Душевне основе издаје

Када би, неким чудом, оживео Јован Дучић, вероватно би певао: „Издаја ће прећи све путеве наше и огледнути се у дну свију река“…Вара се свако онај ко мисли да је издаја данас ствар душевног расположења уског круга политичара и њихових слугу, а да је народ изван тога; болест је захватила дубоко и широко. Да није тако, издаја политичара не би успела. Шта се то догодило са нама, Србима, да имамо овако висок праг толеранције када је у питању продаја виталних националних интереса и суверенитета? Који је онај фактор који је пресудан? Шта је то што ми имамо као душевна расположења, а наши преци нису имали? Где је тачка слома и промене?

У политикологији и философији је давно утврђено да начин живота одређује начин мишљења, иако већина људи није свесна тога, поготову у време кад се чак и најбеднијем лумпенпролетеру чини да је свака мена ствар напора воље и свести. Међутим, биће и битак унутрашње господаре нама. Сељак, по природи свог начина живота, није способан за издају већих размера, нити је у стању да себе издвоји из заједнице. Селом господари једно тихо, али снажно „ми“, насупрот градском гласном и против заједнице окренуто „ја“. Потпуно је свеједно да ли су и сељак и грађанин свесни свог животног става, он је ту. Можда је 5% грађана способнои за „ми“, а исти толики проценат сељака способан за „ја“, но то не ремети општу слику. Према томе, душевна основа издаје почива на промени начина живота, односно на претварању, код нас широко заступљеног сељаштва, у градско становништво.

Постоји једна наивна заблуда да се могу променити станиште и начин живота, а да се у души не збуде никаква друга промена. Таква мисао је, сама по себи, будаласта, али распрострањена. Вера, морал, традиција, обичај, све оно што нас држи чврсто укорењенима, не могу да мењају место свог постанка и развоја; преласком у град, све се то мења, јер се мења носилац традиције, обичаја и морала. Сељак не може преко граница предачких заповести; грађанин се, начелно, одриче култа предака и анализира њихово понашање не по начелима морала и обичаја, вере и традиције, него по начелима разума-све што се не може оправдати пред разумом, за њега губи смисао. Сељак смисао Косовске битке, Лазареве и Милошеве жртве, Синђелићеве и Тепићеве јуначке смрти и не тражи, он тај смисао носи у крви и дебату не потребује; грађанин још само очајнички чепрка по разуму, да нађе оно што му је из крви ишчилело. Но, живот је тако саздан: што немамо у себи, напољу не налазимо.

Сељак своју веру у Бога носи лако; она као лептирић лебди на његовом рамену. Његов рођак из града, из кога је сва метафизика ишчезла, јер се каменом и бетоном одвојио од живе природе, чак и кад мисли да је веран, веру носи као наковањ и иде по славама и литургијама, по кафанама и прославама и дави људе својом религиозношћу, која се темељи на сазнатој, а не на проосећаној религиозности и још се љути кад га неко сиктерише и одбија да верује на његов начин. Сељак не мисионари, верни грађанин ништа друго и не ради. Погледајте само сеоске и градске култове и видећете сву разлику: за сељаке је св. Сава народни светац, али је Светосавље за њих савршена непознаница. За 800 година, култ његов није, међу сељацима, достига култ Лазара, или св. Николе, па чак ни древни култ св. Ђорђа. За грађанина, то је равно бласфемији, јер он оперише Светосављем, а не култовима дедова, са којима више никакве везе и нема. Исто важи и за култ Николаја Велимировића: за сељаке он је једва познат, за грађане је он непресушни извор верског учења. Нека уче од Николаја, кад нису од дедова и прадедова. Најдубља тајна сваке вере је у томе да се метафизика не објашњава, а градском човеку то у главу не иде, он би стално објашњавао необјашњиво. Чак и када неки градски фићфирић држи сељацима вакелу о Николају (својим сам очима гледао), сељаци га, зато што су уљудни и васпитани, саслушају, нахране га и напоје и испрате, са чврстим уверењем да пред собом имају будалу. Он одлази са чврстим уверењем да им је нешто објаснио и да их је убедио; њих, које, за хиљаду година, нико ни у шта није убедио, а поготову да Бог није неки прасрбин.

