Етно самопослуга

Од јутрос (Божић је) пиче виртуелне честитке по друштвеним мрежама. Нема ту никакве машта: све обилује тривијалним обрасцима, можда их двадесетак има, од којих неки више личе на знак упозорења („Не слави Нову годину, него Божић!“), а нека личе на граматичко и стилско зезање. Ипак, једна будалаштина се издваја, а она гласи: „Срећан Божић, роде православни“!

Православни род. Шта неко мора да има у дандари, да овако схвати род? Колико неком треба да нису подешене нишанске справе, да побрка крвну линију са конфесијом? Онда се опсетим да је у питању неки новонационалиста и новоправославац и, да, тако је. Од кад се он међу нас уписао, род је постао православан.

Какво је то јадно и тужно свођење српства на једну, или две димензије. Ко није православан, или нема одговарајућа крвна зрнца, Србин није. Ако пише латиницу, из српства се исписао. Колико мало треба да нас буде, да прекинемо са деобама? Опет, можда је исправније питање, уколико се овако постави: докле ће сваки кретен да намеће своје критеријуме ко је и шта је Србин и шта треба да ради, мисли, верује и како да пише, да би му кретен поверовао да је Србин?

Читам јуче, неки академик дукљански је благоизволео упознати нас да Црногорци, у смислу етногенезе, нису Срби, већ махом староседелачко становништво. Академику промиче ситница: не постоји данас народ у Европи који је, у етногенетском смислу, монолитан. Крв струји. Има, свако од нас, двоје родитеља, четворо баба и деда, осморо прапредака, шеснаесторо чукун…то је аритметичка прогресија и, кад вратите филм до, рецимо, Немањића, имате иза себе 32 покољења, што је 2 на 33 степен, а тај број је толики да вам је сваки Европљанин, а могуће и многи Азијат род, односно да није држао закопчане гаће пред вашом етногенезом. Ако, пак, инсистирате на чистој крвној линији, онда примените обрнуту прогресију и видећете да вас је, у том случају, у средњем веку било између пет и десет (преполовљујте број данашњих Црногораца на сваких педесет година уназад), то значи да би се, у том случају, сама раса дегенерисала, због заробљавања малог броја гена. Ово је, дакле, математика, нема везе с тим ко је ко и надам се да приговора на математику нема ни код најострашћенијих.

Расно одређење нације је немогуће. Можемо, ако нам баш нешто ваља за политички пројекат, али будалаштина остаје будалаштина. Срби постоје, али не српска раса. Исто тако, не постоји ни монтенегринска раса. Постоје добермани, шарпланинци и слично, али народи ипак то нису, јер нису плод такве врсте селекције. Ја знам да би монтенегрини волели да су директни потомци римских легионара из доба Цезара, али је нешто већа вероватноћа да су потомци легионара из доба Мусолинија.

Но, ајде’да се манемо монтенегрина, него да се упитамо: шта је, уопште, нација? Свођење на етногенезу је вулгарно поједностављење и питања, и одговора. Једна нација је, пре свега, творевина културе, дакле последица обликовне моћи једне културе, а не крвних зрнаца. Колико плитак треба да буде захват теме, да би се удовољило политичким потребама? Иначе, по начину како тај дукљански академик говори и пише, видим да је образован, писмен и паметан, што значи да овакву причу може само из рђавих мотива да прича. Он зна, у то сам сигуран, да је етногенеза нешто што у обликовању нације, улази са 20%, а можда ни толико.

Овде само мала дигресија: у мојим текстовима се налази мало импровизације. Углавном, пишем на основу знања које сам стекао, а наводнице и одреднице не стављам на крају текстова, јер ово нису дисертације и семинарски радови, већ новински текстови. Тако је и са овим о чему сад пишем: да је нација творевина културе, а нарочито да се нације рађају са рађањем митова, није моја мисао, о томе влада прилично сагласје у социолошкој литератури. Постоје они, попут Гурвича, који кажу да оно што нема национални мит, није нација. Лично сам склон да станем на такво становиште, јер је очигледно. С друге стране дефиниције о нацији као скупу крвних зрнаца су биле одбачене као мртворођене, још у 19. веку. Што су оне, доцније, кроз националсоцијализам, политички оживљаване и употребљаване, није их чинило тачнијим.

Овде, у Србији, имате високе планинце из мог краја, а имате и ниске и кратконоге становнике Југа и Истока Србије. Говори се од једног до седам падежа. Шта је Србин? Тегоба да се на прави начин постави питање је пресуда и над одговором. Глупо питање не може да има паметан одговор, а за паметно питање је потребан и паметан, али и незлобив човек, јер незлобив не поставља питање зато што већ има претпостављен одговор, већ трага за чињеницом. Онај дукљански академик је паметан, али злобив: он је одговор знао пре питања, па је питање тако обликовао, да афирмише одговор.

Велики Освалд Шпенглер (сад наводим и ауторе, јер видим да почињу да ми се на кичму каче критичари који нису из политиколошке струке, па би да полемишу са мном; сад им дајем да полемишу са Шпенглером, јер онда морају да прочитају више од две шлајфне) каже да велики догађаји производе нације и националне митове. Пун је свет многољудних племена и етничких група, које никад нису постале нације, јер се није збио догађај који би их „погурао“. Накнадна обрада догађаја, давање етичког, или културолошког смисла том догађају, јесте мит. Не „завет“, како се овде често погрешно назива мит. Завет је нешто друго.

