Безалтернативност, ма у коју идеологију била обучена, постала је опште место српске политичке сцене. Ко год да се дочепа медија, макар и неког маргиналног, одмах се огласи као власник и познавалац свих истина и господар једине алтернативе. Када се „безалтернативност“ октроише са нивоа режима, обавезно се они који говоре о могућим другачијим решењима, љагају као „кочничари будућности“, или „изгладњивачи своје деце и унучади“ и само је питање времена када ће им се прикрпити и полицијска формулација „субверзивни елемент“, што ће постати чак и нужно кад режим почне да тоне у диктатуру. Тада ће нам палицом по леђима исписивати тезе о безалтернативности пута у ЕУ.
На жалост, на супротном политичком полу, који власт, готово сам сигуран у то, са лакоћом контролише, препознаћете исту структуру личности какву поседује и сам режим. И они су исто тако, као и власт, поседници безалтернативне истине и све знају, а ко изрази другачије мишљење, биће ољаган чак и више него да се супротставио доктрини о веселој ЕУ. Левица, у Србији, практично не постоји, осим рђаве симулације коју изводе Дачић и Вулин. Они су левичари таман колико је Вук Драшковић монархиста и патриота. Десница је прекрила све…
Њој припадају и СНС, и ДСС, и Двери, и УРС, и СПО, и ДС, и ЛДП. Симпатични, мали обрачун унутар фамилије се води око тога ко је „већи“, или „прави“ десничар. Ни једно животно питање, само доктринарна. И власт, и опозиција, товаре на леђа народу оно што овај не може да носи. Око виталних, базичних питања за једну нацију и за једно друштво, влада општа сагласност.
Да ли својина треба да буде приватна? Да.
Капитализам? Да.
Колаборација? Да, спор се води само око циља и сврхе колаборације. Само у Србији је колаборација подигнута на ниво првог принципа политике. Да ли постоји сагласност око „промене свести“ и ревизије историје? Да, дебатује се само о финесама. Да бих показао бесмислице спорења међу пајтосима, показаћу колико су бесмислена ситна трвења, у односу на базичне ствари.
На пример: Да ли српска породица треба да буде конзервативна и традиционална? Апсолутно.
Само није јасно како ће породица таква бити у условима кад нема својину и кад ринта код капиталисте 10 сати дневно за двеста евра месечно? Како ће развијати хармоничне односе у условима беде?
Да ли Срби треба да имају национални понос и достојанство?
Наравно, мада се не види како се понос слаже са колаборацијом?
Да ли свако треба да се лечи и школује о трошку читавог друштва? Да, али се то у условима приватне својине не дешава.
Хоћу да кажем ово: У средишту свих националних питања лежи својински облик и на његовом темељу изграђен политички систем. За оне који су током школовања, мало дохватили марксизам, па мисле да је Маркс први својински и продукциони однос ставио у средиште друштва: Та мисао је стара 2 500 година, а у овој епохи, пре Маркса су је развили Смит и Рикардо, еминентно десничарски теоретичари, од којих је Маркс само преузео причу. Нисам присталица теорија завере, али би ме веома изненадило да и оваква десничарска опозиција није скувана у истим кухињама где и десничарска власт. Има сувише базичних сличности, да би био пуки случај.
С друге стране, имам много пријатеља десничара, али оних старог кова: Образованих, толерантих, васпитаних, који теже некој врсти скандинавског модела друштва, с оне стране јефтиних идеолошких расправа. Никоме од њих не пада на памет да се спори да ли треба у дупе пољубити америчког, или руског амбасадора; не теже традиционалној породици у нетрадиционалним условима, већ породици која ће имати економски основ да опстане. Овакви десничари никада не дођу до речи, од патриЈота.
Опозиција, у суштини, када се занемаре доктринарне расправе, у основи афирмише концепт који власт „гура“. Основни концепт изгледа овако, у интерпретацији патриЈота и власти: Српски народ је дужан да следи концепт који му се намеће, не питајући за жртве; сва питања својине и продукционог односа решиће се кад се реше доктринарна питања, дотле – драги Срби, сисајте … прст.
Колаборација са непријатељима је сама срж политике, остаје само да се договоримо с ким и како.
Породица има да буде традиционална, макар немала `леба да једе.
Истине морају бити изнад чињеница; не дозволимо да живот буде изнад наших истина. Онај ко чињенице стави изнад догми, највећи је непријатељ српског (или срБског) народа.
Волимо неуспешне и поражене, мрзимо победнике у историји. Уосталом, вазда треба више волети оне који су „у праву“, него оне који су победили. Онај ко помене да су успех и победа апсолутне историјске предност, тај је педер и комуниста.
Празно моралисање је обавезно и апсолутно. Народу нису потребни хлеб и слобода, него истина и правда.
Народ мора да промени своју свест, а како, објасниће му политичке и моралне громаде, какве сада имамо. Они, са једним, или двоје деце, саветоваће Србима да имају троје-четворо… Имали би и они троје-четворо (минимално) – али деца су баласт и што је још горе – лик родитеља/мудраца у огледалу.
Толеранција према опонентима мора бити нулта; ко нам се супротстави, да му умре кева, јер је педер и, наравно, комуниста. Идеја да постоји неко ко није ни комуниста, ни десничар, савршено је бесмислена: Човек, по дефиницији, не може бити „свој“, увек је „нечији“. Били су у праву Коба и Лењин: Ко није с нама, тај је против нас. Убићемо свакога ко није за толеранцију! Здрав разум чобанина и знање интелектуалца су најобичнија будалаштина – наша идеологија је свезнајућа.
