Дође понеки дан, а поглавито зимски, кад осетиш да празнина из душе се помаља, и сваки предстојећи дан нема ама баш ни светлости, ни страха, већ одмиче тамо ка равнодушју...
Топлица, царица међу рекама, моја једина… О Топлици, мојој лепотици, могу да причам сатима, данима и да ми се учини да нисам све рекао, да нисам рекао оно шт...
Поздрав, брате мој… Видим да си обријан и углађен. И треба понекад, леп си још ти, мој пријатељу, човек. Болест те није, кад гледам, рекао бих, ни окрзнула. Сећам с...
Послератно је време, земља се обнавља, државна, сеоска, општинска… Власт активна, тврда дисциплина, корбач ради, народ осиротео, деце много – јад и чемер!!! Х...
Иду славе, иду редови и обичаји, негде овакви, негде онакви, велике ладне, велике чаше, бокали, тегле, како ко и како где, време лети, хвата се силина, а онда у неко врем...
Повремено, кад има воље, или времена, мој умни друг Милинко Алексић, кога никада не видех лице у лице, пише ми, рекао бих, минијатуре, које се односе на његов завичај, ње...
Свог рођака, Миладина, Лаћу Миленковића сам први пут упознао мислим 1976. године. Њему је била равно осамдесета, али је био онако, брђански “укрћен”, како се код нас каже...
Мој поглед, моја душа каже идемо у Горње Крајеве, ми смо Горњекрајци и тамо нам је место. Низ пут се већ вода у поточиће твори и низ падине родних гора се велика вода спр...
Мој деда-стриц, Миодраг, био је, како се то онда говорило, у ропству, од 1941-е, до краја рата. Швабе су с њим добро поступале, као и са већином наших заробљеника из Апри...
Сећам се времена кад је комшија Србин комшији Србину на саучешће ишао за сваку пропалу овцу, а о кравама и воловима да не говорим. Кад се испод стрехе за кишна времена, и...
