Средином oсамдесетих, кад се осетило да комунистичке стеге попуштају, дојучерашњи комунисти су почели да крштавају децу и да славе славу, Божић и Ускрс. У почетку je ишло мало теже, није се знало шта треба да се ради, па је било: „Друже попе, је л’ обичај да славски колач буде округао, или четвртаст“, или: „Оче Игњатије, да ли се на црвена јаја ставља срп и чекић“, али се брзо научило. Уосталом, прекид и није био дуг: 30-35 година.
Било је, наравно, комуниста који су и пре oсамдесетих славили славу и ишли у цркву, али само зато да би зна-се-где дојавили ко им на славу долази и ко вазда дрежди по цркви.
У почетку, док се ствар није захуктала, било је мало напето са дечицом, рођеном позних шездесетих и седамдесетих:
„Тата, зашто ми раније нисмо славили славу?„
„Зато, сине, што је сад касно да славимо раније, хе хе…“
Духовит покушај пропада, јер дете дави даље:
„Тата, а зашто сте мене тек сад крстили?„
Отац нема петљу да свом наследнику трособног комунистичког стана каже да је тридесет година провео као карактерно гованце, па каже:
„Зато, сине, што је крштавање и слављење слава било забрањено. Нису дали зли комунисти.“
„Тата, али и ти си био комуниста, сећам се кад сте ти и чика Јова плакали кад је умро Тито?„
„Плакали смо од среће, сине…“
„Али, био си члан партије, видео сам књижицу…“
„Сине, тата је ушао у партију да је разбије изнутра, као сваки прави срБски родољуб.“
„Тата, а зашто смо ми прихватили од комуниста оволику станчугу?„
Несрећни отац отвори уста да каже: Зато што је татица карактерно гузно црево, али из уста излети:
„Зато што нисмо смели да одбијемо, сине, провалили би нас да смо антикомунисти.“
Дете ко дете, хоће да верује оцу, воли татицу и гута причу. Истина, и оно види да је мали Перица крштен као беба, да се код Лазице славила слава и пре десет година, али капира да су они имали задатак од партије да тако поступе.
„Тата, шта је то Јасеновац?„
„Немам појма, сине. Начуо сам нешто, али је било забрањено говорити о томе.“
„Ко је забранио?„
„Онај пољски Јеврејин, а уједно и Хрват, Броз, семе му се затрло антирспско!“
„Тата, ја сам те чуо да једном, док си гледао неке чике на телевизији како тапшу Титу, вичеш Тито-партија!„
Отац губи нерве и пуца шамар:
„Сто пута сам ти рекао да не постављаш глупа питања! Ако сам и био члан партије, нисам био комуниста“!
И, тако, миц по миц, дете се изградило у срБском и клерикално-националистичком правцу. Научило се на то да је све срБско било забрањено, да се за помињање Мишића и Степе фасовало петнаест дана Падињака, да су Солунци батинани сваке среде на трговима, а да се за помињање Косовке девојке секла рука. Наравно, научило је дете и да комунисти, осим његовог оца и његових пријатеља, нису ни били Срби, да је Тито волео Хрвате и Словенце, све Србе је побио још 1946-те, а остале на Голом отоку, да је Србима одузимао прворођене синове и давао их Хрватима, да је пса Лукса хранио искључиво срБским домаћинима итд. Нечиста савест увек одведе у претеривања.
Шта се дешавало с оне стране прања породичних биографија? Забрањено је било једино чачкати Тита и доводити у питање руководећу улогу партије. Другим речима, није било добро за здравље спорити комунистичку власт. Приче да о овоме или ономе није смело да се прича, важе, и то само ограничено, за догађаје на Голом отоку.
Да знате и данас: ко год каже да није смело да се прича, или да он није чуо, за Голи оток, Јасеновац, Јадовно, кречне јаме и слично, знајте да пред собом имате или лажова, или дете из тврде комунистичке породице. Ја сам, а имам и сведоке, 1976. године, као ђак Војне гимназије, у Јасеновцу гледао филм о логору Јасеновцу (у питању је документарац Богдана Жижића, снимљен 1966. године). Уосталом, Камени цвет, споменик јасеновачким жртвама, подигнут је 1966. године. Испада да је било забрањено причати, а дозвољено гледати?