Издати претке, своје сељачке и опанчарске претке, да би се служило принципима и апстрактној вери, учити се обичајима и традицији од попова, а не од својих старих, онако како се учило од искона, служити идеологијама, уместо заједници, јесте права душевна основа издаје. То што је градски човек уверен да баш на тај начин служи заједници, осим што је будалаштина, последица је и тога што је препаковао појам заједнице, па то, у његовој оптици, више није органска заједница, настала у додиру с природом и заснована на обичају и традицији, култовима и племенским тотемима, већ је то сада низ анорганских заједница, заснованих на „саборности“, на „правоверју“ (које сви тумаче, баш зато што га више не осећају; оно што је у души, не потребује речи), „идеолошкој блискости“, на језику, на писму и на стотину других глупости. До пре сто година, били смо неписмени, а сад нам је ћирилица срж патриотизма. Преживесмо векове и миленијуме без писма, а сад би да нам оно врати што смо у себи изгубили-патриотизам. Нема од те работе ништа.

Грађанин је, дакле, како Ниче каже, „унутрашње напусти себе“, односно одрекао се наслеђа и искоренио се. Сто и више година, наш грађанин је плен идеологија, теологија и рационализма. Све му се у глави побркало и помутило, но то га не спречава да гњави све око себе и да попује и кад није питан. Посебна прича, у дане нашег живота, су криптокомунисти, односно деца из комунистичких породица, која су тек у позним годинама, открила веру, нацију и обичаје. На несрећу, то се сиса са мајчиним млеком, а не учи се из књига. Ништа се дубоко у њима није збило, само се дијалектички материјалзам претворио у Бога, као што се, пар генерација раније, процес збио у обрнутом правцу. И тако може више пута. наравно, социјализам и комунизам су само варијанте грађанског друштва уопште и нема их пре развоја градова, што промиче многим генијима за политику. Градски човек је, по природи ствари и битка, природни плен идеологија и служи им чак и када је уверен да је слободан од њих. Управо стога, тај човек, акултуралан и усамљен, све доживљава као идеологију: и веру, и традицију, и обичај, и култове, и племенске тотетеме и табуе. Он више и није у стању да размишља неидеолошки и баш зато лако и неосетно прелази из верника у атеисту и обрнуто. Суштински, то је као прелазак из странке у странку.

Сваки грађанин и становник града, по природи ствари је утилитариста и његов компас показује корист (приватну, или колективну), али само кроз призму његове идеологије. Комесарски дух је градски дух и наморавање других да следе његову идеолошку матрицу је, по сеоским мерилима, неуљудно и неваспитано. Град је, у својим солитерима и у саркофазима од челика и бетона, одгајио новог прачовека, биће идеологије, створа који се окренуо против предака и свега што су му преци пренели, а и кад се на наслеђе позива, позива се само ако га је већ претходно пропустио кроз своју идеолошку матрицу. Да вера у Бога може да буде тиха и ненаметљиа-то је сасвим далеко од мозга грађанина. Баш зато, он, у одређеним временским одсецима, од двадесет до педесет година, открива нове истине и нове идеологије, док је наш мучени народ хиљаде година сасвим успешно живео у и са заједницом, без икакве идеологије. Нови прачовек дели, а не сабира, чак и када је чврсто уверен у карактер своје саборности. Саборност за истомишљенике, а за неистомишљенике-мисионарење. Кад је неки сељак мисионарио? Сматрали би га за сеоску луду.

Одрекавши се, дакле, предака и наслеђа и то не одбацивањем, већ препакивањем, исклизнули смо из система вредности наших старих-из система који их је одржао у миленарним борбама за опстанак и који је издају ефикано онемогућавао као душевну појаву, а не кривично-правно. Кад издамо претке, само је питање времена кад ћемо и отаџбину. Вучић и Дачић, Тома и Коштуница, нису узроци, већ последице онога што се збило у нама, па је сад дошло на наплату. Лично сам, ако је то уопште важно, дочекао да ме патриотизму уче они који су били комунисти у време кад сам ја директно одбио да то будем, иако сам поборник социјалне правде и то не као функције капиталистичке државе, већ као социјализма као државног уређења. То сам био онда, то сам и данас и рачунам да ћу, ако ме нека велика мука не стигне, то бити и кад будем умирао. Одрастао сам у свешеничкој породици, крштен сам са петнаест дана, а данас ме вери уче они који су се крстили пре десет година. Разлог лежи баш у томе што се вера, нација и морал виде искључиво у идеолошкој оптици; да није тако, нововерни и новодесничари би барем ћутали.

