Јесте ли се упитали некада како се зове председник Демократске или председник Републиканске странке у Сједињеним Америчким Државама? Ја, пре неки дан, био пронашао њихова имена, али, верујте ми на реч, без помоћи неког интернет претраживача, опет не могу да их се сетим.
Ето, да није било оног чувеног говора великог руског књижевника (тада већ и дисидента) Александра Солжењицина, 1975. године, пред америчким синдикалцима, вероватно би било „избрисано из повести“ да руске комунисте (бољшевике), све до 1921, није предводио Лењин, како бисте „на прву“ помислили, јер су и он, као и све коловође Октобарске револуције, били све сами дугогодишњи професионални емигранти (интелектуалци, а не радници), који су се вратили у отаџбину са задатком да „спроведу револуцију“!
Да, пре револуције, председник комунистичке партије био је обичан радник, машински стругар Александар Шљапников и то је остао све до егзекуције у робијашници нове бољшевичке власти, пошто је претходно био стао на чело радничке опозиције која је оптужила нове комунистичке вође да су издали радничке интересе, уништили и пригушили пролетеријат, а себе претворили у буржоазију!? Успут, већ у марту 1918, само четири месеца после „Црвеног октобра“, представници петроградског радништва проклели су комунисте зато што су их обманули, оставили хладан и гладан Петроград, наредили црвеноармејцима да пуцају на творничка дворишта, а они „побегли за Москву“!
Али, историју, на жалост, пишу искључиво победници.
Као што је већ исписују самопроглашени победници после „Светог Хокличиндана“, Врховниковог „тријумфа“ једним потезом Трамповог пенкала, посред „писмена“, а усред Вашингтона…
Јавну еуфорију у част величанствене „победе“, уз припадајуће закивање рафалних медијских ексера у здрав мозак, доживели смо и након „велике кумановске битке“, финализоване сламком спаса у виду Резолуције 1244, под оним НАТО шатором, у јуну 1999, где је Србија прихватила окупаторове „услове мира“ у форми предаје окупатору 17 одсто територије Републике Србије.
Као и ономад оно, кад је, 24. августа 1939, председник Краљевске владе Драгиша Цветковић, са лидером Хрватске сељачке странке др Влатком Мачеком, неовлашћено, наводно „у име Срба“, потписао и прихватио „решавање хрватског питања“ стварањем Велике (тада Бановине) Хрватске, не само на територијама дотадашњих Савске (са седиштем у Загребу) и Приморске (са седиштем у Сплиту) бановине, него јој је, галантно српски, поклонио, и у њу укључио, и комплетне срезове Дубровник (до тада био у оквиру Зетске бановине), Илок, Шид, али и велике делове БиХ, попут срезова Брчко, Градачац, Дервента, Травник, Фојница! Све то, наравно, не само да неће задовољити неутољиве апетите „политичке елите“ у Хрвата, него ће се, дапаче, после само годину и по, „царским резом“, породити геноцидна „Независна Држава Хрватска“, са целом БиХ унутар себе, и са све Сремом и Земуном, до испод Калемегдана!
