Цигла

После пет и по година рада, са само петнаестак дана одмора, преценио сам своју копаоничку снагу и дошао у ситуацију да се – после више од хиљаду четиристо урађених емисија и четири и по хиљаде сати програма уживо – извучем из дневне политике и да се ограничим на, мање-више, читање наслова дневне штампе.
За десетак дана игнорисања медијског простора и друштвених мрежа, почела је поново да ми се формира „велика слика“ коју сам почео да губим под теретом посла, који је подразумевао бављење дневним догађајима. То никако не приписујем неким својим посебним способностима; пробајте сами – искључите се са друштвених мрежа недељу дана, игноришите медије, приватне и кафанске разговоре, а онда се вратите свему томе и уочите колико ће вам смешни и банални бити коментари за које сте, само неколико дана пре тога, мислили да су озбиљни и садржајни и у којима сте сами учествовали. Заблуде лако отпадају од човека онога тренутка кад одлучи, или кад живот одлучи тако, да у њима не учествује.
Ми, Срби, смо народ егалитариста, средњака, народ у коме свако мисли да може о било чему да донесе квалификоване одлуке, и то чисто интуитивно да две ганглије не укључи. Да се куће у Србији зидају на начин на који Срби размишљају о политици, Србија би изгледала као да ју је цунами развалио.
Зато, ово што пишем и говорим, неку вредност има – и то, наравно, у оквиру оних личних вредности које ја имам – само за оне међу нама који нису склони олаком закључивању на основу двоминутне телевизијске репортаже, или на основу неке претходно постављене доктринарне претпоставке којом се гола емоција просто рационализује. У уобичајеној српској шеми то изгледа отприлике овако: мој деда је био монархиста – ја волим свога деду – монархија је најбољи облик државног уређења у Србији. То, да у свету има и богатих и сиромашних монархија, и девастираних и богатих демократија, те да се у политици, када она то заиста јесте, никада не ради о догмама и доктринама, него увек само о практичним питањима, кроз мозак доктринара никада прошло није, нити пролази.
Лакше нам је да мозак користимо за довијање и доношење брзих и нетачних судова, него да мислимо. Уверења сматрамо самом сржи људског бића, али само онда када су нетачна и када их треба бранити од чињеница. Сви наши аргументи заправо јесу аргументи против чињеница, иако ниједан аргумент није оборио чињенице. У Србији је увек било надмоћних духова, људи са изразитим поштовањем за чињенице и за стварност, али смо им ми увек као народ претпостављали доктринаре, сањалице, идеологе, а обично свима њима – преваранте. Вазда смо више волели лепу лаж, него чињеницу, јер се са чињеницама треба борити и изборити. Идиотска поставка да се прво треба створити идеологија, односно шема деловања, па да тек онда треба видети како да се живот уклопи у ту шему, век и по разара српски народ. Живот сам по себи нема шему и нема систем. Када идеологија и живот дођу у сукоб, а увек дођу, сви српски доктринари, од либерала из XIX века, преко комуниста до данашњих патриота и европејаца, рупу између живота и система крпе лажима, па су још притом бесрамно уверени да је њима лаж дозвољена само зато што се она одвија у неком вишем интересу који само они виде.
Последња практична питања у српској политици је решавао Милош Обреновић. Од та времена на овамо решавају се идеолошка и доктринарна питања, без икаквог циља и смисла за историју. Оно што је релативно стално вазда се мешало са оним што је привремено и ефемерно. Нација, као релативно стална категорија, протеривана је и унижавана од грађана који ће доћи и проћи, а шта ће остати од нације кад грађански вандализам прође, гледаће наши унуци. Монархија је, између два светска рата, прогањала комунисте, као да су они хиљадугодишње питање за српски народ, а не минорни политички покрет. Пошто су дошли на власт, комунисти су, како их је Бог паметне дао, и сами поверовали да су зајашили историју, па су кренули да прогањају своје непријатеље, а да нису ни приметили да су их истребили већ 45-те. Српске владике, у најбољој традицији жалосног схватања политике, су, током 80-их, уместо да чувају Дечане, Грачаницу и Пећку Патријаршију, вијале комунисте по Београду, ни не увиђајући да су проблеми Срба и Шиптара потпуно независни од облика политичког система у коме се одвијају.
Почетком 90-их је створена идеја да је српско питање заправо демократско питање. Рђави катедарски мољци, спарушни институтски научници и Фулбрајтови стипендисти су читаву једну нацију још једном везали за политички систем, ни не увиђајући да је нашим непријатељима сасвим свеједно да ли су Срби комунисти, демократе, или Марсовци. Не постоји тај облик политичког система код Срба који може да пасивизује наше непријатеље; генералу Кастеру је био добар само мртав Индијанац, а да ли је он био Апач, Сијукс, или Чироки, њему је било свеједно. То је оно што Срби не разумеју.
