О разуму и осећајности
Позна времена сваке цивилизације значе увек исто: пад великих симбола из пређашњих времена, недостатак пијетета, као и релативизација и објективизација свих садржаја. Кад се са апстрактног нивоа преведе на живот, то изгледа овако: права човека и грађанина се стављају изнад заједноице, све постаје отворено за критику и дебату, а релативизација и објективизација значе стално редефинисање и разводњавање појмова, који су вековима били сваком разумљиви и јасни.
Касно доба значи, дакле, обеду разума над осећајношћу. Стварност се везује гвозденим ланцем каузалистике, коме краја нема, а који не даје никаква решења и паралише живот до мере неподношљивости. Све што је метафизичко у човеку, што је дубоко проосећано и доживљено, бива екстремно угњетено оним што је економско и потрошачко. Све што се не може оправдати коришћу и разумом, што се не може у новцу изразити, мора бити потиснуто и изврнуто руглу. Појмови, попут нације, породице, части, достојанства, или култа предака, не могу се декретом укинути, јер су органски срасли са културом, која је старија од демократије и грађанског друштва, али се могу обесмислити непрекидним релативизацијама и објективизацијама садржаја.
На нивоу „учених“ људи, односно однарођене српске интелигенције, стари садржаји се исмевају, а онај ко их следи, проглашава се за примитивца и простака. На нешто нижем нивоу, све се претвара у флоскуле „нација се не маже на леба, не живи се од прошлости, дај да се окренемо будућности“ и сличним будалаштинама, при чему безмозговићима, који журе да буду „модерни“, сасвим промиче да се ни идоли модерног доба (демократија, људска права, интеграције) такође не мажу на хлеб. Објективизација се, пак, изражава кроз подлу манипулацију о мултикултуралности и општељудским вредностима, које су, наравно, проналазак теоретичара, јер их живот не познаје. Култура и систем вредности су до те мере етничке творевине, да се то не може довољно нагласити. Све туђе вредности ми разумемо само ако их пропустимо кроз призму сопствене културе (мађарску тугованку за Ердељом ми разумемо само кроз нашу жалбу над Косовом, а Ескима, који не познаје појам нације, схватамо као космополиту, што он уопште није. Британцима је Хестингс нешто сасвим друго него нама Косовска битка, али немамо сопствени културни модел за тако нешто, па нам је таква аналогија безизборна).
Вечита дебата се отвара тамо где част престаје. Част долази из крви, из осећања, а не из разума и свако ко, у некој граничној ситуацији размишља, већ није частан. Претпоставимо ситуацију да вам неко нападне жену, или дете, да вам удари шамар, или вас понизи на ма који начин. Ако сте модеран човек, ви ћете прибећи каузалистици, с тим да ће последица прескочити узрок. Ви, наиме, прво видите последицу (тучу, повређивање, казну), па тек онда узрок, што вас демобилише и целу ситуацију претвара у безусловно губитничку за онога ко насиље трпи, а добитничку за онога ко га наноси. Ко у таквој ситуацији размишља, већ није частан! Или, како Кант каже: све на овом свету има или част, или цену. Чим има цену, нема част. И још нешто: нијансирање части је већ одустајање од ње. Између делања и неделања не лежи лепеза мудрости и нијансираних одлука, већ кукавичлук. Чим чујем неког политичара да тупи о „разумном решењу за Косово“, знам да пред собом имам нечасног човека, који сопствени кукавичлук и бригу за свој положај, обавија у обланде политичке мудрости.
Када је Калигула у Сенат увео свог коња Инцитата и прогласио га за сенатора, сви су аплаудирали. Када је од жена и ћерки сенатора направио курве, које су радиле за државну благајну, побунила су се само двојица сенатора ( и то, наравно, платила главом), али су остали само климнули главом. Сигуран сам да би прича била слична и када би се пренела и нашу Скупштину. Очекивана добит из ситуације је надјачала част. Наравно, кад се пропусти кроз филтере разума („не можеш против јачег, Бежанова мајка никад није заплакала, важно је да смо живи и здрави“…), за све се може наћи „за“ и „против“. Уосталом, пред разумом све има више решења и страна: свако може да, шетајући од Славије до Теразија, да брани тезу да је, рецимо, Обилић поступио исправно, а у повратку да је његов гест ирационалан и без резултата. Аргументи су једнако добри, али у срцу ствари стоје другачије – оно је ослобођено утвара узрока и последица.
