Полемике око оне утварне серије о некаквом црногорском устанку, који је трајао као и сви црногорски устанци док је било хране у торбицама, никако да се стишају. Сваки дан се јави неки Монтенегринчић да подржи серију и епски отпор окупационим српским трупама, а онда му реплицира неки Србин, попут Матије Бећковића, или Пера Божовића и тако укруг.
При томе, подразумева се црногорска државност, која сеже до амеба, уз све оне колоквијалне и бајковите приче о слободи која се чувала у брдима. Зато се и створио дуални идентитет у Црногораца, јер је требало истовремено гледати десетине џамија и веровати да турска нога никад није крочила у Црну Гору. Хоће се да се верује у своју посебност, а нема се доказа за то, па се машти пушта на вољу.
Ствари стоје мало другачије: 1918-те Црна Гора није победница у рату, већ земља која је давно капитулирала, те се тиме, као и свака поражена страна, отворила за могућност да буде ратни плен. Да ли је то лепо? Није, али је ту, од кад је света и века. Српска војска је, у датим околностима, поступила са много такта и више него благонаклоно према побуњеницима, иако није било неког посебног разлога за тактичност.
Уосталом, у Црну Гору је ушло негде око 3000 српских војника, што је ништа за црногорске јатаган-бригаде и право је чудо како ти војници нису до подне посечени. Бар у песмама, ако не на терену.
Наравно, и оне скупштине које изгласавају уједињење под сенком бајонета, једнако су сумњиве, као и они који од уједињења беже. И у Војводини је скупштина изгласала уједињење, док је један батаљон опколио зграду, колико да не буде сумње у исход гласања. Али, таква је правда победника од кад је света и века. И Црногорци су, кад су Турке побеђивали, своју правду наметали и отимали што су мислили да треба.
Оно што свима промиче у овим полемикама је једна очигледна, до те мере очигледна ствар, да не могу да верујем да је сви лобују погледом: 1919-те више нема Србије. Војску у Црну Гору шаље Краљевина СХС, а не Србија. Србија се увелико одрекла своје државности и своје војске кад је ова епска, сада већ и филмски забележена побуна, била у току. Нема ни Црне Горе. Поново: постоји само Краљевина СХС, односно од 1.12.1918. Краљевина Југославија са бановинама.
Уопште немам сумњу да ће, кад се црногорска машта у серији размахне, свих 3 000 српских војника русу изгубити главу, али да ће нека зла коб, космичка несрећа, спречити побуњенике да заузму Београд, што ће успети тек у миру, после 1945.
Чуо сам, приватно, више варијанти због чега је избио устанак на трогодишњицу заиста епске битке на Мојковцу, али се нисам удубљивао у те разлоге, јер сам знао да се тичу неког и нечијег интереса и друштвеног положаја, а не неког начела, или принципа.
Приче о правди, истини и принципима дођу после, кад прође грабеж за привилегије, пензије и одликовања.
Оно где је серија, дакле, подмукла, као и њени творци, јесте подметање Србији, а не Југославији. Србија се на историјску позорницу вратила 1945. године, а дотле је била лабава конфедерација бановина. Одлуку о слању трупа у Црну Гору није донела српска скупштина, није је спровео српски, већ Југословенски генералштаб, а како је то изгледало у очима Зеленаша и како изгледа данас, сасвим је друго питање.
Оно где ће ситуација бити аналогна Божићном устанку јесте време после Мила Ђукановића, када дође до замене у пирамиди моћи и кад остаци режима закукају за привилегијама које су имали, а које ће, што је и нормално, покупити они који су данас против Мила. Ето услова за неки нови устанак за правду и истину! И за понеки јевро, наравно. Тако је, пре сто година, капитулантски апарат краља Николе закукао што се серва окренула, па више он не држи уносне послове и положаје по Црној Гори.
Фасцинантно је како се грабеж, отимачина и пљачка, за само једну генерацију, претворе у принципе и борбу за правду и слободу.
Краљ Никола, иако по личном осећању Србин, схватио је да, ако хоће да одржи династију, мора да створи нову нацију и то да мора да је створи кроз државни апарат и привилеговане појединце и куће. Корен антисрпства у Црној Гори је старији него што се мисли и није заснован на етничким разликама, него на голој користи, која је касније, за потребу, претворена у етнички проблем. Никола је једну грешку направио, која је Монтенегринима појела неколико деценија, а то је капитулација. Да је прешао на Крф, довео 200 војника, све би било другачије. Симболично, као и српска држава, и Црна Гора би наставила да постоји. Овако, Никола се оклизнуо и Зеленаши су морали да чекају комунисте да их врате у седло, што ће рећи неких кварат века.
Ко буде гледао серију, нека пусти неку сузу над јадним Монтенегринима, који владају Црном Гором већ 70 година, да виде какве су патње и муке имали док се нису нације и положаја дочепали. Само је питање времена, још кварат века, рецимо, да почну приче како у Црну Гору никад српска нога није крочила, као некад турска. Код нас, у Србији, кажу да бујна машта серуцка свашта, а монтенегринска машта је дорасла да пише сценарије за Ратове звезда, или за Звездане стазе, камо ли за ове наше балканске међусобице.
Тако се од усранка прави устанак.
Teкст пренет са портала ИН4С, http://www.in4s.net/kako-od-dizanja-ustanka-ne-dobiti-kilu/
Насловна илустрација – Оноре Домије, „Устанак“
„Kapitulantski aparat Kralja Nikole“ , sa jedne strane, i „hrabra vojska Srbije“ sa druge strane ?? Bravo !!! Pa da nije, igrom prirode Krfa, od boljih plivaca bi postali africki Srbi. Da ! Ipak cu ostati Srbin iz Crne Gore.
