Како сам постао циник

У једном од претходних текстова, написао сам да само циник може разумети политику. Онај, ко ову особину не поседује, вазда ће веровати да су политичари само трапави и неспособни, а не злонамерни и грамзиви. Бити циник значи, у гледању на политику, посматрати ствари какве јесу, а не какве треба да буду.

Нисам, наравно, одувек био циник. Неко је рекао да је цинизам оно место у души где је некада било лепо осећање. Више пута ми се догодило да ме, кад прочитам игре и игрице политичара, обузме нека врста самопрезира, јер читати такве људе, значи бити им сличан.

Цинизам се у мене населио од младости, односно од времена кад сам почео да се дружим са преварантима, коцкарима и лоповима. Њихови погледи на свет и њихови резони били су ми, у почетку, одбојни, али сам, временом, почео да увиђам њихову тачност и полако почео да губим илузију о свету и људима као некој врсти Дизниленда, са по неком маном, која се да исправити просветитељским методима и поучним говоранцијама. Схватио сам, дакле, да не живим у царству поштења, љубави, родољубља и добродушности, већ да тај свет једнако припада поштеном и лопову, штедљивом и расипном, четнику и партизану, Хитлеру и Гандију, а да је оно што трчкара за свим овим разликама, у ствари, само наше становиште, засновано на нашој потреби да заузмемо страну. Увидео сам да морално оцењивање света, дакле, не мења свет, него је само нека врста оговарања оних који не стоје на нашим становиштима и не деле наша уверења.

Исто тако, схватио сам да манихејска, црно-бела слика света, нема никакве везе са реалношћу. Претпоставка да је поштен човек истовремено и великодушан, или да је неки озбиљан и значајан уметник обавезно добричина, сасвим је неозбиљна и нетачна и почива на нашим предрасудама, а не на увиду у реалитет. Ако вам, рецимо, затреба позајмица, или утеха, пре ће те их наћи код лопова коцкара и алкохоличара, него код поштењачина које, и кад дају, обавезно увале моралну поуку, која сиромашном, или несрећном треба колико и чир на дупету. Кад од рођеног оца потражите 50 евра, морате да пишете елаборат (шта ће вам? како то да сами немате уштеђевину? како ћете потрошити?), кад одете до пријатеља, који је роб неког порока, даће вам и неће питати ни зашто вам треба, ни кад враћате.

Давно, има томе ваљда и двадесет година, луњао сам градом са мојим другаром С., који цела века живи од преваре и ситне крађе. Шетамо, јер немамо ни пара, а нестале су и цигарете. Сети се он  да можемо да попијемо кафу „на црту“ у кафани нашег другара М. Седамо за сто и он каже конобарици да нам донесе две кафе, а да у свеску упише да смо узели две воћне салата и да нам разлику да у парама. Признајем: да три живота могу да живим, то ми не би пало напамет.

(То је исти принцип који примењују и политичари: „Пиши тамо да смо узели кредит од сто милиона; за двадесет милиона ћемо подићи два јавна клозета, десет ћемо дати за прославу приликом отварања, а разлику ћемо исплатити себи. Цех ће платити народ).

Мој другар К. је био можда и најбољи „гледач“ на рулету у Европи. Узео је огромне паре и сада је велепоседник некретнина у Немачкој. „Гледач“ је онај ко има посебан таленат да, у делићу секунде, кад се изједначе центрифугална и гравитациона сила, које одређују пут куглице на рулету, оцени у који ће сегмент куглица пасти. Екипа око њега, на његов знак, „кити“ чоју и, углавном, вајди 4:1. За неколико година коцкања, К. никад није ставио ни један жетон „на срећу“, или пробао да се окуша у некој другој игри.

(Наук: ми често политичаре оцењујемо као људе који воле ризик, чији је посао изазован, којима је потребна срећа и који имају да се боре у арени светске политике. Већина их је, међутим, као К.: држе се само онога што њима, без ризика, доноси паре).

Гледам са мојим другаром В., коцкаром високог ранга, неку скривену камеру, у којој жртву, једног глумца, одводе да отвори дом културе у шиптарском селу поред Панчева. Ја сам био шокиран што тај глумац ни једног тренутка не пита: откуд шиптарско село поред Панчева? Како га то не интересује?

В. ми каже: „Шта те чуди? То су све проституке: даш му 500 евра, ставиш га у кола и он не пита ни где иде, ни ко је муштерија“.

(Постоји озбиљна аналогија између естраде, политичара и проституције, што се нарочито види при преласку политичареа из партије у партију. Кад неко узме паре, или бар очекује да ће моћи да настави да краде, не пита ни у коју партију иде, ни какав је програм, ни откуд, рецимо, партија мађара у Сурдулици.  Слично резонују и они који  се љубе са душманима свога народа: дају им право да пљачкају свој народ, метну их  у кола и они не питају ни ко долази, ни кога треба у дупе да пољубе).