У цркву је било слободно ићи. Истина, неке гужве није било, сем о већим празницима, али нико није бранио. Славиле су се славе, славили Божић и Ускрс и чикам неког, ко је био непартијац, да се похвали да му је дошла полиција у кућу, да му прекине славу. Партијци нису славили, јер су одабрали каријеру, а не зато што је било забрањено. Веома је неукусно да данас причају како је неко нешто бранио и тиме испирају своју нечисту комунистичку савест.
Митска прича о стрељању 50 000 Срба, после рата, (неки кажу: само у Београду око 100 000, што је уобичајено претереивање, јер антикомунисти од свих стилских фигура највише воле хиперболу) је свирање пилићима, из простог разлога што је, током рата, постојао огроман колаборационистички апарат, затим, као и данас, много прљавих богаташа и црноберзијанаца. Лично мислим да је цифра конзервативна и да су, спрам свињарија које су рађене пре и за време рата, комунисти били веома толерантни.
Када чујете причу о Голом отоку, онако како је испричана од срБских националиста, помислићете да нико није избегао ову туристичку дестинацију. Заправо, за пет година, кроз Голи оток је прошло око 20 000 људи и то по сведочењу Драгослава Михаиловића, једног од голооточких мученика и нашег великог писца и академика. То је, негде, кад се преведе на хапшења, око 4000 годишње, или око 11 хапшења дневно, у земљи од 20 милиона становника. Да се подсетимо: пре три дана је изведена полицијска акција „Арес“, у којој је, за вече, ухапшено 360 људи и то у земљи од 7 милиона становника. Да не помињемо весника демократије, акцију „Сабља“, у којој је хапшено и по хиљаду људи дневно.
Легендарна прича о томе како је срБска индустрија пребачена у Словенију и Хрватску је на ивици идиотлука. Коју смо то ми велику индустрију имали пре рата, у пољопривредној земљи, са 5% радника? Неколико машинских радионица. Уместо тога, добили смо Прву петолетку, 14. октобар, Заставу и још десетине гиганата, које пљачкамо 17 година и још их нисмо опљачкали до краја. Добили смо и 70% електро-енергетског система ондашње СФРЈ, а то је зато што је Тито мрзео Србе, иначе бисмо добили најмање 100%.
Солунци су, први пут, добили пензије за време комуниста. Док су живуцкали у љубљеној Краљевини, добили су право да просе испред Скупштине и то краљевим декретом. За чудо дивно, домобрани и припадници аустро-угарске војске, нису добили пензије, иако се Тито борио у Вражјој дивизији. Сад, који Тито, велико је питање, јер антикомунисти знају за најмање три Тита, као што знају најмање пет места где је стрељан Дража. Споменик на Газиместану су подигли-гле чуда-комунисти и то 1953. године. Један мој другар, иначе ватрени антикомуниста, а некада ватрени члан партије, тврди да је тај споменик подигнут зато што се Тито уплашио Срба, јер их је пококао у великом броју, па је решио да их мало глади. Испада да је Србија хронично била на ивици устанка против Тита и то са милион чланова партије.
И, заиста, комунистима се, у тој, логички уврнутој антикомунистичкој причи, приписују две опречене особине: они су, истовремено, глупи и паметни. Глупи су јер су сирови, неписмени, недиференцирани и тако даље, а паметни јер увек зајебу Србе. Ако нас увек зајебу, остаје питање: ко је, онда, паметан, а ко глуп?
У време злогласног комунистичког режима, 1966-те, основано је Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова 1912-1918. Објављена је, исте године, Српска трилогија, а три године касније изванредна књига Велики рат Србије. Дакле, лукави комунисти су дозвољавали све ово, само да се не би причало о томе? Диван пример антикомунистичке логике.
