Пре неколико дана, више из зезања, на мом Фејсбук профилу пренео сам један безнадежан чланак Милослава Самарџића[1], који не одустаје од покушаја да победи партизане на Неретви 1943. Да не препричавам текст – прочитајте. Ако вас баш мрзи, кратак осврт: Дража је имао социјалну политику и у њој је била зацртана и радничка самоуправа. Фалио му је само Кардељ да му да теоријско утемељење.
Сад је на љотићевце ред. Рукавица је бачена и остаје да видимо какав ће одговор они дати, али не сумњам да ће бити на философским висинама, јер љотићевци на мање од тога не пристају. Звучаће нешто као: „Васпостављање србске социјалне политике од стране Димитрија Љотића, пројављено о Богојављењу 1939.“.
Онда ће, колико да им не остану дужни, нагрнути и недићевци, са Недићевом социјалном политиком: „О једном невероватном и доиста чудноватом догађају, који се збио у децембру 41-е, којом приликом је Милан Недић, са две рибе и пет хлебова, нахранио два милиона избеглица из НДХ“.
Све у свему, свирање пилићима. Све се своди на, после кварат века, изанђалу матрицу, да је Дража (а биће и Љотић, па и Недић) имао све што је имао и Тито. Да ствар буде још боља, чак ни Тито, у време рата, није имао идеју о радничком самоуправљању, што доказује да је Дража чак и у томе био испред њега.
Невероватно је до које мере комунистичка матрица влада чак и умовима антикомуниста. Црвени су задали матрицу и сад само уместо: „Тито“, треба уписати: „Дража; уместо: „Прва пролетерска дивизија“, ваља ставити: „Динарска дивизија“; уместо: социјалистичко самоуправљање“, „радничка самоуправа“. Само је питање времена и пара када ће се појавити Милисав и Живојин, четнички пандан Мирку и Славку.
Несрећни антикомунисти, изгубљени у времену и простору, не опажајући да је време антикомунизма (као и комунизма, уосталом) за нама, мисле да је довољно само окренути причу и да ће то личити на неку и некакву историју. Где год су Црвени рекли „не“, треба рећи „да“ и обрнуто, и ствар је решена. Ето нама историје! Праве, не оне комунистичке.
Проблем је што Црвени нису лагали баш све, има и код њих део истине па, кад се порекне та истина, опет се упада у лаж. И то краја нема. Јасно је као дан, ако не овој деци, онда нама, који смо расли у време социјализма, да комунистима није стало толико до истине, колико до њихове истине. Сад неки нови Срби, вођени потпуно истим, комесарским духом, хоће своју истину. И једни, и други су мрзитељи чињеница које им не иду у прилог, што сведочи о матричном начину размишљања.
Једни су видели само четничку колаборацију, други само комунистичку, иако постоје убедљива сведочанства о општој сарадњи са непријатељем.[2] Збогом, памети! Од истине, оне засноване на чињеницама, далеко смо као и ’45-те. Разлика је само у томе што сад лажу други. И једни, и други су лагали у националном интересу, као што хуљама и приличи. И једни, и други су се клели да је њихова истина једина, а да су сви, осим њих, лажови.
Сећам се седамдесетих и, буквално, беле пене, односно сувишка пљувачке, у комунистичких фанатика (један ми је чак рекао: „Оца ми псуј, мајку псуј, али ми партију не дирај“) и, данас, готово четрдесет година касније, гледам исте креатуре, са истим, незадрживим таласом птијалина, који су реч „партија“, заменили речима „Равногорски покрет“.
Најгора последица ове одвратне полемике, која се тридесет година води између неистомишљеника истог кова, је што људи чињеница морају да ћуте. Свако ко би пробао да рекне неку истину, која није једна од ове две, нашао би се под паљбом и једних, и других. Оно што је, међутим, код Срба фасцинантно је да је комунизам процветао међу буржосаком омладином, у бољим кућама, у изразито десничарским породицама, а антикомунизам у породицама које су имале бар пет чланова СКЈ. Прање породичних биографија је овде национални спорт. Они први комунисти, попут Лоле Рибара, или Коче Поповића, су још и имали, оправдано или неоправдано, против чега да се боре, али ми никако није јано против чега се данас боре антикомунисти?