Р.А. је, пре него што је постао поштен човек,  муљао папире за кола раних Деведесетих. Имао је канцеларију за кафанским столом и свако је знао где може да га нађе. Једног дана долазе двојица момака, којима треба да се среди саобраћајна дозовла. Питају га колико то кошта? Он има каже да је комплетна услуга тада великих 50 марака. Биће, каже, готово за два дана. Они одушевљени, устају и каже: видимо се за два дана. Р.А. им каже: ви нисте озбиљни људи. Они, зачуђени, питају зашто он тако мисли? Он им каже: где су паре? Шта ако се не појавите за два дана, а ја урадим папире?

(Наук је прост: свако ко вам прича приче  „за дан, за годину, кеве ми миле, до 2017-те“ и слично, није озбиљан човек. Ко уме и хоће, показаће одмах резултат, а ко је опсенар, позиваће се на будућност, јер су у њој сви лепи, паметни, богати и успешни. Проблем је садашњост).

Бејаху неки избори, средином Деведесетих (више се и не сећам тачно који) и Љ. С. нам држи предавања у кафани о томе ко ће победити и каква ће се влада оформити. Љ. је, иначе, председник неког локалног одбора једне маргиналне партије, али кафански политички аналитичар првог реда, каквих у Србији има на хиљаде. Мој другар С. му каже: Зашто нама држиш предавања? Иди у кладионицу и уновчи знање.

(Кад тестирате нечија уверења, тражите му да покаже паре. Тако се најбоље види колико су уверења чврста. Тренутно ми, по разним опкладама, улично-кафански политички аналитичари дугују око 2000 евра. Само један од њих ми дугује 800 еврића. Никад им нисам тражио да дуг плате, јер им баш на тај начин показујем не само да о политици немају појма, већ и да су нечасни људи).

У августу 2014. ми је један професионални политички аналитичар, веома цењен у јавности, причао како ће Вучић, под теретом догађаја, поднети оставку у септембру те године. Предложио сам да ставимо по 200 евра на кладу, па да један од нас двојице уновчи знање. Није смео. Фанатичним присталицама СНС-а сам нудио опкладу да ће свака година бити све гора, нудећи пар критеријума, попут раста задуживања, падања куповне моћи и незапослености, колико да се не своди на утиске, него да се оријентишемо према опипљивим критеријумима. Никад нико није пристао. Толико верују Вучићу. Исто тако, присталицама данашњег Патриотског блока, који ме стално малтретирају због тога што критикујем постмодерни патриотизам, нудим опкладу да ће њихови лидери прећи на проевропску политику, само ли се приближе власти. Нико се још за новчаник није ухватио. И они верују лидерима таман колико и ови из СНС-а).

Све у свему, да бисте разумели политику, а нарочито политичаре, дружите се са барабама, лоповима, варалицама и коцкарима; тако ће вам лик политичара бити јаснији и нећете имати никакве илузије око тога да ли их раздвајају идеологије, идеје, или новац и положај. Сетите се, није давно било (мисим 2012-те) да је читава посланичка група СНС-а, за лечење мале Тијане Огњановић, скупила нешто преко 2000 динара. Ипак, преварио би се свако ко мисли да су други издашнији. Једном ми је, на радио, банула млада жена, образована, пристојна, али у невољи: претило јој је избацивање из стана, а имала је ћерку од три године. Та млада жена није имала никога, али је њен отац, некада, био познати педијатар,  добитиник награде за најхуманијег Југословена, јер је своју крв давао деци после операција.  Обратио сам се слушаоцима и, за један сат, скупили  500 евра. Отишао сам са њом до канцеларије Двери, која се налази на три корака од радија, и пробао да искамчим неки динар од највећих промотера породичних и верских вредности у Србији. Добила је неколико поука како треба живети и нула динара.

Затекао се ту и неки извикани патриота из „1389“, који је обећао да ће помоћи, што се, наравно, није десило, али је млада жена добила поучителни говор о томе да посла има, само га треба потражити. Пошто сам дрско инсистирао да јој он пронађе посао јер, кад зна да посла има, онда зна и где га има, збрисао је из радија. Просто ми је било жао што ми, тог тренутка, у радију није био Чеда Јовановић, или неко такав, порочан, јер сам сигуран да, приватно, немају тако тврдо срце као промотери православних и породичних вредности. Тешко нама са патриотама. Последње што треба човеку у невољи је тирада.

Зато, ако упаднете у невољу, никад се не обраћајте пуританцима, они срце немају, него хватајте порочне: они дају лако и не дају поуку.