Сви смо ми учили, у склопу школског програма, српску епику, Косовску и Колубарску битку, пробој Солунског фронта, Први и Други српски устанак; читали смо, у склопу лектире, Сеобе, затим Глишића, Сремца, Домановића, Нушића, Дучића, Ракића, Његоша. Напамет смо знали песму „На Газиместану“, затим „Аве Сербиа“, делове из „Горског вијенца“ и још много тога што се тицало наше историје и културе. Скоро ми један срБски антикомуниста рече да неке ствари нису гуране кроз школски систем, па зато Срби нису научили много тога. Истина је. Кроз школски систем никад није пласирано да су Солунци добили пензије од комуниста и да су подигли споменик на Газиместану. Но, какви смо ми ђаци, просветни систем је био одличан. Уосталом, систем није бранио да се сам образујеш. То што ми имамо отпор према знању и учењу, није проблем система, него наш.
Шездесетих година је издавано много стрипова са националном тематиком и то су били одлични стрипови.
Легендарни филм „Марш на Дрину“, доскора једини наш филм о Првом светском рату, снимљен је 1964. године. Седамдесетих су снимљени „Бановић Страхиња“ и „Доротеј“. Од како су десничари засели на власт у Србији, снимају се само филмови у којима смо убице, силоватељи и пијанци. Лордан Зафрановић је, 1983-е, снимио филм „Крв и пепео Јасеновца“, који је уредно и дистрибуиран по Југославији.
Немогуће је, не у једном тексту, него у десет томова неке енциклопедије, навести све лажи антикомуниста. Нечиста савест тера на фолирање. Патриота мисли да сме да лаже, јер то ради из уверења. То је мршав аргумент, поготову што видимо да како се ко дочепа мрве власти и пара, од патриоте постаје еврофанатик. Исто тако, антикомуниста лаже јер верује да има „свете циљеве“. Мој приговор је да баш тим циљевима недостаје ма шта што је „свето“. Пред обичним радним местом, или неком парицом, сваки патриотски циљ се претвара у сплачину.
Посебан проблем, који је слабо уочен у јавности, а скопчан је са антикомунизмом је следећи: свака антидеологија, дакле негативно одређена идеологија је пуна мржње и рђавих осећања уопште. Такве идеологије су, практично, позив душевним болесницима да и они рекну неку. Данас, у јавном простору, поготову на друштвеним мрежама, ви немате уопште потомке жртава комунизма, које имају право на свој бес, па и на мржњу, већ само децу из комунистичких породица и душевне болеснике. Остали су ту у безначајном проценту.
Лично знам (не и познајем) бар десетак антикомуниста који гарантовано имају нешто на латинском у здравственом картону. Уместо логике, или бар мало мозга, у лобању им је инсталирана мржња, а пљувачне жлезде им раде као мотор владичанског Аудија. Ту аргумената нема, ту памети нема, ту елементарног морала нема, али је зато мржња густа и то све гушћа, уколико је терапија ређа.
За крај: највећи део антикомунистичке халабуке није ни дотакао истинске мане комунистичке власти; халабука исказује само расположења, она је емоционалне, а не политичке природе. Исказује се став, а не мишљење. Овде сте могли да видите више солидних аргумената, у форми стрипова, споменика, филмова и слично, али с антикомунистима то не пали: они знају све и ништа друго. Зашто? Зато што свака антиидеологија, свака мржња, има секаперсасту природу и одбија аргументе као што зид одбија зрно грашка.
„Видиш ли споменик на Газиместану, подигнут 1953. године?„
„Да, али Тито је мрзео Србе…“
„Видиш ли Српску трилогију, штампану 1966. године?„
„Да, али он нам је покрао индустрију…„
И тако унедоглед. „Да, али..да, али…“… Нигде мушког принципа, никад се не зна о чему се прича. Ментална конфузија подигнута на ниво идеологије.
Odlično.
A sada bi bilo dobro da se napiše jedan tekst o štetnim posledicama komunističke vlasti.
Управо тако. Не оспоравам ништа што је Милан написао, али би, зарад објективне слике, било добро да прикаже и другу страну медаље.
