личи ни на Хамлета, ни на Антигону.
Јеремић је само један шраф неоколонијалног владања Србијом, који се од других шрафова разликује по томе што су рефлектори чешће на њему и што му редитељ даје важније улоге. Ту представу на жалост морамо да гледамо, али свакако није добро да аплаудирамо. Макар не Антонић.
Насловна фотографија – UN photo Paulo Filgueiras
Текст пренет са сајта Фонда Стратешке културе.
