Како је пропао православни рок’н’рол

Да би се нека идеја, или идеологија одржала, потребно је да је колико-толико конзистентна, да је ослоњена, макар и посредно, на неку традицију или обичај, те да је тумачи и спроводи макар солидан људски материјал.

Идеологија „православног братства“, на којој су саздане Двери, скупа са осталим псеудоправославним идеологијама, попут оних на које су ослоњени Образ, Наши, или Заветници, не задовољавају  ни један од три горе наведена критеријума. О конзистентности нема ни говора, јер су све те идеологије ослоњене на цитатологију неколицине аутора, тако да су, у ствари, компилација баба и жаба, те су, стога, неразумљиве и онима који те идеје проповедају.

У тој идеолошкој папазјанији, која је чудна збрка Светоотачких списа, љотићевске идеологије, примитивног антикомунистичког критицизма и бескрајно досадног моралисања, не да нема конзистенције, него нема ни мрве каузалистике и логике, што проповедници надокнађују још примитивнијом дијалектиком, која има немогућ задатак да повеже неповезиво. Ко год је с њима ма и по сата разговарао о политици, имао је утисак да се налази у душевној болници и то не зато што су ти људи луди, већ зато што се не може утврдити ни предмет разговора. На чисто политичка питања, одговара се цитатима из Новог завета; на религиозне теме, одговара се цитатима Љотића; ако се разговор поведе о, рецимо, Бриселском споразуму, добићете ватрене говоре против Тита и комунизма. Општа збрка, у којој се само једна ствар назире јасно: промотери ових идеологија желе да, по сваку цену, остану  у политици, јер се у њој лакше и боље живи, него у другим областима живота. Веома опипљиви, банални животни циљеви, држе у игри ове вулгарне идеологије.

Ове и овакве идеологије су веома далеко од традиције и обичаја, тако да немају ослонац ни у чему што је српски народ живео и проживео. Кад причате са идеолозима, уста су им, наравно, пуна обичаја и традиције, али брзо схватите да се ради о деци из комунистичких породица, која о томе што причају знају из рђавих књига, а не из породичног наслеђа. Десио се, унутар тих псеудоправославних и псеудотрадиционалистичких идеолошких група, један парадокс који би, да није апсурдан, био комичан: уместо да из живе традиције извуку идеологију, они су из идеологије извукли традицију, а са њом и слику о „златном добу“ српског народа и замисао о „савршеним прецима“. У тој идеолошкој матрици, наши су преци, у свом златном добу, устајали рано, молили се Богу, испијали по чашицу ракије, па се опет молили Богу, затим су, до подне, проучавали свете списе и катехизис Николаја Велимировића, затим скромно обедовали, па ишли до цркве, где би се молили до вечери, када су, уз молитву, одлазили на починак. Таквог Србина никад није било, нити ће бити. То је посткомунистичка замисао о предкомунистичком Србину, која нема ама баш никакве везе са историјом традицијом и обичајима. Овакве замисли вулгарних идеолога потказују њих саме, односно тумаче колико су се они сами одвојили од народа. На селу би их, такве какви су, сељаци доживели као „замајане“, а у граду их доживљавају као неважне. Фрустрација због тога што их народ не бренује и што их не доживљава вредним цензуса, удружена са одлуком да се доживотно баве поитиком по сваку цену, на крају ће их гурнути у политичку комбинаторику, у којој ће морати да се покаке на све што су проповедали. Зла коб, која лежи над свим промотерима нестварних и непримељивих идеологија, а о томе сведоче безбројни следбеници Шешеља, Драшковића, Коштунице и многи других, је у следећем: кад се једном научиш да причаш будалаштине, неће ти бити тешко да причаш и супротне будалаштине; тако ће се бајке о православном братству лако препаковати у бајке о евро-атлантском братству. Некима се то већ десило, некима ће се тек десити. Онај ко оперише логиком и каузалистиком, никад не може да доживи овакве велеобрте, али онај, ко идеје и идеологије доживљава на окултном нивоу, може све.

Треће питање – питање људског материјала – јесте сасвим у складу са претходна два питања. Бољи људски материјал би оперисао бољим идеологијама, па би их, домало, и наметнуо. Овако, идеолози псеудоправославних идеологија личе на оне момке, са игранки, којима други одводе све женске у мрак, а они, после игранке, на којој нису наватали ништа, причају о врлини уздржавања од полних односа. Кад они буду нешто наватали, врлине ће морати да оду у мрак.

Да несрећа буде већа, ови идеолози опажају да се политиком успешно баве и гори од њих, те стално имају утисак да је живот нерпаведан према њима. И, заиста – ови клеро-усрећитељи српског народа нису ништа гори од неког Марјана Ристичевића, или Зорана Бабића – чак су и бољи – али им измиче ништа мање него поента: тамо где бабићи и ристичевићи седе у парламенту, политика више не постоји; читава данашња политичка сцена у Срији последица је не вођења политике, већ одустајања од политике. Наши клеро-патриоти се, услед неразумевања ствари, увелико монтирају у ред за одустајање од политике, у замену за нешто пара и привилегија. Присталицама се то објашњава прагматизмом и политичким лукавством, при чему идеолози не ризикују ништа: онај ко је поверовао у њихову идеологију, повероваће и у Бетмена. Лукави, тајни план да се помоћу прагматичних решења дође до комада власти, увелико се објашњава јавно, по друштвеним мрежама, од стране присталица које, опет, никако не долазе до баналног питања: какав је то тајни план, ако га сви знају? Тиме се цела ствар спушта на ниво „трећег ока“, у коме неки дроња, из дубоке српске провинције, објављује тајна документа која су процурела из руског генерлштаба, или из Ватиканске банке. Кад мозгови омекшају, услед тога што дуги низ година не следе знање и логику, већ сомнабулне приче, простор веровања у Деда Мраза постаје бесконачан. Мале, готово секташке групе, створиле су свој мали свет, у коме се међусобно друже, без контакта са спољним светом и, временом, поверују у своју изузетност, па чак и у своје послање. Кад им спољни свет лупи шамарчину, тиме што их одбаци, одмах прелазе на прагматична решења, у којима се сналазе колико и Зулу ратници на скијању у Гармишу. Велики магови идеологија, које ни њима самима нису јасне, лако постају плен искуснијих политичара и веома вештих странаца, који лако препознају ране фрустрације великих идеолога и обећавају им да ће, овог пута, ако буду макар мало еластични, и они са игранке одвести девојку у мрак.

То на њих делује као нека врста прихотерапије: идеологију су и смислили да би пребродили то што нису умели да свирају гитару, што нису били спортисти и мангупи, те су остајали суви после игранки. Сад, кад им се у изглед стави да ће и они привести нешто у мрак, лако ће се одрећи идеологије, тако што ће на њу закачити бар-код.