Баш овим поводом: када је, сада давне 1989-те, први пут приказан филм „Бој на Косову“, мој комшија Игор, тада четрнаестогодишњак, са који сам сваке вечери шетао керове поред Саве, питао ме је: „Чика Милане, шта је оно значило Обилићу? Ја то уопште не разумем“. Одговорио сам му да ту и нема шта да се разуме и да ће му бити јасније кад му проради тестостерон, кад већ у васпитању и наслеђу није нашао смисао Обилићевог геста.
Свака каузалистика се окреће против живота: ране генерације нису имале у виду последицу, када су делале. Да јесу, не би ни прстом мрднуле, него би чекале да им неко на тањиру да тле, слободу и државу. Ово мало слободе, коју још имамо, добили смо на врховима бајонета наших светих предака, који би, да су разумом мерили колике су Немачка и Аустро-Угарска, бацили оружје и отрчали кући да жене прихвате за сукњу. Ко се борбе одрекне, већ је и сам живот довео у питање, јер су борба и живот, у дубини својој, једно и исто.
Друга страна медаље су слугерањски карактери, који од борбе одустају, јер у виду имају само сопствено преживљавање, а не преживљавање заједнице. То су они који живот схватају као суму добара, а не суму достојанства и части и којима није зазорно да другима препоручују да бране заједницу крвљу, да би је ови рузмарини доцније економски цедили. Наша самозвана и такозвана елита је баш таква. За претпоставити је да је такав олош увек постојао, али да га је културни образац држао под притиском и да се није смео декларисати јавно, да не изгуби главу. Ово стање духова не треба бркати са идеологијом, оно је ствар искорењивања и испадања из културне матрице. Димитрије Туцовић се, из идеолошких разлога, супротставио узимању ратних кредита 1914-те, али је, као следбеник обавезних културних симбола српског народа, погинуо као официр на Церу. Код ових ладолежа данас није, дакле, у питању идеологија, већ „унутрашње напуштање себе“, односно испадање из матице народа и напуштање племенских тотема и табуа. То чак и не би било најгоре; оно што је трагично је да такве унутрашње свиње још и почињу да задају остатку народа неку новију, модерну матрицу, која треба да изврши суву кастрацију целе заједнице, да би се прилагодила вредносној скали ових душевних ушкопљеника.
Живот без части и поноса, без достојанства и слободе, за Србе једва да је икада био вредан живљења. Гинуло се и селило се само да би се ове вредности, које су задате првим генерацијама нашег рода и чије се порекло губи у тмини прошлости, сачувале и пренеле на потомство. Није то било свесно, бар не увек: матрица се преноси испод прага разума, иначе би се, једном подложна оцењивању, крњила и мењала до непрепознатљивости. Ни пацифистичко Хришћанство нас није омело да се држимо племенских тотема: прерадили смо га колико је било потребно да се уклопи у наш словенски пандемонијум и да послужи нашој историји и древним племенским култовима. Сваки култ тражи жртву и ми смо је принели, јер је жртва (то је тајна целокупног словенског погледа на свет) унутрашња молитва и то не молитва пустињском, милосрдном богу, већ страшним боговима северних мочвара, под чијим смо знамењима провели већи део своје историје и, следећи их, изградили колективно-несвесно, које и даље влада нама, који на претке и историју нисмо пљунули и потурчили се, или позападњачили, што би био нови облик турчења.
И, на крају, насупрот широко распрострањеном гледишту, да су деобе зла коб српског народа, изнећу сасвим обрнуту тезу: отпадништво од српства је спасло наш народ. Да су сви они потурчењаци остали у нашој вери, нас не би више ни било. Хвала им што су иступили из матице и тиме је очистили. Молим и ове нове, позападњачене битанге, да ураде исто.