Поштовани Милане,
слушам тј. гледам твоју емисију готово редовно и примећујем потребу да причаш о тим антикомунистима и срБским патриЈотама. Колико се сећам некад си рекао да си делом левичар и разумем да те иритирају ти ставови. Али, моје је мишљење, да су то минорне појаве у српском друштву, да свако с мало памети примећује лудирање патриЈота и да би боље било да престанеш да им дајеш на значају и да причаш о њима. Реално, ја и не пратим ту патриЈотску сцену, једном сам приступио сајту webtribune и видео да је то обична свињарија од сајта и више не идем тамо, али с времена на време ти помињеш њихове ставове и вести тамо прочитане. Чему то? ОК, разумем да их треба разобличити, лопову рећи да је лопов а курви да је курва, али довољно је то једном рећи, а не навраћати се стално. Мада, ово је мој став а радио је твој 🙂
Поздрав
Ovaj drugi deo razjasnjavanja faktografijom, u celosti prifacam, osim sto si ispustio da dodas , da je bilo tormozenja ljudi, al to je bilo pre svega zbog pakosti, komsiluka , rodbine i zbog nekog interesa nekog, da se docepa necije tudje dobrobiti, koja je sada uzela maha, cak i kulminirala. Tako da vise ne znas ko ti je prijatelj, a ko srodnik , samo ako te krajiskom oka posmatra i nadje nesto u tebi ,koje bi bilo dobrobit za njega, od bilo koje vrste.
Ипак да се не заборави
Лета господњег 1954. на Божићни пост у основној школи у месту Студеница, која данас носи назив „Стефан Немања“, а тих година неког народног хероја дошао нови врли млади учитељ Кузман, пун идеала новог, полетног и заносног комунизма у души и упита трећаке:“Има ли ко од вас, пионири, да пости?“ Деца се ускомешаше згледају се и ћуте. Милош, дечак риђокос, немирне штршљаве косе и масне шајкаче, испрси се мислећи да је он нешто посебно, па гласно одговори:“Ја, друже учитељу“. Учитељ му приђе, извади из џепа капута парче коре од сланине и премаза му уста. Затим учитељ рече:“ Ето, Милоше и ти да не будеш изузетак. Бићеш ти, Милоше, добар пионир, а и човек. Треба децо са тим сујеверјем рашчистити једном за свагда“, закључи млади учитељ.
Милош, збуњени дечачић, седе у стару расклиману клупу, стави главу међу ручице, а деца хорски ударише у смех.
И наставила су да се смију током наредних педесет година, све дотле док се нису, сад већи као средовјечни људи, почетком деведестих година прошлог вијека, сјетила да је православље добро, а комунизам бљак. Рекли им на телевизији.
А Милошу је преостало да и даље држи главу међу рукама, док га „пробуђени“ гњаве новооткривеним благодетима поста.
Симпатично примећујете.
Ствар не треба карикирати. Један мудри философ тварац нове дијалектике дивно примети. Из историје класних промена паметни народи задржавају најбоље идеје и све што је издржало пробу времена. У комунизму је неоспорно да идеја самуправљања, социјалне расподеле, бесплатног школства, биле добре идеје. По овој аналогији на ум ми пада уређење Шведске .Замља сличних капацитета и броја становника.Идеје комунизма су имале видне резултате на свом почетку да би касније прешле у своју супротност. По мом мисшљењу ми нисмо сазрели за тај велики историјиски подвиг. Једноставно нама свест није довољно сазрела за такав историјски скок. Да је неком срећом, као што није, наставила да се развија Намањића држава у континуитету оног стања каква је била у време Намање народ би сазрео да прихвати и ренесансу и француски либерализам. Али зла коб, пола миланијума без путева, школа, размена културног, верског, материјалног добра што је узроковало застој нашг духовно-еволутивног сазревања и то нас је коштало способности нормалног расуђивања и зрелости да читамо знаке времена.
Пола миланијума смо били потиснути са историјске позорнице догађаја.
То је признаћете огроман временска апстинанција за један народ.
Мислим да нам порођајне муке у сазревању здравих идеја тек предстоје.
