Милан Миленковић: Четврти сталеж

Време које долази, обесмишљава све развијене облике људске мисли, од философије, до геополитике; вековне тежње „вишег“ човека да у хаос људског живљења унесе систем, да овлада тим хаосом и усмерава га у ма ком правцу, да од дарвинистичке џунгле направи подношљиво место за живот, поражене су и полако се, од озбиљних наука, претварају у фине, за пробране умове употребљиве, теоријске дисциплине, у једну врсту менталне рекреације, која одбија да види да је време великих система прошло.

Живот јесте случај и хаос, стрепња и очај, радост и нада, али свакако није систем. Систем је, у основи својој, воља да се убије оно што је живо, што је непредвидљиво, оно што припада судбини, а не каузалистици. Систем је живот онако га умни људи хоће, а не какав он јесте. Све, заправо, проистиче из усрдне заблуде свих мислећих људи, како они воле себе да зову, да је мишљење извор живота, а не обрнуто. Исто тако, сви мудросери се слажу да је живот предмет најоштријег мишљења, али он иде даље и не хаје за теоретичаре. Живот је, дакле, прво и последње; два века пошто је трећи сталеж, грађанство, поставио живот, актом воље и снагом новца, на темеље каузалистике и на начелима разума, читава грађевина се распада и силе хаоса и случаја увелико пробијају поново управо у дане нашег живљења.

За не много година од данас, главну реч ће водити Четврти сталеж, чији обриси се већ виде на хоризонту историје. Ако су прва два сталежа (племство и свештенство) били носиоци високих симбола људског постојања (човек као војник и човек као чисти дух), а Трећи сталеж је, у ствари, био противсталеж, побуна против сваког симболичног живота, против живота који има ранг и задатак, побуна, дакле, против симбола племства и свештенства, Четврти сталеж, који се већ увелико одгаја по небодерима и метрополама, биће побуна не против овог, или оног симбола, него против симболичког живота уопште. Четврти сталеж је, у бити својој, гомила, руља, која устаје против свега што није џунгла и што има смер и циљ. То су случајни људи, људи тренутка и дневних расположења и непосредни су и нужни производ грађанског друштва, односно неуротичне потребе да се човек демократије учини оданим и лако контролисаним подаником. Потеба за послушништвом и подаништвом демократског друштва, потреба за суперконтролом, стварала је, као пожељан друштвени тип, медиокритета и опортунисту. Што народ каже, ко га тера, тај га и претера, па се злоупотреба психологије и масовних медија, отргла контроли. За потребе подаништва, произвођен је све гори, све испразнији тип грађанина, који се лако могао контролисати и чијим се емоцијама и расположењима могло управљати. Ствар се, међутим, отргла контроли; на крају је добијен до те мере празан преовлађујући друштвени тип, толико вештачки заглупљена јединка, да се она више не може ни контролисати. Масовна психологија, која је вешто и умешно, током многих деценија, производила роба демократије и потрошача, доживела је пораз услед баналне ствари: општег опадања економије и привреде у евроатлантским размерама. Некада фине, филигранске технике манипулације, опале су до нивоа стварања условног рефлекса; модеран поданик је дотеран дотле да се голом храном, или све мање доступним радним местом, условљава послушност систему. За онога ко уме да види, регресија је очигледна. Тиме се модеран човек, пре свега човек Запада, доводи у положај оног Павловљевог пса, што води његовом даљем поживотињењу. Свака симболика, чак и она веома рудиментарна, потрошачка, губи смисао у свету у коме се одвија биолошка, дарвинситичка борба за хлеб.

Све се ово, у историји, догодило више пута и није ништа ново, изузев што су техника и технологија дале другу боју и дубину догађајима. Време у коме живимо, аналогно је времену Осамнаесте династије у Египту (од 1580-те до 1350-те пне.), времену кад је Тутмес Трећи постао Цезар своје епохе, односно времену од Суле и Марија, до Цезара и његових наследника у Риму у Риму (100-та пне. до 100 не.), или добу „Сабљашке“, Македонске династије у Византији, односно добу њиховог Цезара, Василија Другог. Анлогне су и епохе у Кини, (негде од 200-те године пне. до 50-те године не. ), где су кућа Ван Џонг и Хан династија давале кинеске Цезаре.

У политичкој теорији, време у које смо ушли се и назива „цезаризмом“, односно временом у коме диктатура крви и воље за моћи, слама силе новца. Ова епоха значи и унутрашње сламање и распад нација и њихово претварање у становништво, односно Четврти сталеж, однсоно руљу, која од живота очекује само још хлеба и игара. Те масе, ослобођене сваке симболике и враћена на чисто биолошке позиције, ослобођене чак и културе (јер са нестанком нација нестају и њихове еминентно националне творевине-културе), стапају се у империје, које добијају примитивно-деспотски карактер. Владајући слојеви се претварају у касте, односно окамењује се друштвена подела и престаје свака друштвена проходност. С времена на време, појављују се случајни, талентовани људи, који, накратко, успевају да се попну на власт, али брзо и одлазе с ње (у Риму је, у 2. веку, промењено 60 царева за мање од сто година).

