Имам квар. Не фасцинира ме тисућљетна хрватска култура, њихов Дубровник и Еспланада; не падам на црногорски шарм и јунаштво; још ме се мање дојми словеначка радишност и уредност. Све је то бајковито и лажно. Јасеновац је мера хрватске културе, а спаљена српска насеља мера њиховог архитектонског генија; иза монтањарског шарма се крије лакомост на лову и привилегије, а историја убедљиво показује да је Други светски рат једини у коме су Црногорци учествовали дуже од месец дана. Словеначка марљивост је друго име за лешинанрење и прљаву трговачку мутљавину, а уредност је само последица ригидног одгоја.
Мука ми је од идеологија; од демократије, и ове рђаве, и оне боље, којој тежимо, а која доћи неће, јер је нема нигде. Гадљив сам на карађорђевићевску Србију, јер је синоним за диктатуру крупног капитала и олизивање стражњица српским непријатељима. Стомак ми се узнемири кад видим вајне српске академике како, као «мислећи» људи «промишљају» шта је било и шта ће бити, а не погоде ни једно, ни друго. Пун ми је куфер српске «скјамице», самозване елите, политичке, интелектуалне и културне, која, на коктелима које приређују српски крвници, опањкава свој народ, за мрве са те трпезе. Фућка ми се за салонске и кафанске националисте, који би за свој народ или одржали још један плачни говор, или сабили још коју љуту, па је угасили пљескавицом.
Сав се најежим, кад видим српске владике како се отимају за моћ и привилегије. Црква је српском народу отела Бога и потурила себе место Њега. Без речи протеста, пушта да њену паству касапе тајкуни, политиканти и спрега страних и домаћих тајних служби: у тој отимачини, биће нешто и за њу.
Свет је такав какав је и ја га променити не умем, а и да умем, мрзело би ме. Свет се не може спасти. Управо зато ме нервирају поправљачи света, апостоли светског мира, хероји од мастила, лекари без граница, политичари без граница (и без лекара), Добрица и Матија, Мирко и Славко, мислиоци, промишљивачи, одурна српска интелигенција, српски политичко-естрадно-тајкунски џет-сет…
Ја сам само матори циник у педесетим и мргуд, налик оном из песме највећег панонског философа свих времена, Ђорђа Балашевића. Хвала Богу кад нисам као Ђорђе. Ето бар неке утехе.
Ипак, нисам саздан само од цинизма. Има много тога чему се дивим и много оних којима завидим. Једна од таквих ствари је црнотравска вредноћa; друга је оно тврдо сељачко поштовање судбине, она мирноћа са којом гледају како им град за три минута збрише вишемесечни труд; они знају да их не храни само комад земље, већ и Бог. Гледао сам српске војнике како под бомбама НАТО пакта без трунке страха проводе дане; они знају да је Бог одредио дан њихове смрти и да преци гледају одозго.
Према оном што је данас урбани, модерни Србин највише што могу да осетим је гадљива резигнација; налик су ми на свиње, које једино хоће да умру у кревету. У душама тог урбаног света, чији је дух, а не само тело, окован челиком и бетоном, збио се метафизичи обрт ка смрти и то управо тако што се ништа друго не ради, до ли слави живот као највећа вредност. Смеју се, весели, под вешалима. Тај живот, који славе кроз оргијање медија и пропаганде, толико је добар да се не да живети без алкохола и наркотика, без опљувавања дедова, свог народа и његове историје, нити без изругивањима племенским тотемима и култовима. Ни једна цена није превелика за улазак у врли, нови свет, свет демократије, безобалних људских и мањинских права и оргијања грађанских слобода. То што је демократија мртва већ сто година и што се права и слободе сужавају на дневној бази, отварајућу пут тиранији, која се диже са Запада, ником не смета. За безмозговиће, бити «тренди» је све. Бећарска философија, да ће се сутрашњица побринути сама за себе, већ даје своје плодове: данас смо потрошили будућност нерођене деце; она ће морати да плаћају наше демократске рачуне.
објављено 14. 08. 2011.