Склон сам да повјерујем у то да долази доба кад више никаквих идеја неће бити – све борбе у свијету који долази водиће се око плијена, не и око идеје. Српски народ ће имати само једну идеју: преживљавање.
Иако тврдња која слиједи није друго до вид менталне гимнастике (којој сам, како старим, све мање склон), мислим да Немањина Србија не би прихватила ни ренесансу ни француски либерализам већ да би створила неки аутохтони културни и политички правац. Но, како не можемо провјерити, не треба даље ломити главу.
Можда је моја логика припроста, вјероватно због зато што нисам образован у области друштвених наука, али мислим да у политици, економији, организацији друштва, па чак и у култури, постоји само један критеријум – нешто ради или нешто не ради (на корист заједнице).
У животу народа, таман као и у животу појединца, искуство је незамјенљиво. Штеточинска улога „патријота“ се управо огледа у томе да, фалсификујући сјећање на прошлост, остављају српски народ без оријентира у времену и простору. Зато су постале могуће идиотске идеолошке поставке од којих је мени „омиљена“ она о рестаурацији монархије под којом смо, забога, цвјетали, као да се за протеклих 100 година ништа у свијету није промијенило.
O vrednosti i pouzdanosti naših mitova i liderstva
Mitomanijim smatram kolektivnu hipnpozu jednog naroda nastali kao posledica istorijskih poraza nerealnih ideja od kojih neizlečivo boluje naša zajednica.
Mit o najstarijem narodu
Mit o Nemanjićima
Mit o Svetom Savi
Mit o Kosovu
Mit o Lazaru
Mit o Milošu
Mit o Kraljević Marku
Vrednosti naših mitova narod doživljava neposreno kao apriorne Nebeskoj Srbiji. To jes kao nešto sto nije podložno sumnji ni istorijskoj proveri. Ti mitovi i njihove vrednosti ne uvažavaju rezultate koje proizvode u narodu nesreću. Crkva, Akademija, Univerzitet i većina intelektualaca to ne analizira ili ne dovodi u sumnju. Oni smatraju da su ti mitovi vrednost po sebi.
Naše vreme koliko ja vidim traži sasvim drugi pogled. Mi treba da težimo preispitivanju vrednosti i storijskih opravdanosti tih mitova i da odvojimo bajke od činjenica.
Ovako ovi mitovi loše utiču na formiranje moralne vertikale naciona.
Kod Broza smo najveću moralnu vrednost imali u radu, bratstvu-jedinstvu i energiji naroda. I te vrednosti zadnjih godina Broza, su dostizale najveći stepen činjeničnih opravdanosti. Iz toga je proizišla, u ono vreme čuvena filosofija radničkog samoupravljanja – Praksis. Danas gro ozbiljnih sociologa i psihologa nastoje da odgonetnu taj fenomen – kako su te ideje nametnute u tako heterogenim uslovima koji su vladali u SFRJ – ?. Taj period Titove vladavine, za posledicu imamo moralno uzdizanje jedinke, koji se uzročno posledično odražava na razvoj unutrašnje i spoljašnje slobode ličnosti a u društvu se to uviđa kroz društvene vrednosti izražene u nauci, obrazovanju, kulturi, književnosti, sportu koji ponovo direktno utiču na ugled Titove Jugoslavije u svetu. Dakaz, Jugoslovenski pasoš najcenjeniji pasoš.
E sad se upitajmo, kako se veliki broj građana Jugoslavije – više od 2/3 – pokorilo Titovim načelima iako su ista ta većina nosila u sećanju sve ratne strahote „narodno oslobodilačke bore“.
Ovo je ključno pitanje.
To objašnjavam prosto, od Tita je stvoren pozitivno delotvoran MIT. Mit koji zapoveda, naređuje, kao vrhovni zapovednik nepogrešivih moralnih načela. Ovo i sociolozima ostaje tajna kako je to funkcionisalo. Praktično Brozov mit je uzročno-posledično potvrđan kroz život građana SFRJ, a laiuku je lako bilo utvrditi kako živi, ako pogleda kako su drugi živeli, naročito žitelji Istočnog Bloka. Jednostavno garancija uspešnosti jednog društva je u tome da narod mora poverovati lideru koji je nametnut kao nepogrešivi mit.
