Догодиће се јуче

Са великим жаљењем морам да констатујем да и браћа Руси, односно њихови историчари и политички аналитичари, не могу да батале моралисање у политици и да исторјска збивањa гледају са функционалног становишта. Један наслов, заправао текст Никите Бондарева, привукао ми је пажњу, а можете га погледати овде:

http://www.intermagazin.rs/ruski-istoricari-imaju-dokaze-koji-ce-promeniti-srpsku-istoriju-pokret-draze-mihailovica-nije-onakav-kakvim-ga-predtsvljate-u-srbiji/

Прво,  српску историју никаква сазнања неће променити, већ се може само променити однос према историјском збивању. Другим речима, тешко да постоје нова сазнања због којих ће Дража победити Тита 1944-те. Та немогућност, типично словенска, да се раздвоји стварно збивање од моралне димензије збивања, онемогућава заснивање иоле озбиљног разумевања политике и даје Западу капиталну предност. Наиме, на  Западу се слави сваки пљачкаш који је држави прискрбио неку добит, од Ерика Црвеног до ових данашњих глобалних разбојника, који прже земље и народе, отимајући све што око види и нико не чепрка по њиховим моралним шупљинама. Енглеска је, за више од једног века, имала државне гусаре, који су гусарили морима и пљачкали у име и за рачун круне, па им нико није ставио морални упитник изнад главе, већ су добијали и титуле, попут сера Френсиса Дрејка.

Ово се Србима, а очигледно ни Русима, моралним поправљачима света, не може довољно пута поновити: политика нема везе са моралом и макар се испоставило да је Дража био најморалнији човек у српској историји, оне је рат изгубио и то је почетак и крај сваке озбиљне анализе. Оно словенско „зашто је изгубио“ спада не у историју, већ у литературу.

Она дирљива, а пуна их је епика наша, прича „Ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“, или оно „Јао мене, до бога милога, де погубих од себе бољега“ су литература. У стварности, онај на коме је остало царство, по књигама Староставним, је царство разбуцао ко’ пијан плот. А чик погодите ко лежи мртав, после  Маркове јадковке о томе ко је бољи јунак? Па Муса. Да је погинуо Марко, били бисмо ускраћени за дивне стихове, али је угинуо Муса и, ем је мртав, ем Марко не пропушта прилику да одмах, над лешом, пазари за себе и ореол моралног победника. Вечита прича – ко победи, тај је и моралан. Ако парафразирамо мисао лорда Атертона, симпатичног енглеског лицемера у политици, који каже да издаја никад не успева, а ако успе, нико не сме да је назове издајом, тако и овде важи постулат да је победник увек праведан и моралан, а ко изјави супротно, биће смакнут.

Дакле, нема нових чињеница о Дражи које могу да изнесу свезнајући Руси, а које могу да промене ток Другог дветског рата. Иако ни мало не сумњам да Руси већ имају времеплов, остајем при тврдњи да су Равногорци изгубили рат. То је, за паметног, почетак и крај политичке приче о братоубилачком рату код нас. Остале приче, тачне или нетачне, више не спадају у политику, већ у етику, психологију, литературу…  Кога је брига да ли се Милош веселио, или је косу чупао, кад је добио одсечену Карађорђеву главу? Глава је била у врећи и то је чињеница, а остало су приче.

Кад је маса стигла пред двор Луја Капеа, он је питао Лафајета, маршала двора, шта ће се десити ако гомила уђе у двор – Лафајет је одговорио мирно, као сваки човек чињеница, а не истина: „Онда ћемо умрети“. То је свет какав јесте, наспрам света какав би требало да буде.

Словени, за разлику од западњака, увек имају, као декор за збивања, као неку врсту сценографије, морал и истине. Никада ни једном западњаку није пало напамет да функционалност жртвује моралу и зато нас тако успешно јашу вековима. Мали пример: у Другом светском рату је погинуло око 300 000 Британаца, ако у Британце рачунамо и Индијце у њиховој служби, као и остале колонијалне народе. Више је Срба погинуло служећи енглеској политици, него Британаца. Да ли је то неморално? Наравно. Да ли је функционално са британског становишта? Апсолутно. И, уместо да вешамо свакога ко заступа британске интересе овде, ми пишемо студије о енглеском неваљалству. То је за нас политика: потказати народу неваљалца. Јадно, да јадније не може бити. Кад кућа гори, ми се за кофу не хватамо, него расправљамо ко је пожар изазвао. Западњак би ораховом људском пожар гасио, а расправе би оставио за после гашења.

Ни једна чињеница никада, од кад је света и века, није оборена неком истином, па ни ова нова, руска сазнања о Дражи, веровали или не, неће изменити ток Другог светског рата, ма колико се Бондарев буде упињао. Међутим, оно што је кобно у оваквом начину размишљања, па још кад се све то увије у обланде гополитике и геостратегије и додатно нафилује мистиком и руском непогрешивошћу, јесте то што се наше битке измештају из „сада и овде“, дакле из реалитета, у неку виртуелну стварно0ст, која може бити јуче“, може и „сутра“, а сасвим изузетно, у крајњој нужди,  може и „данас“. Словенско време је безобално, поље делања нема ни временску, ни просторну димензију, док се фокус  губи чим замирише тамјан и пошкропи нас света водица. Сумњам да Америка има геополитичара и геостраге као Србија, а Русија их има више него остатак света на гомилу и сваки Рус, који се геостратегијом и геополитиком бави, има потребу да пише за српске портале. При том, ми смо, уз све гополитичке геније који гајимо у Србији, окупирани, а Руси окружени. Слабо пратим какви се све генији за политику одгајају у Чешкој, Пољској, Словачкој, или Украјини, али слутим да се и тамо, испред сваке продавнице, одгајају геополитичари светског ранга.