Некад се човек најежи кад види колико елемената ригидног комунизма има у савременој српској десници. Не трпи противуречење, радо би похапсила неистомишљенике; у лицу Вучића, или Љотића, или чак Вука Драшковића, србска десница реинкарнише највећег сина наших народа и народности; забранила би све књиге и филмове који нису „на генералној линији“, а свако ко се не слаже с њима, тај је ђубре, без части, поноса и достојанства и слепи путник на броду историје српског народа (како је, иначе, гласила једна од обавезних самокритикујућих парола на Голом Отоку).
Шта је још слично десничарима и комунистима?
Ми ћемо писати историју, јер је само ми знамо – сви други су лажови. Само ми знамо прави пут и само ми имамо иконе под којима ћете марширати. Ми смо правоверни, остали су јеретици.
Нама дебата не треба, јер владамо свим истинама. У длаку исти ментални склоп, као у некадашњем Политбироу ЦК СКЈ. Идеологија различита, али ментални склоп идентичан.
Народ ко народ: Усрећитеље и водиче у врли нови свет, чашћава, све скупа, све мањом излазношћу на изборе. Данас, у Србији, већ има дупло више чланских карата, него оних који гласају. Иоле пристојан свет се више не да извести на изборе. Види народ да нема свог заступника. Он, на народ мислим, хоће да једе, а не да се диви Европи; хоће да има посао, а не Љотићеве поеме о раду и домаћину; хоће да се лечи, а не да слуша да је лек „традиционална српска породица“. Хоће успех и победу, а не оправдавање пораза. Хоће достојанство и слободу, а не колаборацију. Хоће вође, а не гониче. Историја, а то се голим оком види, ко хоће да види, не оповргава, нити афирмише доктринаре, већ их препушта саме себи, да дебатују о све ситнијим и ситнијим питањима, док једног дана не схвате да, у ствари, дебатују о ничему.
Изађите, драги доктринари, у прво село и питајте ко је Димитрије Љотић и колико Срба зна шта јеСветосавље, или шта су стандарди ЕУ? Питајте раднике колико мудрих цитата Николаја Велимировића, илиВенсана Дежера, знају да наброје?
Али, и последњи чобанин зна за Лазара и Милоша, за Карађорђа и Мишића.
Ви, сви скупа, нисте ни водичи, ни следбеници српског народа већ његови гоничи, и то гоничи често из сасвим личних, материјалних мотива – да се уђе у политику, да се закачи неки послић, да се врати нека имовиница, да се нађе швалерка (јер ван власти тешко иде), да се дете „угура“ на буџет итд.
Већина десничара, наравно, верује из убеђења, или чистог родољубља, али дозвољавају да их замајавају „идеолози“ и патриЈоти; дозвољавају да потпадну под звук речи, а не под поштовање чињеница. Мени је, чим неко почне да ме пегла идеологијом, прва мисао: Који посао овај себи завршава просипајући ми своју причу?
Пречесто сам видео да се, иза великих фраза, крију обични, мали, некад и прљави мотиви.
Добар део младих десничара, уместо да чита Слободана Јовановића, или великог Милоша Црњанског, бира стрип – варијанту, у виду „блаженопочившег“, или Мите Љотића. Лакши су за читање, баналнији су и не иду у дубину.
За оне прве треба предзнање и дубље разумевање, за ове друге пола сата месечно. Уопште, „линија слабијег отпора“ је постала доминантна црта у нашем менталитету. Боље Аца Лукас, него Јордан Ивановић, боље Басара, него Андрић, лакше Мита, него Његош. Слабо школована омладина радо прибегава стрип-варијантама, што им даје опасну пречицу до јавне дебате. Таква дебата се, чак и код старијих полуинтелигената, врло брзо окончава псовкама и етикетама, јер су гледишта псовача уска и плитка – нису се оформила на дубљим спознајама, већ на „дајџест издањима“. Они „верују у учење“ овог или оног теоретичара, што је већ и појмовни нонсенс, а камо ли логички. То смо већ једном прошли с марксизмом.
У учење се не верује, за њ је потребно знање. Верује су само у оно што стоји с оне стране чињеница.
Оваквим приступом српству и српској држави, опозициона десница нема шансу да икад окупи Србе око себе. Већина српског народа и данас, после бар пет година, не разликује Образ од Двери, нити капира разлике између варијанти Покрета 1389. Ипак, борба ове и овакве деснице није безизгледна, са становишта личних судбина.
На микро плану, то показује одвајање Треће Србије од Двери „на прву лопту“, односно чим је нека лова ушла у игру. Све велике идеје, борба за живот и породицу, пале су пред управљањем новосадским гробљима. Право место за живот и породицу. На макро плану, прилично сам сигуран да ће се, оваквим деловањем, десница препоручити неком страном фактору и да ће, кад-тад, заменити на власти садашњу десницу. Страни фактор цени колаборационизам и гониче српског народа. Кад је заволе странци, наша десница ће нагло почети да добија простор на медијима, паре и, ако затреба, цензус. Купиће се актовке и одела и то ће бити тријумф идеологије за коју се данас залажу.
За мене је колаборационизам раван издаји нације. Само у десној Србији, колаборација је чин патриотизма. Штета што то нису били у стању да објасне Норвежанима, Французима, Румунима и Мађарима, који су своје колаборационисте осудили на смрт (Квислинга, Петена, Антонескуа и Хортија), не знајући да је колаборација сама срж родољубља.
Наравно, кад десница победи, Нимбус ће бити министар просвете, а ја и Павков ћемо бити у Забели. Ако нам пре тога не падне клавир на главу, док шетамо по салашу.
објављено 18. 08. 2013.