E to je sad nemoguće. Mi više nemamo moralna načela. Vlada princip haosa po uverenju – sve vam je dozvoljeno-! Ovo je suprotno slobodi jedinke i društva jer ovo znači da možeš da radiš šta god ti padne na pamet gde vremenom sve to prelazi u nekontrolisanu samovolju.
Lider treba da ulije novu imperativnu snagu narodu. Kako? Pa tako što će porušiti sve stare mitove a da se većina naroda usaglasi. Narod će se usaglasiti ako shvati da iz moralnih zakona koji prihvataju opravdavaju ciljeve i posledice. E za to većina građana treba da poseduje dobru volju !?
E, a volju uliva snažan, moćan lider.
Ovo sve znaju i vide svetski stratezi ali nas pustaju da tako živimo jer kad dođe vreme globalnih poravnjanja pred vladarima sveta stajeće dezorijentisana i zbunjena masa izgubljenog stada. Svetski Vladar će im prižiti koru hleba i ta ruka koja ih nahrani biće celivana od neslobodnih ljudi.
‘благодети’ поста, нису откривене 54′ нити 94′ …. хиљаду му бубњева Дарквуда
Potpuno se slažem sa poentom Milenkovićevog teksta, čim ljudi idu u krajnost u stavovima znači da je u pitanju ideologija…problem je što ljudi menjaju ideologije i to iz koristi, pa imamo dedu kraljevog službenika, tatu ober-komunistu, sina nacionalistu i unuka evropejca…i sve su to bili dok je bilo u trendu, dok ima neke vajde…
Red je i da ispravim par podataka koji su nenamerno stavljeni kao tačni: broj industrijskih radnika 39-te je bio 305.000 12%, a ne 5%…udeo industrije u dohotku 21% što je u današnje vreme pusti san sa mršavih 17%…
Spomenik na Gazimestanu je postojao i za vreme kraljevine, ali je srušen u ratu, a tačno je da su ga kimunisti obnovili…
Sve ovo ne menja poentu Milenkovićevog teksta…
Neko je pitao šta su negativne pojave?
Obratite pažnju na gradjanizaciju Srbije u zadnjih 100 godina!
Pred Prvi rat i stvaranje Yuge, Beograd je imao 100.000 ljudi, a pred drugi rat 25 godina posle čak 320.000, dakle više nego utrostručeno za samo jednu generaciju…
91-ve Beograd je imao 1,1 milion, dakle opet utrostručeno za dve generacije…
Danas je za poslednjih 25 godina – jednu generaciju udvostručen i taj broj!
Dakle, dinamika gradjanizacije bije nesmanjenom žestinom…eto to su negativne posledice Yuge i prve i druge i treće i neke buduće četvrte…
Spomenik na Gazimestanu o kome ti govoriš nije podigla država, nego je narod skupljao pare i vojnici iz prištinskog garnizona. Oni su o svom trošku su podigli spomenik. Ništa Kraljevina nije imala sa time, kao ni sa spomenikom vojvodi Vuku u centru Beograda, koji je takođe podignut od dobrovoljnih priloga. No, kada je bilo reči o megalomanskim projektima (avalski spomenik Neznanom junaku) koji su zapravo veličali ideju jugoslovenstva, Kraljevina je rado izdvajala novac. 1953. godine, kada je podignut srpski spomenik na Gazimestanu, nisu se skupljali prilozi naroda, već ga je država podigla.
krivoverje, praznoverje, novovjerje… kako se oprostiti stranputica….
iskusenja,, izneverenja, iskusenici.
tema je beskrajna.
Одлична анализа!
