(„Не знамо и нећемо сазнати“)
Наиђох јуче, мислим, на један веома симпатичан чланак на Новој српској политичкој мисли, који се бави, мимо уобичајене тематике овог портала, што има и своју освежавајућу ноту, другим крштењем Стефана Немање, односно св. Симеона Мироточивог или, како наши исељеници из УСА пишу „st. Simeon Mirotochivi“.
Аутор, за чије име први пут чујем, што је пре моја него његова грешка, ватрено доказује у тексту[1] да Стефан Немања, заправо, није крштен два пута, једном по католичком, други пут по православном обреду, већ да је у питању само једно крштење (као у Символу вере: „исповедам једно крштење за опроштење грехова…“), плус бонус поклон: миропомазање по преласку у Рашку.
Ово што пишем, да одмах кажем, никако не треба схватити као полемику, нити као негирање онога што је аутор Драгомир Давидовић написао; ја о овој теми знам мало, тако да не могу квалификовано да оспоравам ни тезу да је Немања крштен једном, ни ону другу, да је крштен два пута.
Препоручујем свакоме, међутим, да текст прочита, јер ће видети како се из жеља извлаче аргументи, што је стара српска бољка у сваком доказном поступку и што све наше друштвене науке држи у фази вечитог преиспитивања истих ствари, а научнике у фази душевне пренадражености.
Како, дакле, изгледа доказни поступак кад га Србин излаже? Прво се наводи св. Сава као несумњиви ауторитет, син св. Симеона и савременик, који каже:
„У последњем поглављу „Житија светога Симеона Немање“, тадашњи монах Сава написао је о своме оцу : „Рођење његово било је у Зети на Рибници, и тамо је примио свето крштење. Када је овај младенац био изнесен овамо, узе га епископ цркве Светих Апостола и помоли се над дететом, и миром га помаза, па је тако и друго крштење примио. Јер све је било чудно са овим мужем: када је био дете примио је два крштења; и опет када је примио свети анђелски образ, и ту је примио два благослова – мали образ и велики. А ево и после успенија његова пречасно тело његово би двапут сахрањено: први пут у Светој Гори, где му би и уснуће, и опет отуда би узет и пренесен овамо….“.“
А онда долази чудесно обарање Савине приче:
У издању сабраних списа Светог Саве из 1986. приређивач Димитрије Богдановић уз речи Друго крштење, даје следеће објашњење: „У ствари то нису била два крштења већ је други пут поновљен (или први пут обављен) чин миропомазања. Сам чин крштења се у православној цркви не понавља ако је извршен у римокатоличкој цркви. Из самог текста се види да је то била само молитва … са чином миропомазања. .. “.
Дакле, приређивач мирно, без да штуцне, пориче речи св. Саве и то речима: „Из самог текста се види да је то била само молитва…са чином миропомазања“. Колико год да пута прочитате Савин текст, ово у њему видети нећете, тако да је закључак Димитрија Богдановића чин потпуне интроспекције, а не увида у материјал.
Следећи доказ је ова сентенца:
„Светислав Мандић је нашао да је већ 1901. Иларион Руварац, наводећи речи о Немањином другом крштењу написао – „ а ја мислим да дете није по други пут крштавано, већ да је светитељ и архијереј Рашки у катедралној светопетровској цркви очитао молитву и св. миром помазао младенца, и да је тај чин миропомазања несвојствено назван вторим или другим крштењем “.“
Болдирао сам део који би требало да има доказну вредност, а то су Руварчеве речи „а ја мислим“. Колико озбиљан треба неко да буде да „а ја мислим“ узме као доказ за било шта?
Но, шта је крунски аргумент да дете, односно Немања, доцније још и Стефан и Симеон, није крштено два пута?
„Светислав Мандић је убедљиво показао да Немања нити је био нити је могао бити крштен двапут. Вреди детаљније навести његову аргументацију јер изгледа да није шире позната, а требала би бити.
