У још неиспричаној причи „шта смо све први пут имали у српској историји“, налазиће се и бајка по којој смо једини народ који никад није имао издајнике и колаборационисте. После Недића, остају Љотић и Вук Бранковић, чијом ће се рехабилитацијом елиминисати последњи колаборационисти у нашој повести.
Ова тренутна рехабилитација, која се односи на Милана Недића, има траг који води до великих планера разбуцавања српског народа, који се налазе споља и цела прича је мање-више у функцији даљег тупљења ово мало шкрбавих зуба, које Срби још имају. Клечање пред непријатељем, убијање сународнике за његов рачун, држање ода окупатору – све то заједно, дакле – треба да постане део душевног склопа модерних Срба. Више није довољно бити лојалан окупатору, трпети и бројати дане до ослобођења, сад се мора клицати и мора се прихватити да је окупација вечна.
Но, странци ко странци, раде како морају и умеју и то је нешто са чим се живи. Но, дух самоиздаје, дух колаборације, који громско заступају корисни идиоти, јесте оно што треба да нас забрине.
Гледајући, ових дана, како српска десница, с пеном на устима, брани „ђенерала“, како правда његову колаборацију и издају, како превиђа десетине логора по Србији, схватам да опасна времена долазе. Онај ко се диви Недићу, и сам ће поступати као Недић, а – читава наша исорија сведочи о томе – Недић није поступао српски.
До које мере је ствар натегнута, до које мере се аргументи не поштују, види се из простог питања, чији би одговор требало да буде и крај дискусије. Питање је просто: да ли је Недић био колаборациониста? Све ћете чути у тим дискусијама, али прост, једноставан одговор на једноставно питање, никако. Браниоци имена лика и дела никада не одговарају на „да ли“, већ само на „зашто“. Аргументи су килави да килавији бити не могу, али браниоцима то не смете, јер су и сами потонули у дух самоиздаје. За издају увек постоје разлози, против издаје говори част. Стављање Недића у пантеон српских хероја, попут Обилића, или Лазара, Синђелића, или Тепића, означава потпуни морални суноврат српске деснице. Међу овима нема ни једнога који не би обесио Недића.
Хајде да видимо те аргументе којима се брани колаборација:
- Он је морао. Није морао. Нико не мора. Он је хтео.
- Да није он, неко би то, свеједно, учинио. Вероватно. Али, то Недића не правда. Свако има избор. Бојовић је одбио, јер му је лична част и част народа била изнад примитивне философије „хајде да спасемо што се спасти може“. Изговор је, заправо, криминоген и могао би да важи за сваког НАТО пилота, који је бомбардовао нејач: да нисам ја, неко би свеједно.
- Он је жртвовао своју част да би спасао отаџбину Тек ово је будалаштина. Човек који није могао да спасе своју част, не може да спасе ништа. Тешко земљи коју бешчасни спасавају. Али, шта о части знају они који хвале колаборацију? Претпоставка да хвалиш бешчасног је да и сам немаш части. Могла је нека београдска курва, рецимо, 1941. давати Немцима џабе, да не одлазе у села, да силују сељанке. Временом ће се заборавити да је курва, па би још могла догурати до хероине српске деснице, јер је трампила част за спас српског сељаштва.
- Он је спасао многе српске животе. Многе и није. Напротив, хиљаде сународника је отправио на онај свет, у бројним логорима по Србији.
- Он је ликвидирао само сараднике комуниста. А комунисти и њихови сарадници, наравно, нису Срби и сународници. Тако десничари виде свет, у складу са својим кодексом части. Опет, Недић је ликвидирао и много сарадника Југословенске војске у отаџбини, због чега га је и Дража ловио и због чега је вршио одмазде над Недићевим људима.
- Он је спречио Немце да врше репресалије над Србима. Не знамо ми шта би Немци урадили. Можда би, можда не би. Овде се, у скалду са правилима мишљења српске деснице, пореди оно што је било, са оним што је могло бити.
Хитлер и Павелић - Недић није био исто што и Павелић. Не знам кад је овај идиотски аргумент уопште продро у наше расправе али, по духу његовом, јасно је да је десничарски до сржи. Кад се објашњава необјашњиво и брани неодбрањиво, уводи се споредна тема, у овом случају Павелић, те се доказује да је Недић био бољи од Павелића. Прво: у односу на Павелића је и Атила Хун био Мајка Тереза, али то нико и не пореди. Друго: Недић је наш проблем и био би наш, таман да на свету није било ни Хрвата, ни Павелића.
- Недић је радио из прагматских разлога, те је зато колаборација оправдана.