Верујем да је низ предака, мојих, а и остале браће, ипак боље знао шта је заједница, шта је вера и шта је патриотизам, него ја сам. Глупо ми је, а и непристојно је, да ја откривам све ново и другачије, да се клањам новим свецима и новим идеологијама, јер бих тиме понизио оне који су ме створили. Једанаест година сам живео на селу и био пољопривредник, истина не много умешан, и ту сам научио да наслеђе или узмеш, или одбациш, а никако препакујеш. Ко га препакује, тај га је већ одбацио; ко га реформише, већ га се одрекао, знао то, или не знао.

Ми смо, дакле, препакивањем наслеђа, што ће рећи рационалистичким, узрочно-последичним силовањем обичаја, традиције и вере, створили услове за издају. Тамо где се више не може установити појам заједнице, не може се установити ни појам издаје. Хомо новус, нови човек, да идем до краја, не може да не буде издајник отаџбине, јер је већ постао издајник предака и наслеђа. Стално редефинисање вере и обичаја, отаџбине и заједнице, јесте природна подлога издаје, најпре себе, па онда и народа и државе. Обичај је обичај баш зато што није прописан и дефинисан; кад га заробимо у дефиниције, он то више није; кад му дамо рационално објашњење, он то више није. Кад веру учимо из књига, она то више није, она тада опада до голог знања и сазнања; онтолошка димензија надјачава метафизику и све одлази у неку врсту православне реформације, а свака реформација јесте одрицање од предака, у корист појмова. Кад један народ дужност према себи замени појмом дужности уопште, апстрактне дужности према Богу, цркви или великим принципима Правде, Истине и сличних андрмоља, које нису настале у животу, већ непрестаним чепркањем по сопственом мозгу, он је већ дигао руке од органске заједнице и за њега постоји још само заједница духа, заједница истомишљеника, једноверника и осталих партијских другова. Историја таквима не даје за право и осуђује их, заједно са њиховим апстрактним творевинама, на одбацивање. Све што је анорганско, мора пропасти-то је први закон живљења. Морал се састоји у томе да се таквима помогне да пропадну брже.

Ми смо, мање-више неприметно, мало по мало, мењали обичаје, традицију, начин веровања, доживљај оностраног и курвински смо се надали да Ђаво неће доћи по своје, да ћемо забушити природи и историји. Ми смо издали дедове, посрали смо се на њихове вредности, на њихову метафизику, на њихово тако богато, тако топло паганство, на њихову мушкост, а сада замерамо властодршцима што су издали дедове, али и народ и државу. Они су само корак испред нас, ништа више. И ми ћемо као они, дели нас само једна генерација.

Може ли се ситуација преокренути? Може, али тешко. Једини сигуран пут је повратак на село, јер се тамо, у додиру са природом и гледањем у звезде, умара и малаксава потреба да се све, од вере до облика друштва, разумски заснује. Тамо је све тихо, органско, свима разумљиво. Сељацима владају осећања, а не каузалистика. Тако се одгаја појам заједнице „у срцу“, без дефиниције. Њихов, сеоски патриотизам, до те мере је спонтан и до те мере се сиса с мајчиним млеком, да га сељаци уопште нису свесни. Нема сељака који ће гласно крекетати да је патриота и нема онога који не би погинуо за заједницу. Он није издао дедове ревизијом обичаја, вере и традиције.

Други, тежи начин, јесте да одбацимо ревизију и прихватимо се наслеђа онаквог какво јесте. Признајем: не могу да замислим нововерце и новодесничаре да то ураде. Они су се изградили, као личности, на ревизији и без ње би били неспособни за самоидентификацију.

Направили смо опасан, скуп и погубан дисконтинуитет са прецима и најбољи начин да се с њима опет ухватимо корак, јесте да живимо њиховим начином живота, па ће нам се све само касти.

                                                                                                                                      текст публикован 22. јануара 2014.