Поштовани Миладине,
Ви сте Србин, ја сам Србин и Милан Миленковић је Србин. Онакви какви смо, ипак смо своји, свиђало нам се то или не.
Братски однос подразумијева и да једни друге не чоколадирамо по сваку цијену, а богами и да једни другима не тражимо мане, такође по сваку цијену. Господин Миленковић има стил писања који није претјерано изнијансиран, понекад дјелује грубо, искључиво, можда понекоме и неотесано. Мени је тај стил посебно интересантан јер су ријетки аутори који га користе, рачунајући на то да се ради о политичкој анализи. али можда ја имам мало бизарнији укус.
Но, ипак, важнији од стила је садржај, а садржај зависи од метода – наглашавам: ово је аналитика а не лијепа књижевност. Метод Милана Миленковића, бар на нивоу прокламације, је заснован на покушају да се дубоко зареже у чињенице а не у расположења, предрасуде, ставове и слично. Наравно, човјек не може да буде савршено објективан, ако ни због чега другог а оно због због тога што и најбољи међу нама имају своју границу. Уосталом, нема апсолутне објективности, као што нема ни апсолутне љубави, ни апсолутног поштења. Такав приступ Миленковића, чак и кад гријеши, чини озбиљним ликом. Он је по свом јавном дјеловању, у што сам се лично увјерио, читајући га и слушајући, интегрални Србин. Притом, веома је важно истаћи да његове личне карактеристике, управо због тога што покушава да свој рад заснива на хладним чињеницама а не на врелим осјећањима, нису од значаја – да ли је он намћор или весељак, да ли интимно Црногорце воли, мрзи или је равнодушан, какав је у кући а какав у кафани (уосталом, и не познајемо се лично), не утиче на мој доживљај онога што он износи. Не утиче чак ни чињеница да „Горски вијенац“ боље познаје од мене, а ја га боље познајем од већине Црногораца (што не значи да сам ја добар познавалац, него да је општи ниво знања мали).
Укратко, Милан Миленковић је препознао неке наше црногорске особине које су довеле до тога да српска Спарта постане антисрпска Дукља. У праву је: сујета и са њом повезана митоманија јесу плодно тло на коме су наши непријатељи – страни и унутрашњи- сијали раздор.
Е, сад: за мене Мојковац претеже над сумњивим падом Ловћена, Вучји до над Николиним династичким комбинацијама, Брдица код Скадра над Пашићевим цјенкањем приликом издржавања црогорске војске током Првог рата, Цер, Колубара, прелазак Албаније над династичким интересима Карађорђевића. Другима то не мора бити тако, у питању је, јасно је, емотивни однос.
Кад би човјек у свом животу, у својој рођеној породици,селективно памтио само лоша или само добра дешавања, у првом случају би морао да се одрекне и оца, и мајке и брата као најгорих непријатеља, а у другом би створио инфантилну представу и од истих људи начинио митска створења надљудске доброте и љубави у које би се неповратно разочарао први пут кад они одступе од створеног идеала.
Понекад и понегдје смо једни према другима били браћа, понекад пашчад. Браћа нас, чак и она коју нам мајка роди, понекад одушеве, понекад разочарају. А ако наш идентитет зависи од тога да ли нас воли и уважава било који појединац, ма како се звао и ма одакле долазио, онда смо, богами, драги Миладине, танки. Стога, Срби јесмо, чак и ако нам се то нама лично не допада или ако се то не допада Милану Миленковићу. За мене је припадност српском народу, а можда и гријешим, објективна стварност на којој се прије 30-35 година могло интервенисати неким инструментом друштвеног инжињеринга, а данас више не. Чак и кад бих се данас, због слабости, страха, похлепе, и одрекао српства, ја не бих престао да будем Србин – иако отпадник, био бих и даље Србин, јер се Србин прокламацијом не постаје нити се то прокламацијом престаје бити. А како бих ја лагао самог себе и колико бих у томе био успјешан у порицању, друга је ствар.
Да ли Црна Гора има посебан значај за српски народ? Има – Срби из Црне Горе су, у ОНАКВИМ условима, на ОНАКВОМ терену створили СРПСКУ ДРЖАВУ. То је историјски ПОДВИГ малог, периферног дијела једног народа, сиромашног, примитивног, полугладног, стијешњеног између великих сила. У нашој историји се са тим може упоредити једино стварање Републике Српске. Мени се чини да се 1918. морало томе приступити са мало више такта, не због Петровића и њихове клике, колико због самог народа. Није ни то једноставно питање – 1918. је вријеме хаоса у коме се морало играти брзо и грубо.
Ипак, кривица је нас Црногораца што смо један несумњиви подвиг хиперболисали до неукуса – у имагинацији неких од нас, посебно оних блиских двору, Црна Гора је постала велика сила, од које је можда само Русија већа и јача. Томе је посебну гротескну ноту дао почетак развоја „јевропејског“, (мало)грађанског живота у реалтивно дугом периоду мира од 1878. до 1912. године, кад се Црна Гора спустила у долине ријека и на обалу мора и у њима придружене вароши- Никшић. Подгорицу, Бар. Ту су створени услови за историјску перверзију Црне Горе која своју кулминацију достиже у посљедњих 10-15 година.
Овдје ваља стати, да даље не ширимо ове теме које су, вјерујем, занимљиве.