Колаборација је била и биће злочин против народа и не може се правдати прагматичним разлозима. Управо, прагматични разлози и „прихватање реалности“ спадају у философију наших непријатеља, коју су, свесно или несвесно, прихватили наши десничари. Заузевши становиште непријатеља, у своји очима су постали бољи Срби. Фуј!
Без релативизације појмова морала и части, феномен Недића се не да објаснити. Тек морално посрнули потомци ће наћи морално оправдање за неморално понашање Недића; тек морално посрнули потомци ће тврдити да је за бомбардовање РТС-а крив директор, а не НАТО; тек грађански расположени постсрби ће тврдити да је за стрељање у Крагујевцу крива нека партизанска група, а не Немци, који су пуцали. У изврнутој оптици ових грађанера, којима су уста пуна срБских вредности, традиције и православља, жртве и џелати могу да замене места. У дубини ствари, међутим, помахнитали квазипатриоти не могу више да прихвате ни једну српску вредност, нити српски морал, па чак ни православље, ако га претходно не редефинишу по мерилима сопственог отпадништва од традиционалне вере и традиционалног морала. Само они, који су ослобођени српског духа, могу да у исти кош трпају Недића и Обилића.
Сам Недић, симбол српске части у очима однарођене деснице, није имао чак ни толико личне части да себи испали метак у главу, кад је његов државни пројекат пропао.
Заговорници рехабилитације су веома гласни и букачки расположени у јавном простору, али бука и режање не решавају ништа. Људи им се, већ двадесетак година измичу у јавним дискусијама, јер виде да ови подли „шампиони срБства“ само дискфалификују саговорнике и вређају без мере свакога ко не мисли као они. Научили су две-три пароле, десетак фраза и спремили много пљувачке, па мисле да су некога убедили, или застрашили. Нема од та посла ништа, што каже народ. Нисмо ми последњи Срби, па после нас неће нико ништа разматрати, нити постављати питања. Проћи ће и ово време, време у којем деца комуниста, прерушена у десничаре, одређују шта су српске вредности.
Наша историја, наши митови и наша епика, целокупна наша етика, сви наши преци говоре против колаборације, против издаје и моралне колебљивости, али ови пајаци, који се издају за браниоце српства, пет пара за то не дају. Они, ти браниоци, нису израсли и нису одгајани из тог духа и у том духу, већ су подизани по комунистичким кућама и то оним у којима се превредновање свих вредности подразумевало и то на идеолошким основама. Они, дакле, који су, због идеолошких опредељења родитеља, одсечени од племенских обичаја, од традиције и вере, сада хоће да свима нама објасне шта су обичаји, вера и традиција. Да није одвратно, дала би се добра комедија од тога направити.
Тек разуемвањем конвертитства и реконвертитства, што ће рећи бега из српства у комунизам (онај утилитарне, прагматске природе: „ваш сам, браћо, ако има станчић, платице и неко летовање преко комитета“), а потом бега из комунизма у српство, може се објаснити страхопоштовање према мотивима Недића, јер су ти исти мотиви, прагматски и фунционаистички, красили и родитеље данашњих недићофила, само у оквиру другачије идеологије.
Дати дупе за живот, дати образ за спас, сагнути се пред сваким ко има моћ и силу, сасвим је грађански, али није српски и браниоци ђенерала треба озбиљно да се запитају (што неће урадити, јер себе виде као овлашћене тумаче српства, баш онако као што су им родитељи били овлашћени тумачи комунизма) има ли ичег српског у њима?
За несрећу, у целу ову папазјанију се укључила и другосрбијанска боранија, која у рехабилитацији Недића види повампирење фашизма, што је потпуно промашена тема, али „друга Србија“ од промашених тема и живи. Утеха за заговорнике рехабилитације је да су сви остали данашњи колаборационисти на њиховој страни.
Насловна фотографија – генерал Недић у посети Фиреровом штабу, 1943.
Da li bi autor članka mogao da odgovori na jedno pitanje u vezi ovog članka ili je diskusija isključena kao mogućnost?
Pitanje glasi da li bi autor članka učestvovao u likvidaciji okupatora pri važenju odredbe za jednog ubijenog nemca 100 srba a za ranjenog 50?U obzir dolaze kako odrasli tako žene i deca.Da napomenem da su deca i žene kao i civili bili dostupni okupatoru,tj.nije morao da prelazi hiljade kilometara
Велисаве, Недић јесте учествовао у ликвидацији „100 за једног“, ако ме школско знање не вара. Стрељања су обављана, укључујући оно у Крагујевцу, кад је он већ био председик владе.
