facebook

Екстаза и агонија или ДСС последњи пут међу Србима

Екстаза и агонија  или  ДСС последњи пут међу Србима

Зенонова алегорија о Ахилу и стрели, заснована на премиси да се чак и бескрајно мали делићи простора и материје и даље могу делити, доживела је своју потврду у случају ДСС-а. Чак и оно, дакле, што има половину цензуса, може да се цепа, бирајући привилегије и положаје, на једној страни и, на другој страни сложену и ником разумљиву идеологију Војислава Коштунице.

Санда Рашковић-Ивић, суштински, припада оном првом крилу ДСС-а, оном које воли да закачи нешто бавећи се политиком, о чему говори и њена биографија. После октобра 2014-те, кад је постала председник ове странке, врло је оштро иступала против кадрова који су радије изабрали фотеље (попут ње, када је одбила да због љубави према ДСС-у напусти амбасадорско место у Риму), него налоге страначког врха. У међувремену се ништа значајно није догодило, осим што је сада она била у том врху.
Странка је, наводно, под њеним мудрим руковођењем, очишћена од грамзиваца и неваљалаца уопште, те је враћена „основним вредностима“ које је установио Војислав Коштуница. [1] И – гле – грамзивци и неваљалци су се опет појавили, само што су, овог пута, они последица њеног кадрирања. Како је кадрирала, тако су је и надгласали. [2] 
Ипак, у одбијању да распусти од „генералне линије“ одметнуте кадрове, има нечег, мени се тако чини, личног, толико личног да је то било довољно да поднесе оставку на место председника странке. Њена оставка више личи на гест увређености и повређености, него на рационалну политичку одлуку.
Једва је прошло три месеца од како је Рашковићева убеђивала бирачко тело да је партија монолитна и очишћена од лукративних кадрова, а сада нам соли да је прегласана од неваљалаца. Биће да је она само постигла, иза леђа бирачког тела, неку врсту примирја са криптонапредњачким кланом у ДСС-у и свесно обманула бираче. Неумесне су биле оне представе које је изводила са Дверима, као и они мучни прогласи „о светом Луци“, „о Божићу“, „о светом Јовану“, прогласи којима којима се бирачко тело обмањивало и лагало, да би се, на крају, читав водвиљ завршио интервенцијом страних амбасадора у корист давалаца прогласа и цепањем ДСС-а на „паткичаре“ и оне који више воле напредњаке. Двери су ту неважне, јер ће се, од сад, па док буду постојале, качити на нечије листе и симулирати опозицију и уписаће се у оне странке у Србији које никад нису самостално прешле цензус, а опстају у политичком животу препродајући начела.
ДСС ће бити прогутан од СНС-а и „жутаћа“ сваке врсте, тако да ће остати само успомена на странку која је, у једном тренутку, била највећа у Србији. Какве су биле идеје и политичка пракса Војислава Коштунице, такви су били и кадрови ДСС-а. Празно србовање, опчињеност појмовним светом демократије, апстрактни легализам, фетиш институција и одсуство елементарног полиитчког инстинкта, недостатак храбрости и спремности на ризик (што је, све скупа, основна идеолошка потка ДСС-а) одгајили су тип лукративног припадника странке, истог као код напредњака, само са бољим изговорима. Кад, једног дана, Војислав Коштуница почне да пише мемоаре, закључиће да у њих нема шта вредно да стави.
Ипак, остаје једно питање, на које нема рационалног одговора: зашто мадам С.Р.И. није распустила непослушне одборе? Шта лежи у позадини те одлуке?
question-mark 


[1] Признајем да ми никад није било јасна, иначе мршава, идеологија ДСС-а, заснована на идеји да је српско питање, у ствари, демократско питање. Идеја никад није доказана, ни у теорији, још мање у пракси, али и данас има чланова ДСС-а који ову идеолошку мантру изговарају крајње екстатично.

About The Author

Related posts

5 Comments

  1. драгослав павков

    Nakon desetogodišnjeg istupanja na ove teme, sve više shvatam kako funkcioniše Koštunica. U jednom trenutku, ma koliko da su ideje za koje se zalažeš superiorne – jednostavno dolaziš do zida. Gde god da se okreneš, ugledaš nekog od tipova „lukrativnih pripoadnika stranke“ i više nemaš ideju šta početi sa takvim kadrovskim potencijalom. Pokušaću da izelaboriram, verovatno poslednji put; nema se više volje, a kanda – ni smisla.

    Reply
  2. ex_gracac

    Na principu Sande funkcionise lazna opozicija vec dugo godina. Na isti nacin kao i SRS.

    Znaci ja cu da glumim opoziciju, bezbedno kanalisem pro-srpske birace a ako ikada bude trebalo da preuzmem vlast i primenim svoju politiku tada ce se desiti unapred isplanirani raspad moje stranke od koga ce korist izvuci gospodar.

    Da su kojim slucajem Seselj, Sanda i Bosko uzeli 70% glasova opet ne bi bilo zaokreta prema Rusiji, naslo bi se tu milion razloga, razlika u programu, nepoverenja i sl. da se taj cilj ne ostvari.

    Buducnost Srbije je u paroli: „Stop politicarima 90-ih“. masovna lustracija kao preduslov za bilo sta drugo.

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.