Смисао за практичну политику, међутим, остаје посед Запада, ма како ми ту околност оцењивали. Словенска збрка вере, кукавичког оптимизма, сомнабулних идеја о политици као попришту где морални носе шњур, Запад не обавезује. Њихова политика се води само са становишта успеха и добити, победе и плена, а ако ми мислимо да томе супротставимо литије и бденија, гадно ћемо надрљати.

Подела изгледа овако: на власти, у Србији (а биће и у Русији) седе практични политичари, који не бркају политику и морал, али одавно немају представу о политици као јавној делатности, већ је више виде као приватни плен. У опозицији седе исти такви карактери, који пуцају од муке зато што они не могу да дођу у позицју да пуне џепове, а читав тај политички циркус са дистанце посматрају геополитичари, који моралишу и, већ самим тим, доказују да с политиком ни далеке везе немају. Онај префикс „гео“ им је далеко претежнији од „политика“. Код „гео“ можеш далеко мање да погрешиш.

Дакле, вест за Бондарева, а нарочито за српске равногорске геополитичаре, са кашњењем од 70 година, је ова: Дража је изгубио рат и не постоје никаква накнадна сазнања која ће ту чињеницу променити. О томе ко су били добри, а ко лоши момци, може се водити расправа, али таква расправа више не би имала политички карактер. Праве, историјске победе, односе не као у стриповима добри момци, попут Загора, Фантома, или Команданта Марка, већ дрскији, самосвеснији, често покваренији и бескрупулознији, а коме се то не свиђа, нека сузице рони и нека излива јад на хартију, па ако историја хоће његову тугованку да прими на знање, нека прими, али нешто сумњам да ће се то догодити. Ово не важи само за партизане и за четнике, то је ситна историјска игра у глобалном тетару, већ важи увек и свуда и – што је најважније  – важи неизоставно. Правда и истина су оружје немоћних, док моћни имају флоте, агресивну дипломатију, концлогоре и затворе, а са њима и правду и истину, јер су истина јачег и правда победника обавезни за све.

У оптици килавих и бескрвних поправљача света, правда и истина би требало да, шематски приказано, изгледају овако: Тито добије рат. а онда оде на Радио Београд и да изјаву  овакве садржине: „Ја сам  ђубре хрватско које вас је окупирало, а моји борци су зликовци и динароиди, који су побили сто хиљада Срба. Четници си били дивни момци („Куд погубих од себе бољега“), а Дража ми је, интимно, морални узор. Четници су се борили за правду и истину, а ми за власт. Зато, свим заробљеним Равногорцима дајем кадровско одсуство од три месеца, а потом их шаљем у заслужену пензију“.

Ако је икад у историји неки победник дао овакву изјаву, нека ми неко јави, да знам.

Стално бркамо прокламације са стварношћу, а стварност са причом и песмом. У Повељи Хиландару, Стефан Немања пише да је “ премилостиви Бог дао Грцима да имају цареве, Мађарима краљеве, а Србима велике жупане“. У овој једноставној формулацији огледа се уверење у богомдани светски поредак који је утемељен по нахођењу Свевишњег који „створи небо и земљу и људе на њој”.

Све би ово било веома симпатично, чак и као верско штиво, да већ син Стефана Немање није постао краљ и тиме се, у практично-политичком погледу, покакио на поредак света који је његов отац тако лепо објаснио.

У повељи цара Стефана Душана манастиру Светих Арханђела код Призрена (1347/1348), српски владар вели да његови „омрзнуше све земаљско, све старање своје усредсредише на духовно сазнање и страх Божји, и заменише земаљско царство за небеско живљење и славу бесконачну”.

Врло симпатично, ако се заборави да је, прeзревши све земаљско, до своје смрти, седам година доцније, једнако газио кога је стигао.

Килави поправљачи света виде само оно прво, расни људи, људи стварности, виде само ово друго. И Немања, и његови потомци су имали вољу за моћ, хтели су победу и успех, а религиозност је била само форма у коју се све увијало. Сањалица и будала виде само прокламације, озбиљни људи се питају: шта лежи иза прокламација, чему оне служе?

Према томе, пусти Бондарев, као и оволики наши аналитичари, геополитичари, геостретези, а ускоро, биће, и архистратези, потпуно превиђају крупне, одсудне ствари, попут победе и пораза, али савршено, попут сеизмографа, уочавају микроталасања, попут неког помака од сто-двеста метара у Донбасу, или неку полуизјаву Трампа или Путина. То уме да оде у ситна цревца, да човек више уопште не може да утврди о чему причају. Ипак, идеја да ће нова сазнања о Дражи променити српску историју је веома, веома свежа и необична. Плени креативношћу и оптимизмом. Лично, једва чекам да ЈВуО коначно победи партизане, па да сви прославимо и одморимо се од братоубилачког рата.