Није ми познато да су Немци, у тим одмаздама, и једну жену, или дете стрељали. Постојала је нека старосна граница, а стрељани су само мушкарци. Жене су, истина, убијане, али по логорима, којима је газдовао баш Недић.
Да ли је Недић зауставио одмазде? Не. Одмазде су престале кад су Немци и четници протерали партизане у Босну и када су се четници пасивизовали. Све то нема везе са Недићем. Није он протерао партизане. Разлог за престанак одмазда лежи сасвим изван њега.
Аутор чланка како ви кажете, себе држи за часног човека, дакле човека који ен би служио окупатору. Човек, кад част жртвује, постаје бешчастан, а бешчастан човек не треба да води нацију. Мислим да и наше време говори у прилог овоме што кажем. Част је ствар крви, а не разума. Чим имате моралне дилеме, већ немате части.
Недић је, својим радом, довео до тога да се, по логорима Србије, стрељало не „100 за једног“, већ „100 ни за једног“.
Vidim da vam stvari o nedicu nisu poznate. Posto su komunisti pisali velike gluposti i optuzbe protiv Nedica svakako da vama srbima nisu stvari poznate jer vas istina nije i ne interesuje. U svakom ratu ima zrtava a zrtve su samo donosili kod nas ustase i partizani a o tome niko ne pise nista, vec samo klevetanje Mihailovica i nedica zato sto su branili Srpski narod od ovih zlocinaca.
Илија, ја размишљам једноставно, а не нијансирам и не цепам длаку уздуж. Све што енко треба да за о Недићу је следеће: 1. Да ли је био колаборациониста и 2. Шта се ради са њима кад ратови и несреће прођу? Све остало је ствар дебате која, свеједно, не може да поништи прва два питања. Осим тога, никако не разумем како се истовремено може бити поштовалац и Недића, и Драже. Они су антиподи. Мања је разлика између Драже и Тита, него између Драже и Недића
Илија, само једно питање: да ли је Недић био колаборациониста? Без накнадних тумачења, само „да“, или „не“.
Poštovani gospodine,takav podatak da je Nedić učestvovao u streljanju đaka u Kragujevcu ne postoji.Medjutim vi niste razumeli moj komentar.Pitanje je bilo da li bi Vi recimo pružali otpor okupatoru oružanim putem u okupiranoj Srbiji na način da za jednog ubijenog nemca bude streljano 100 nemaca?Da li bi na svoju dušu preuzeli takvo breme 100 duša ili bi smatrali da to nema ama baš nikakve veze i da vi niste odgovorni za smrt tih 100 osoba?
Srba a ne Nemaca..greška
Чак је и Бојан Димитријевић, Недићу иначе веома наклоњен историчар (што је прилично непрофесионално, један научник треба да искључи сваку личну емоцију када нешто проучава), потврдио да су недићевци помагали Немцима у Крагујевцу тако што су „препоручивали“ и прикупљали грађане за стрељање. Ево шта он каже, како релативизује и покушава да оправда ту чињеницу о учешћу недићеваца у крагујевачком масакру:
„Недићева трупа се случајно у том тренутку нашла у Крагујевцу, јер је у току било формирање чете. Немачки командант је те људе ставио под контролу Немачке без Недићевог знања“ – наводи Димитријевић и додаје да је у том периоду био прекид телефонских веза на релацији Београд-Крагујевац, као и да је Недић за овај злочин сазнао тек након што је све било окончано. Наводно, како Димитријевић тврди, сазнавши шта се десило, Недић је хтео да поднесе оставку, али му то Немци нису дозволили.“
Значи да ли је теби сувисло ово Димитријевићево образложење, Велисаве? „Недић је хтео, али није могао“ – да ли теби ова реченица приличи једном објективном историчару, чији би основни задатак требало да буде да барата са ониме што се догодило, дакле са чињеницама, а не са хтењима , жељама и сновима?
Све и да та ујдурма од релативизовања издаје јесте тачна (а није, то веома добро знамо), остаје Миланово питање из текста: зашто онда Недић није часно испалио себи метак у главу, кад је сазнао за Крагујевац и кад нису хтели да прихвате ту његову наводну оставку?
П. с. Један други историчар, Пеђа Марковић добро примећује да ниједан од тих недићеваца (и љотићеваца, јер је и њих било тада) није кажњен након стрељања због учешћа, што говори да је марионетска влада – или знала за то, или није била против тога и кад је сазнала накнадно, како неки спекулишу.
:
Zaboravih, odgovorio bi ti Milan, nego mu mama ne da da priča sa kolaboracionistima. A preko novina bi ga se odrekla, ako kojim slučajem ne bi pružio otpor neprijatelju, ma kakve uslove postavljao. Bolje jedan slobodan Srbin, nego čitav narod u ropstvu. Ako treba da nestanemo, neka to bar bude časno, u borbi, a ne da životarimo skinutih gaća.