Но, како ми знамо да смо Срби? По вери? Онда то Меша Селимовић никад не би био, а био је и то кад су многи православци од српства бежали. И није Меша био једини. По крвним зрнцима? Онда српству никад не би припадао Нушић, нити Павле Јуришић, нити многи други, који нису имали кап српске крви, али су је точили за српство. Језик? Онако како га Пироћанац говори, једва да је још српски, па опет, и он се клао с Бугарима, није мање Србин био зато што је мање падежа имао. Писмо? Тек је то будалаштина. Тешко народу који себе кроз то дефинише, много му је уска основа.

Можда атеиста не може да буде Србин? А што? Ви неки догађај из историје можете да тумачите у неколико кључева: Синђелић ће, за калуђере и зилоте, бити самоубица, који је погрешио што је дигао руку на себе, место да сачека замашћен колац и да се воздигне страдалнички у Царство Небеско. За јунака, Синђелић је див. За пијанца је вероватно колега који је тргнуо неку више. Ја мислим да ону мушку, јуначку димензију таквог геста, може да разуме и атеиста са мало тестостерона, као што може да схвати и националну идеју одвојену од конфесије.

Назад на социологију и то одмах у центар: Кососвска битка је произвела српски народ. Пре ње, постоји само сталешко друштво, у коме је племић један, себар други свет. Никаква етничка сродност ту се не осећа, један је велможа, други смрдљивко. После битке, себар почиње, од племства, да се осећа као сународник. Ко уме да чита, а не само да прелеће словца очима, приметиће етичку, али и етничку разлику између Преткосовског и Покосовског циклуса. Осим тога, мења се интитулација владара, па после Косова нису владари области, које набрајају, већ су „деспоти Сербљем“. Ту се, на Газиместану, родио српски народ, а не по читанкама и уџбеницима. Тек после великог догађаја, историја почиње не само да тече, јер тече свакако, и за Бушманина, него почиње да добија смисао. Поступање једног народа, његов поглед на свет, етичка питања, почињу да се мере у односу на нешто, хаос и случај су одступили у страну. Каква крвна зрнца, каква конфесија, какви бакрачи. Није Лазар изашао у поље да брани православље, то су могли и калуђери, него је изашао као мушкарац и јунак, да брани слободу на овом свету. То је оно што многи Срби, посебно ови модерни, скоро посрбљени и поправославчени, нису разумели: Лазово Небеско царство није био први избор – први избор је била земаљска победа и слобода. Он је покушао да победи на овом свету. Царство небеско је лак циљ, побегао му нико није, него је на овом свету тешко тући се, јер је судбина малог народа, као што је српски, да те никад не напада Сан Марино, или Лихтенштајн, него велики и силни.

Колико је обликовна снага мита снажна, говори и то што су Црногорци, без обзира на етногенетска питања, били највећи носиоци тог мита иако, бар по садашњим сазнањима, нису неке многе трупе на Газиместан добацили. Дакле, Срби су постали јер их је усисала обликовна снага мита и културе.

Претерано хагиографско тумачење Косовског мита, који је црква, као прва и најjача пропагандна организација сваког народа, па и српског, узела на себе, предимензионирало је религиозну димензију, а умањило јуначку и епску. Испаде, у тумачењу цркве, да су српски витезови једва чекали да изгубе и погину. То не спада у витешко схватање света. Срећом, народ је то кориговао, нашао је праву меру стварима.

Мушки, херојски гестови, немају везе са конфесијама. Имају са религиозношћу уопште, јер је однос према богу, или боговима, увек у позадини великог збивања, али Леонида, на Термопилима, као и хероји Масаде, нису били православци. Зато је и Косовски мит, на првом месту, мит о страни мача, о великим мужевима, о херојима, па тек онда прича о кефалофоросима и свецима. Језик јунака је као језик музике: разуме га свако ко има слуха, био Кинез, или Швед. Обрнуто: ко слуха нема, џабе му певаш.

То је, дакле, оно што етногенетичари разумеју, али им не иде у прилог да причају. Црногорци су Срби, јер су у орбити српске културе. Уверен сам да ни овде, у Србији, нема чистог етничког елемента, јер сваки елемент мора да трпи промене кроз векове, али култура држи све то на окупу. Обрнуто, кад падне креативна и обликовна моћ културе, пада и српско осећање света. Грађанска култура потискује српску, грађанин потискује Србина. Често се тај процес дешава унутар појединца, а да га није ни свестан.

Срби су замисливи без много чега: без ћирилице, без ученог православља, без крвних зрнаца, али без погребних и свадбених обичаја, без Божића и славе, а нарочито без Косовског мита, нису. То су кохезивни фактори у српском народу и, док је њих, трајаћемо. Посвађани, завидни, љути једни на друге-али, трајаћемо. Ако то ne очувамо, можемо и у уста да се љубимо, то више нећемо радити као Срби.

Ови, што су до подне Срби, а од подне Црногорци, па се свађају са овима који су до подне Црногорци, а од подне Срби, могли би да попију нешто за обарање тестостерона и адреналина у крви и да се подсете да славе исте славе, да преливају гробове на исти начин, да пуцају у јабуку, као што се и у Зрењанину ради, да уносе бадњак, да имају свећу и колач и да су, ипак, без обзира на времена у којима живимо, Лазар и Милош, а не Мило и Алек.

П.С. Овај текст пишем лицем на Божић, али ће бити објављен дан-два касније. Ипак, честитам вам велики празник и подсећам вас да сте, осим Мојковца, и Истрагу потурица спровели у божићне дане. И код мене у крају је обичај да се Божић проводи радно. Кажу – ваља се тако.

Текст пренет са портала ИН4С.