И, за претпоставити је да се, након сулуде „трговине“ коју је направио са Мачеком, оно ономад, ако би уопште смео да се врати у Београд, Драгиша Цветковић то требало да учини инкогнито, маскиран и под окриљем ноћи. Али, не! Београдски дневни лист „Самоуправа“ (близак Цвтковићевој Југословенској радикалној заједници), у великогоспојинском издању од понедељка, 28. августа 1939, еуфорично извештава:
„… Вест из „Дворца Брдо“ (код Крања, прим. Ц.М): „Његово Краљевско Височансво Кнез Намесник благоизволео је одликовати Претседника и Потпредседника Министарског савета г. Драгишу Цветковића и др Влатка Мачека орденом Белога Орла првог реда.“
Па, анализира: „… Г. Цветковић је умео да се узвиси и покаже изванредно широк смисао за вођење државне политике, да га он диже изнад формата обичног и пролазног политичког човека…“
Па, закључује: „… Влада г. Цветковића спровешће у дело споразум којим се решава хрватско питање на начин који ће обезбедити пун просперитет наше домовине… зато цела земља поздравља споразум и нову Владу која ће учинити крај свим нашим међусобним трзавицама… ова Влада је дошла као израз народних жеља и националне потребе и представља једну од најјачих влада које смо уопште имали до данас…“
А онда, као да читамо, данас актуелне, вучићоде – низ панегирика самом Цветковићу:
„… Драгиша Цветковић је изашао из редова обичних политичара још пре више година… својим неуморним државничким радом на делу нашег унутрашњег измирења и сређења ушао у формат политичара изван редовних категорија и обезбедио себи ранг великог државника… смео у потхватима, као што је знао бити јасан у комбинацијама, он је избио у први ред политичког збивања само личним особинама човека од воље, од такта, од упорне доследности и од изванредног смисла за стварност…“
И, као шлаг на торту, бескрупулозни изрази парапсихолошког српског мазохизма које виђамо у последњих пола деценије, на ударним странама новина из коловоза 1939, са све јединствним насловним блоком „Београд поздравља споразум и његове творце“ – извештаји са некадашње београдске железничке станице (данас: Београд на води), са дочека премијера Цветковића и чланова његовог кабинета који се враћају из Словеније и Загреба, са поклоњења кнезу Павлу и приклоњења др Мачеку. Наслови: „Манифестације Претседнику Владе г. Драгиши Цветковићу у Београду“; „Београд је приредио одушевљен дочек г. д-р Мачеку и члановима владе споразума“; „Добро нам дошли“; „Јуче је велика маса грађана приредила на београдској железничкој станици одушевљен дочек Претседнику Владе“; „Огромна маса Београђана дочекала је и поздравила хрватске народне претставнике“; „Београђани одушевљено подрављају г. др Мачека“; „Долазак Претседника Владе поздрављен је френетичним усклицима: Живео!“; „Ниш припрема свечан дочек Претседнику Владе г. Цветковићу (рођеном Нишлији, прим. Ц.М)“…
Но, ова национална парапсихологија овде није тема за себе. Тема је колико ће политика одрицања од себе, од властитог државног и националног идентитета, убрајајући у то и 17 одсто територије Републике Србије, а све зарад „голуба на грани“ (читај: неизвесних евроатлантских интеграција) – данас, 81 годину после, „владе споразума“ – утолити неутољиву територијалну и сваку другу глад и жеђ не само албанске сепаратистичке власти са Косова и Метохије, него и очева и мајки њихове „независности“ који се одазивају на име Вашинтон, Лондон и Берлин.
А овај данашњи Врховник, у политици државног одрицања и националног самопорицања је, благо речено – несебичан. К’о вели човек: не крчми, не даје и распродаје своје, шта га брига, (Косово) није његово…
Замислите председника Републике Србије који се устава, али Устава „Републике Косово“, држи као пијан плота, а Устав Републике Србије не шљиви ни за суву шљиву. Па, ето, великодушно разуме зашто његове колеге из Приштине не могу да формирају чак ни тричаву „Заједницу српских општина“ (што им је, већ седам и по година, обавеза чак и по „Бриселском споразуму“), јер, Боже мој, то „није у складу са Уставом Косова“, али зато, без пардона, председник Републике Србије је спреман да трампи или робноновчано размењује своје за своје, па би се ове његове скутоноше и евет-ефендије, све ногама у властите задњице, ударале од среће када би им успело да три српске општине са севера српског КиМ, са будућом „Великом Албанијом“ размене за три општине са југа централне Србије!?
Па, онда, мало-мало па, Најпаметнији безобзирно сеири у лице грађанима Србије зачикујући их реторским питањима типа „шта ће вам Србица, Ђаковица, Дреница, Дечани или Качаник, кад тамо не живе Срби“???
А, у предаху између две туре зачикавања грађана земље на чијем је челу, дохвати се, као „примера за упозорење“, јерменско-азербејџанског рата и њиме прети заговорницима „замрзнутог конфликта“ на КиМ, намерно игноришући други, много цивилизованији, случај „замрзнутог конфликта“ на Кипру, где, на истом острву, од 1974, битишу две паралелне, грчка и турска, државне (парадржавне) творевине, однедавно и унутар Европске уније!?