За Недића се потпуно слажем, колаборациониста и то је то. Спасио је доста Срба и то стоји, није проблем, али сама чињеница да је био предсједник владе под њемачком окупацијом и да је то својевољно прихватио га дисквалификује у мојим очима. Армијски генерал Михаиловић је опет по мени један од највећих српских патриота, покушавали су комунисти да га дискредитују преко харанге о преговорима у Дивцима (у сваком рату има преговора) а себи су рецимо давали за право да преговоре у Загребу у март 1943 године са њемцима представе као тактику. Е сад глупо би било и неозбиљно нападати партизане да нису били антифашисти кад јесу, и четници тј ЈВУО су такође антифашисти. И те чињенице не може да поквари члињеница да су неки комунистички и четнички локални команданти улазили у дилове са Италијанима. Милан Недић није фашиста али јесте колаборациониста, Љотић је пак опет фашиста, пећанац је колаборациониста, зеленаши Крста Поповића у ЦГ су колаборационисти. Е за аутора једна мала констатација, на почетку се помиње издајство Вука Бранковића, да ли је на њега мислио као на синоним или заиста има убјеђење да је Вук Бранковић из 1389 године издајник? Поздрав од вашег брата Србина из Црне Горе! Живјели!
Драги мој Спасоје,
Вук Бранковић тешко да је могао да буде издајник, јер у сталешком друштву нема патриотских мотива, нити обавеза. Он то, наравно, јесте у доживљају народа, без обзира на чињенице. Мислим да није у питању то што је народу, како се често каже, био потребан издајник, већ што је то накнадно тумачење Срба који су прешли из сталешке државе у народ. На Косову се, по мом мишљењу, родио српски народ. У бој су отишли као сталеж, као витезови, а вратили се као Срби. Народ је, по мом суду, оценио Вука Бранковића са сопственог измењеног становишта о дужности.
Прва сумња о његовом издајству тј да није било тако јавилоа ми се као средњошколцу, наиме како би неко ко је господар Косова мога да изда у битци која се води на његовој територији 🙂 Е сад каже ми неко, па видиш он је једини остао жив од свих витезова??? Па није једини и Влатко Вуковић је остао жив, опет једини је после Косовске битке наставио борбу против турака што баш не чине издајнии. Сматрам да је син севастократора Бранка Младеновића Вук Бранковић неоправдано синоним издаје а синоним за издају постаје тек од 17 вијека када га је Мавро Орбин 1601 у својој књизи краљљевство Словена по први пут приказао као издајника.
Тешко је рећи да ли је предање старије од Мавра Орбина, или је овај основ за предање. Не верујем да су српски сељаци тог доба знали за Орбина, мада ко зна? По сталешким стандардима, Вук није био издајник, по осећању народа-јесте. Ту тачност не одлучује, осим што је добра занимација за историчаре.
Ja bih pozvala svet u pomoć.
Hajde da đeneral Nedić zamenimo sa maršal Peten i umesto Srbija napišemo Francuska.
Kako to da demokratska Francuska ne pristaje da rehabilituje kolaboracionistu Petena?
Petenova kolaboracija se može pravdati istim razlozima kojima desnica pravda Nedićevu.
Umesto rehabilitacije, u Francuskoj se za pohvalu Petena automatski dobija prekršajna
zatvorska kazna.
PA NE MOŽEŠ SE ŽRTVOVATI ZA SPAS NARODA A DA NE BUDEŠ ŽRTVA. ZNAO
JE NEDIĆ VRLO DOBRO U ŠTA SE UPUŠTA I ZAŠTO SE NEĆKA.
Можда од Француза нико не тражи да рехабилитују Петена, о томе не видим размишљања ни у претходним коментарима
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/nedic-ili-vatikansko-kominternovski-rozarijum-mejnstrim-istoriografije/
Nedićeva odgovornost kao predratnog ministra odbrane, koji godinu dana nakon kapitulacije Francuske, ne uspjeva napraviti efikasnu odbranu Jugoslavije je veća od njegove uloge u ratu. On je sarađivao sa nacistima i prije rata, a mislim da je uz njihovu pomoć i postao ministar. Ta vlada je potpisala pakt kad je važio sporazum Molotov Ribentrop, i tako izdala svoje saveznike iz prvog velikog rata (Britanija i Francuska) . Nedića danas brane (preko svojih nasljednika) oni koji su ga 1941. postavili na čelo Srbije.