Бело усијање
Попали и сруши, разби’ и разори,
Полупај и скрши, роби и однеси
И испричај сунцу о оном што јеси,
Да о твоме делу звезда звезди збори.
Ја плакати нећу над кулама палим,
Ни у пустом дому тугованке плести,
Јер не можеш собом небо ми одвести,
А ја знам на песку дићи Јерусалим!
Јер ветар слободе мој сан је и срећа,
Њим ћу да се храним, њега ћу да пијем.
А он тамо струји, где ја стег свој вијем
И расте из моје мишице и плећа.
Муке нису муке, туга туга није
Данас, кад се дани ожиљцима броје,
Јер дворови данас на плећима стоје,
А слађе но нектар модар јед се пије.
Данас шеве наше крвави су врани,
Јер небеса шаљу страхоте пожара,
Да нараштај нови псалме од њих ствара:
Да нам оду спева, Бог нас патњом храни.
1917.