Savezna vlada s Milkom Planinc na čelu proglasila je neformalni bankrot Jugoslavije zbog nemogućnosti vraćanja dugova (u junu 1986. godine Jugoslavija prvi put nije mogla da plati ratu od 240 miliona dolara), pa je Savezno izvršno veće prihvatilo veoma rigoroznu štednju koju je diktirao Međunarodni monetarni fond. Takozvana Krajgerova komisija napravila je Dugoročni program ekonomske stabilizacije (skup predloga i mera ekonomskih reformi) koji je trebalo da pomogne Jugoslaviji da transformiše svoju privredu iz državnog socijalizma ka tržišnoj ekonomiji. Konkretne mere bile su usmerene na pooštravanje uslova za dobijanje bankarskih kredita, što je trebalo da dovede do smanjenja potrošnje. Vrlo brzo, međutim, dogmatska politička elita zaustavila je te reforme.
Pošto je državno-fondovska slavina zavrnuta i pošto je presušio priliv para, Fikret Abdić se, kao i mnoga druga preduzeća u Jugoslaviji, okrenuo menicama kao „alatki“ za pribavljanje neophodnog kapitala za tekuće poslovanje i razvoj. Tajna njegovog, kasnije epski opevanog, menadžerskog recepta i uspeha bila u izdavanju menice uz visoke kamate bez ikakvog jemstva. Igrao je „va bank“ s tuđim parama i računao je da neće imati nikakav lični i korporativni rizik. Na „miris profita“ upecale su se i banke. Babov model je funkcionisao dok god je lokalna (Bihaćka) banka žirirala menice svojim službenim pečatom.
Vlasti su pokušale da uvedu nova pravila koja su tražila da banke garantuju za izdate menice. Uvedena su i ograničenja na iznose koje svaka banka može da garantuje. Ali ti propisi nisu imali mnogo šanse na uspeh zbog tadašnje čudne prirode jugoslovenskih banaka. Naime, osnivači banaka bila su preduzeća čiji su direktori sedeli u upravnim odborima banaka i faktički sami sebi odobravali razne vrste pozajmica.
Sve ovo je onako kako i jeste i kako je bilo. U SFRJ je svojevremeno objavljen i dnevnik Ljube Miloša, jednog od najvećih koljača Jasenovca (Srbina?!?) koji je poludeo na kraju. Aleksa Mikić i Arsen Diklić su bili deo školske lektire, da se ne zaborave zverstva ustaša.
Da, da, Bauerov film je snimljen 1956., a roman „Ne okreći se, sine“ je uveliko postojao pre toga.
…slabi u veri, slabi u srpstvu, slabi u komunizmu…ali vrlo podoban soj za sva vremena…
Анализом институционалног понашања неког друштва могуће је сазнати његову „свест“, његове начине мишљења, веровања и вредновања, па и више од тога, његова свесна и несвесна хтења.
Може се сазнати оно што ни у самом том друштву није спознато као свесни доживљај. Слично као и у индивидуалном случају, када се на основу његовог објективизованог понашања закључује о свесној и несвесној динамици, тако се и у случају анализе неког друштва може анализовати његово институционално понашање као процес објективизације његовог свесног и несвесног бића.
Методолошки се ствари много не мењају ни када је у питању власт мањине која се наметнула неком друштву и која технологијом власти врши насиље над њим.Та власт зна да је уљез, иначе не би дуго опстала. Она стога чини све могуће напоре да сакрије своју праву природу. У савременим условима то постаје све теже и вероватно да у тој околности треба тражити један од разлога зашто већина диктатура тежи да пређе у тоталитарни систем, јер само под тим условима може да се створи бар донекле прихватљив привид о легитимности и легалности власти. То је главни разлог зашто је већина „несврстаних“ земаља са стварно диктаторском влашћу тежила „социјализму“, јер се само на тај начин може прећи у тоталитарни систем, а да лице тог режима буде барем донекле сакривено. И то је разлог зашто све „десне“ диктатуре морају упоредиво брзо сићи са историјске позорнице. Оне не могу да пређу у „социјализам“, будући да је он нешто „лево“, па не могу прећи ни у тоталитарни систем, који једино може обезбедити дуже трајање власти у садашњим цивилизацијским условима.