Будући да је антикомунизам вид утварне борбе, не против постојећег система, већ против личних и породичних биографија[3], он нема перспективу и данас је увелико досадан, као и љотићевштина са примењеном недићологијом. Публика се смањује, јавност је сита лупетања, или гледа Фарму и Парове, а баш то ће натерати антикомунисте да уједају бешње него икада. Нити су у стању да схвате да је Други светски рат готов већ 70 година, да је Тито мртав, ево, већ 36 година, да је Берлински зид пао пре 27 година, да је Слоба мртав већ 10 година, а да је јавност одавно изгубила свако интресовање за равногорске приче.
Слом српске деснице, који је наступио на овогодишњим изборима је открио све структурне и идеолошке слабости којима је била оптерећена. Завршила је сломљена, обезљуђена и у колаборацији са системом. Левица постоји само по малим енклавама, а на мејнстрим сцени је представљају бриселски ученици Дачић, Вулин и Борко Стефановић, који су левичари колико је и Атила Бич Божји био хуманиста. Време тог и таквог погледа на ствари је далеко, далеко иза нас, само треба времена да то ови умови прихвате. Гледали су, много година, како комунисти успевају да, захваљујући продаји идеологије, живе удобно, па су се понадали да ће и од антикомунизма моћи нешто да се закачи и – преварили се. Добили су мрвице: предавања, неку парицу од десничарске емиграције и мале, врло мале цензусе, као награду за улазак у систем.
Дуга навика да се код Срба политком баве само они који имају атест да је не разумеју, довела је дотле да се сви процеси и догађаји схатају са тридесет-четрдесет година закашњења, а да се у реалном времену у политици виде само лукративни и утилитарни моменти, док о погледу у будућност „ни појма нема“, што кажу Ужичани. Док се примиче признавање Косова, одвајање Војводине (коју лумпен-националисти зову „Северна Србија“, јер, паметни као што јесу, верују више у магијску моћ речи, него у ма какво разумевање), док се Санџак („Рашка област“; ако је тако зовемо, неће нам је узети!?), они се још побеђују у Другом светском рату. Да није глупаво, било би смешно.
Комунисти, они с врха некадашње номенклатуре, имају децу која су данас угледни бизнисмени, богати наследници вила на Дедињу, или живуцкају по иностранству, док су десничари остали једнако неуспешни, слабо обучени и социјално неприлагођени. Уверени да је „бити у праву“ важније од „успети“, или „победити“, савршено су изгубљени за сваку озбиљну политику и баш зато постају, знали то или не знали, одличне слуге еврофундаменталиста. У њима има нечег одбојног, скоројевићског, од вере, до начина изражавања, од карикатуралног ношења оделаца, до изигавања „народских људи“.
У рукама бољег људског материјала, Равногорски покрет би заузео своје место у нашој историји, са свим својим предностима и недостацима, као и сваки други покрет, или идеологија; у рукама фанатика, самољубивих и сујетних медиокритета, који имају само уста, а не и уши, постаће смешан. То је судбина коју Равногорци свакако не заслужују. Исто тако, кад ти нарцисоидни полуинтелектуалци тумаче веру, она делује једва мало боље од Инквизиције; они су, у себи, онако намргођении лишени хумора, изгубили веру дедова, са свим богатвом њеним, са обичајима и племенским култовима, а на њено место су инсталирали хладну религиозност и цитатологију, безнадежно испразнивши веру од метафизике.
Овом и оваквом српском национализму трагично недостају осмех и хумор, боје и шаренило. Он је трајно и жалосно преграђен од народа, од живе традиције и од обичаја. Сув и хладан, привидно објективан, а суштински навијачки и духом лењ, битно је досадан, док баналне истине саопштава са уверењем да је открио Америку. У позадини свих громопуцателних фраза и наступа, слабо прикривена, вреба глад за положајима, звањима, парама и пријемом у другосрбијанско друштво.
[1] http://www.pogledi.rs/drazina-socijalna-politika/
https://sh.wikipedia.org/wiki/Saradnja_%C4%8Detnika_sa_snagama_Osovine_u_Drugom_svetskom_ratu
[3] Док је комунизам владао, против њега су се највише борили Голоотокаши, Владо Дапчевић и слични-дакле исто комуисти, само да радикалнијим схватањима, док десничарских хероја није било нигде.