Ових дана је, колико видим и пратим, главна тема у српским медијима оно што се, у београдском жаргону, зове „продаја цигле“. То је, иначе, београдски израз за подвалу. Наша русофилија је коначно добила и свој израз у еврима. Не памтим кад сам видео тако сложно одушевљење европејаца и русофила у Србији и то око пола ескадриле старог гвожђа. Опет смо побркали Русију са руском политиком и платићемо цех за то. Прочитао сам много коментара од којих је већина, до у ситна цревца, описивала техничке карактеристике полуувенулих авиона, затим бурне поклике Русији што се враћа на Балкан са толиком силом, којом није успевала да освоји ни мања предграђа града Грозног током рата у Чеченији. Постали смо, кажу русофили, војна сила у региону, док им европејци терцирају и гледају које ће провизије да узму ремонтовањем бабе у девојку.

Безмозговићима је потпуно промакло да на Балкану не постоје регионалне силе, јер Балкан никада није ни одлучивао о својој судбини. Ми водимо туђе ратове и ту неколико рђавих мигова ништа не може да промени. Опасност која се крије иза ове, на око привлачне трансакције, потенцијално је веома велика. Вучић постаје водећи патриота у земљи. Патриотске групе којима је овладао сада могу отворено да му пруже подршку, уз изгледе да овлада још већим медијским простором у Србији. Русофили су тренутно заслепљени и желе да верују да је уз неколико рђавих авиона коначно досегнут аргумент да се ствари у свету мењају и да ветар коначно почиње да дува у српска једра. И увек имају оправдање за Русе: и кад смо мирно гледали понижавања њиховог народа у Литванији, Естонији и Летонији, и кад смо гледали како олигарси и службеници Светске банке и ММФ-а, петнаест година после пада Јељцина, воде монетарну политику у Русији и своје девизне резерве држе у Америци; разумели смо сваку руску муку, сваку бољку, сваку спорост, али како ћемо разумети да су, од свих народа, баш нама продали циглу? Кад се буде испоставило, а испоставиће се, да се од те цигле, ремонтоване за сто евра по комаду, неће направити грађевински блок, наши русофили, у најбољој традицији доктринарства и сањалаштва, уместо да признају да је продаја цигле оно што је одувек била – фора, утројиће своје појање мајчици Русији, не да би одбранили Русију, јер то више неће ни моћи, већ да би одбранили своје заблуде. Тако ћемо се опет вратити на онај негативни циклус са почетка ове приче.
Србин, ако хоће да живи, а не само да гледа за чије ће бабе здравље погинути, мора да научи бар да рођеног брата воли више него брата од стрица. То, истина, и није нека нарочита мудрост, али нам је некако испала из видокруга са појавом грађанског друштва. Једног дана ће чак и задрти русофили видети да је цигла ипак само цигла, па ће онда направити другу врсту грешке и окренуће се Западу, а са те стране ће доћи друга цигла са сличном ценом ремонта у грађевински блок.
Другим речима, мали народи имају само два избора, да преживљавају као слуге великих, или да схвате да су сами на свету и да се боре са том чињеницом. Иако је политика, скупа са светском позорницом на којој се одвија, више налик ноћи у кишној џунгли, него утопијској представи о братимљеним народима света, ни у тој кишној џунгли не умиру сви мали и слабији. Простора за преживљавање има, али само онолико колико памети за то има и колико та памет успева да се пробије кроз бескрајне талоге нашег бедног политикантства, кроз пресушене долине наших доктрина и кроз нашу, сад већ и биолошку, запуштеност. Карађорђе и Милош су налазили своје путеве и ми смо, као народ, са неминовним осцилацијама, пола века расли и јачали. Дакле, онај ко решава практична политичка питања, ко зна ко су му непријатељи и ко не брка ко су му савезници, ко свој хлеб једе и ко своју пушку носи, има будућност. Проблем са будућношћу је у томе што она, у материјалном или доктринарном смислу, награђује само појединце, али не и народе којима ти појединци владају. Народи, колико год ово у кључу политичке коректности изгледало бласфемично, имају само једну шансу, а то је да имају биолошку моћ над другим народима, а та биолошка моћ сама по себи рађа одгој и дисциплину и природни нагон за одбраном, нагон коме не треба никакво објашњење. Тек такав народ, на темељу биолошких вредности, може да створи Милоша и Карађорђа. Праве вође не настају из доктрина и идеологија, из исправности становишта, већ зато што су одабрани, пре свега биолошки и у сталној конкурентности са једнако добрим биолошким материјалом. То је та разлика између бета примерака који данас воде Србију и некдашњих алфа примерака. За Вучића мислим да би умро од страха да мора да уђе са Карађорђем у лифт, већ негде до трећег спрата, а Коштуницу ни међуспрат не би живог видео.
Али, Милош, Карађорђе, а богами и Мишић, нису куповали циглу.