То лицемерје Најпаметнијег (занимљиво да једино ту Врховникову „визионарску одлуку“, вучићоиди не само да нису громогласно поздравили, него су је затурили негде испод тепиха…) свој је крешендо доживело, додуше у потаји, 26. августа, када се Србија (читај: Александар Вучић, лично), као потписница, прикључила Декларацији Европске уније о изборима у Белорусији, у којој се тврди да „избори у овој земљи нису били ји слободни нити фер“. То је потписао човек који је сам расписао, организовао, контролисао и, скоро сам, њима учествовао парламентарне и локалне изборе који нису били ни легални ни легитимни, да неке еуфемистичке еипитет попут „фер и слободних“, да и не помињем!
Јасно је да је Врховнику требало мало ваздуха, јер је свестан да резултат нелегалних и нелегитимних избора у Србији није последица некакве изборне воље грађана, већ његове личне, аутократске воље, а да је будућа законодавна и извршна бласт – његова обична октроисана творевина.
Да је реч о пакту по формули „пљуни по Лукашенку, да тебе не бисмо отварали“, потврдили су, промптно, велепосланици ЕУ и САД у Београду честитајући нашему Врховнику на „државничкој храбрости“.
И једна дигресија у прилог томе како функционише политика „армије испраних мозгова“ која, тренутно, марено бројем чланова Ес-ен-еса, броји близу 750.000 „војника“ / бојника… Мене, 14. јула о.г. позвали новинари да прокоментаришем, тога дана, по трећи пут, дато Врховниково обећање („Ускоро ће органи странке, па ћу бити само председник грађана“), тј. да ће се повући са места шефа Ес-ен-еса. Ја подржао Врховникову најаву, па још искрено и додао како сам „овога пута, сигуран да ће председник то и да уради, заиста му верујем да ће престати да злоупотребљава своје име како би његова странка победила на свим изборима на које изађе“. Па, додао да је ово „за њега једини излаз из ситуације у коју се сам довео, јер је његова странка успела да изведе невероватну ствар, да сама организује и спроведе изборе и добије изборне резултате који, осим што су нелегитимни, сада су и нелегални“. Па, још и похвалио Врховника признајући му да једино још он, од свих органа извршне власти, „има легалитет и легитимитет“ и, у том смислу, закључио да је он „свестан да су ово били октроисани избори које је он као владар подарио народу“ и прогнозирао да ће зато да „заигра на једину карту која му је преостала, да се надаље представља само и искључиво као председник свих грађана“.
Ничим изазван, ургентно се на мене, исте вечери (20:34 сати), преко државних и парадржавних таламбаса, у име Ес-ен-еса, наврзао неки попечитељ, ваљда (не пратим довољно) и докторанд на Јуниверзитију у Каменици Сремској, у народу познатији по неразликовању Менсе и мензе, Гениталије и Екстремитета. Дакле, будући доктор хуманистичких знаности (а бивши министар одбране, па рада и социјалних питања, па, па…), закључио је „поводом лажи на рачун Александра Вучића од стране аналитичара Ц.М, да се његове (тј. моје) речи могу користити само у служби манипулације тајкунских медија и да свако објективан и разуман зна да то није ништа друго него бацање љаге на име првог човека СНС“.
Ја сам, рецимо, убеђен да оваква и слична лупетања није наручио Врховник лично. Пре ће бити да тај имагинарни колективни мозак Ес-ен-еса (зао дух странке) функционише по принципу факира који седи на столици од ексера, и жив није од страха за своју фотељу, тј. стражњицу. Зато тврдим да овакви као Будући Доктор, спонтано, као опарени, у заштиту Врховника, скачу само када то има везе и са њиховим политичким футуром првим. И овога је, као протитипа те напредњачке „памети“, заболео, заправо, крај те моје изјаве: „Ништа фатално се неће десити СНС-у, након што Вучић оде са његовог чела. Али, они, најкурентнији напредњаци, фаталистички размишљају, јер убудуће неће моћи да се скривају иза Вучићевог имена и мораће сами да се изборе за сваки глас, на сваким следећим изборима. То значи да никада више неће моћи да освоје оволики број гласова, те да ће морати да деле власт и функције са још неким странкама. А то не допире до свести напредњака, јер то је једна чисто интересна структура.“
Насловна фотографија – Југославија приступа Тројном пакту у дворцу Белведере, у Бечу, потписом Драгише Цветковића, а у присуству фон Рибентропа грофа Ћана и др… 25. март 1941.г.
Текст је пренет са сајта НСПМ.
Цвијетинове текстове можете пратити и на блогу https://cvijetinmilivojevic.blogspot.com/