„Према хришћанским канонима, једном обављено крштење је коначно, и не може се поновити. „Пошто је крштење духовно рођење“, писао је Лазар Мирковић у својој Литургици, „а човек се само једном рађа, то се крштење не понавља“.“
Не знам шта је Светислав Мандић овим доказао, а поготову не знам шта је у том доказу убедљиво, јер свако ко је мало пратио, кроз векове, праксу цркве, свеједно које, а у нашем случају православне, могао је да закључи да канони нису тако чврсти као што изгледају, односно да су чврсти као врбов клин. Да су канони нешто озбиљно, краљ Милутин би скончао поред прве жене, епископи не би били милионери, а Артемије би још био владика, док би Иринеј Буловић понекад одмарао од чланства у Синоду. Хоћу да кажем да је позивање на каноне, као на некакав доказ, веома неозбиљно, јер су се кршили увек и кршиће се. Ко је тај архијереј који је смео да одрекне бесним Немањићима услугу, или ко је тај презвитер који је смео да одрекне владики? Ми не живимо у савршеном, теоретском свету, него у свету у коме постоје мреже моћи и утицаја. Добронамеран закључак би био, отприлике, овакав: канони важе, ако се другачије не нареди.
Наравно, и то што Сава пише о свом оцу треба узети са резервом: и ја бих о мом оцу писао да је светлео у сумрак, само ако знам да би то могло да нам обезбеди власт и моћ. Принчеви, црквена лица и, уопште, моћници, слаб су историјски извор, јер увек пишу са интересом, а никада непристрасно. Наравно, хиљаду година касније, појавиће се довољно будала које ће веровати да су ти списи инспирисани, а не утилитарни. Такав је свет и такав је живот. Тако би (већ једном то негде написах, па се извињавам због понављања) неки историчар из 2500. године могао да натрчи на списе Александра Вулина, или Небојше Стефановића о Александру Вучићу и, ако не би био опрезан, могао би далекосежне закључке да извуче. Тако и ми извлачимо далекосежне закључке из недовољних извора и то само зато што смо у те закључке уткали своје жеље и свој национални жар.
Ја никакву сумњу немам да би, у једној оваквој историјској празнини и недоумици, Деретић умео да објасни све до ситних цреваца, као да је гледао св. Саву и друго крштење св. Симеона, али тек би то било свирање пилићима. Ми, заправо, немамо смелости да кажемо да нешто не знамо и да никад нећемо знати. Историју нисмо записивали (дворска и хагиографска се не рачунају), дозволили смо да нас понесе наивна, дечја представа о врлинама Немањића и чистоти цркве, пустили смо да нам идеалне, од стварности пречишћене слике, обузму умове и сви наши закључци, базирани на лабораторијским моделима остали су наивни, беживотни и неупотребљиви за иоле озбиљну науку. Зато су могуће појаве попут Деретића и осталих шарлатана, јер тамо где се верује да се црква придржавала канона ко пијан плота, за стварност много места нема.
Врло је, дакле, просто: никад нећемо сазнати да ли је Немања крштен два пута, или једном. Све што у вези с тим можемо да урадимо јесте да спекулишемо, чешљамо маглу, или један исти мисани садржај премећемо стотину пута, надајући се да ће због тога постати дубљи, а не досаднији.
Да не буде забуне: мене је лично истински дирнула аргументација Драгомира Давидовића, јер видим поштеног човека, који хоће „на мишиће“ да прогура у основи моралистичку тезу, видим човека који верује да су наши родоначелници истински свети, побожни и етички непоколебљиви. Ја их, међутим, видим другачије: као људе свог доба-сурове, превртљиве, самодржце, као велможе које инструментализују и цркву и прежу је у своја кола, видим их и као верски колебљиве, али увек као веома рационалне и државотворне. Пошто државотворност, поштовање канона и морал не иду заједно, моје су симпатије увек биле на страни пустахија међу Немањићима, попут Милутина, или Вукана. Сваки добар владар, ако и сваки добар домаћин, зна: прво опстати, прво се одржати, па се онда молити, онда поштовати морал. Ко се не одржи, ко пропадне на историјској позорници, ући ће у уџбенике и нестати из историје.