Култура, или оно што је од ње остало, постаће, за само век од данас, посед бескрајно малог броја рафинираних духова, који ће се кретети у мору дебилизованих становника. Они ће бити „савременици“, у смислу епохе, а не буквално, Петронија Арбитра, који је главом платио што се није уклопио у „у се, на се и пода се“ Рим свога доба. За непуна два века од данас, некад моћно, западњачко тело, осетиће себе као гроб и почеће модерни, западни стоицизам, нека врста религије, која ће настати услед резигнације и фине одвратности према бесимболичном животу, религије која ће из последњих остатака рафинираних слојева, продрети у масе. Око 2300-те године, западна цивилизација ће бити окончана и имплодираће, јер више ни гола сила, ни диктатура, неће бити довољне да, у одсуству симболике, држе на окупу државни организам. Европом ће, поново, после хиљаду и по година живота на високом степену цивилизације, лутати мале скупине номадских ратника.

Ми, данас, живимо у доба кад не само новац, већ и висока технологија, бију своје последње битке. За педесетак година, а највише за век од данас, и сама струја ће постати привилегија, а компјутери и информатичко доба постаће само бајковито сећање, баш као што су за Египћане, после Тутмеса Трећег, сва културна добра Египта (укључујући и пирамиде), која су била грандиозна, постати бесмислена и нејасна. Кад се уруши човек, уруше се и све његове творевине. После Цезара, римске културе више нема, као ни после Василија Другог у Византији. Оно што остаје, као привид културе, јесте прежвакавање једне исте мисаоне садржине претходних епоха, која тим преметањем не постаје дубља, већ само досаднија.

Срећом, ова слика света, слика пропасти велике западне цивилизације, није слика пропасти Србије. Та пропаст, као ни данашња културна и технолошка добра Запада, не спадају у унутрашњи развој Србије и Срба. Наш унутрашњи развој је застао, негде, око 1830-те, кад је западни политички облик продро у феудалну Србију и пресекао аутентичне творевине нашег народа. Ми смо, као и сви Словени, још увек „преднарод“, односно народ који још није доживео свој културни полет и аутентични развој. Тек иза 2200-те године, Словени ће доживети своју Готику, односно буђење словенске цивилизације, цивилизације која ће бити ослобођена притиска туђих културних модела (византијског, турског и западњачког) и која ће, уместо да буде обликована од других, сама обликовати неку нову Европу и Азију. Родиће се једно ново хришћанство, о коме ми, данас, никакву замисао не можемо имати и на чијем темељу ће се родити једна нова, самосвојна и величанствена цивилизација.

Нама, данас, промиче, јер живимо у доба хладног жара градске религиозности, да се на метафизици, односно на проосећаној, а не укоченој, градској вери, дижу све творевине људског духа, од културе и уметности, до математике и технологије. Кад се домисли вера, домишљава се и технологија. Последњи велики научници епохе били су Ајнштајн и Тесла, а ни они нису Западњаци, већ људи Истока, на коме жива вера још није домишљена до краја. Запад данас увелико пати од недостатка метафизике и смешна је, барем за познаваоца, идеја да ће технологија наставити да се развија у условима опадања духа. Остаје нешто друго, па и то не за много времена, а то је технолошко искуство, однсоно знање да се већ давно пронађеним технологијама да другачија и савршенија примена. Нових принципа нема, нови погони су се преселили у далеку будућност, која за Запад неће ни доћи, а мисао о друштву је испоштена до нивоа потпуне креативне импотенције.

За нас је важно само једно: на време отпливати на безбедну удаљеност од брода који тоне, да нас вир потонућа не повуче са собом. Наше је да гледамо да, у том отпливавању, не дозволимо да, као много пута до сада, нама господари случај, већ да пливамо организовано, са циљем и смислом. Истина, таква једна организација ни не личи на Србе, али је нужно макар покушати, поготову у време кад анс ремокер евроатлантске марионетске власти, вуче у смеру потонућа. Овде се уопште не ради о политичким питањима, о биркању ове, или оне будућности, већ је питање голог биолошког преживљавања. Или ћемо наћи снаге да се одупремо и раскинемо ову некрофилску љубав са Западом, или ћемо пропасти. Трећег нема.

Текст је први пут  објављен 29. 11. 2013.
Објављен и у часопису „Ронин“, бр.2, 20.10.2014., под насловом „Обзорје будућности“.