Потреба за тоталитарним системом произлази из потребе да се психолошки инвентар владајуће групе у подпуности преведе у институционални систем. Важан, вероватно најважнији, део тог инвентара је страх од губитка власти и брига да се она одржи по сваку цену, што је по правилу уграђено у идеологију власти. Та власт се не може одржати ако институционални систем не ради искључиво са психолошким инвентаром владајуће групе. У тоталитарном систему увек је реч о једној врсти савремене касте, чији припадници могу имати различита социолошка, па чак и политичка обележја, али сви они морају имати сличну психолошку структуру ауторитарне личности, спремне на апсолутну послушност, свеједно под каквим интимним изговором. Тако постављен и подешен институционални систем мора садржавати брижљиво конципирану обману јавности о правим намерама власти. Преовлађујући концепт обмане мора да се самим механизмима извођења операција пренесе на општи однос према реалности и зато такав институционални систем лажно приказује и саму реалност, често је дајући у обрнутој слици, са инверзним релацијама.
Најдраматичнија је ипак тежња да се сама власт глорификује као не само „општенародна“, већ и једино могућа, да се насиље хвали као благост, а опште понижење као достојанство. Међутим, сва та интелектуална и морална беда, цео тај кукавичлук у грчевитом страху, све се то одкрива као на длану објективизацијом институционалног понашања и анализом садржаја и циљева онога што се објективно чини. Ни владајућа гарнитура нити институционални систем не могу побећи од своје сопствене природе, која се огледа у институционалном понашању. Онако како вербални исказ и понашање неког појединца описује стање његове свести, али и његову несвесну позадину, тако и институционални систем казује стање артифицијелне друштвене свести, ма како они који управљају тим системом хтели да нешто прећуте или слажу.
Задивљује чињеница да у савременој психологији, посебно социјалној психологији, нема помена о овим односима институционалног система према стању друштвене свести, психолошком инвентару управљачког слоја, односу према истини и повратном односу институционалног понашања на психолошке процесе појединаца и дрштва. Савремена социјална психологија је готово сва англосаксонског и западноевропског порекла и потиче из културе која не располаже одговарајућим искуством да би се схватиле све импликације институционалног понашања. Та психологија подразумева (независно од стварног, али скривеног, прерушеног стања ствари) да оно што се садржи у њиховом институционалном систему углавном одговара потенцијалном инвентару популације, а сама структура институционалног система такође је, начелно, производрасположивих образаца веровања, мишљења и понашања становништва. Стога се у психолошкој литератури тог порекла институционални систем разматра као и било који други друштвени феномен, са ограниченим дејством на психолошке процесе, јер је сам систем предходно дефинисам тим психолошким процесима, па је важније говорити о процесима но о систему, који је овде само адекватна последица предходних процеса.
У социјалистичком „експерименту“ са људима и друштвом, међутим, институционални систем очигледно није природна и адекватна последица психолошке и друштвене интеракције и он се тада јавља и намеће као посебна варијабла са озбиљним последицама за психолошку и друштвену интеракцију. У тим новим условима, непознатим досадашњем рационалнм сазнању и ранијој европској традицији, развија се ново психолошко искуство које лежи и у траговима институционалног понашања у демократским земљама Запада. Можда је оно на Западу испод прага уочљивости, или се западно искуство одвија под окриљем психолошких скотома који им не дозвољавају да виде оно што ипак има своју драму дешавања и што се не би смело дочекивати лежерним односом према донекле скривеним или препокривеним, али у сваком случају фундаменталним друштвеним процесима. Што се мене тиче, те исте процесе видео сам и тамо – и на Западу институционалн механизмии и садржаји преузимају улогу артифицијелне друштвене свести, само што тамо није дошло до подвајања бића, јер су уграђени ауторегулациони механизми који је допуштају већи раскол између институционалног понашања и психолошког потенцијала становништва. Код нас – овде сам све време мислио на Југославију и оно што се у њој догађало , као и на све до дана данашњег догађа у Србији – раскол између институционалног система и психолошког бића народа је велики, слично као што се догађа у индивидуалном случају са расцепом између свесног и несвесног дела личности.