Ни сам не знам колико пута сам читао громопуцателне патриотске прогласе, у којима све врви од баналности и општих места и који редовно почињу речима: „Полазећи од тешког положаја српске државе и нације, ми, забринути српски патриоти, окупили смо се да бисмо тралала“…
Таман стаса једна екипа патриота, исприча тужну родољубиву причу, прода се властодршцима, кад – ево га подмладак, нова екипа! Иста тужна прича, иста забринутост за милу нам и напаћену отаџбину, иста неспособност да се макар пристојно обуку… Чим видим прве прогласе, знам да ће се, за десет година, продати европејцима, да ће се обући, краватирати и поделити на оне који раде за странце и оне који нагињу домаћим издајницима. Досадно и предвидљиво.
Патриотски сајтови обилују баналностима, безброј пута поновљеним фразама, лучи се пљувачка на ангро и баш се све то заједно узима као сама срж родољубља. Ако сте бар неко време били потрошач патриотских сајтова, ви не можете да издвојите ни једну мисао неког аутора појединачно, ни једну мудрост коју бисте другоме пренели, већ памтите само типске, од свих заједно понављане фразе и то без граматике, без правописа и без икаквог стила. Зашто би, уосталом, прави патриота и учио школу, кад смо у родољубљу сви једнаки?
Јутрос налетим, биће да ме Ђаво натерао, на неки нови патриотски сајт и имам шта да видим: млади патриота решио да објасни свима како ствари стоје и шта нам је чинити.[1] Тешко народу кога деца уче шта треба да ради, али хајде, реко’, да прочитам. Матрица виђена милион пута, неписменост завидна, тај се за тројку борио на писменим задацима у средњој, али о патриотизму све зна. Учи нас дете и ко су Срби, и какви су, и шта нам је чинити.
Ево само три реченице, колико да се илуструје збрка у глави омладинца:
„Е, па ми смо СРБИ! И то је ред да им покажемо и докажемо овог пута. Сви Срби по рођењу, али и они који без обзира на нацију воле и као своју осећају ову дивну земљу, морају рећи не, морају рећи доста и морају ДОКАЗАТИ своју решеност да живи у друштву које ће свакоме омогућити живот достојан постојања, али не само у материјалном смислу и не тако што ће му неко у мозак бесконачно пута дневно усађивати да само што му није боље и да ће се они за то побринути, да сачекамо само још две, две и по године„
Ајд’ што је реченица папазјанија сама по себи, али мој омиљени део је овај где треба живети живот достојан постојања. По општој неписмености би смео да ставим паре да знам ко је ово написао, јер нема више од три особе, чак и у овом јадном патриотском медијском простору, које су оволико неписмене, а да су скрибомани.
„Е, па ми смо СРБИ“, кличе аутор! Сад, ваљда, из овога треба да закључимо да смо нешто посебно, неки митски народ, који слободу и независност цени изнад свега, а не да смо народ полуписмених скрибомана, народ који свој глас продаје за картон уља, народ у коме је сваки десети становник члан владајуће странке и од ње чека посао, народ који мирно дозвољава да га пљачкају, краду и киње на сваком кораку. После оног поклича („Е, па ми смо СРБИ!“), већ видите аутора како јуриша на зграду Владе, растерује министре и успоставља патриотски комитет за национално и социјално ослобођење. Не. Аутор се чак није ни потписао испод текста. Као сваки прави родољуб, он другима саветује шта да раде, он мора да прати сутуацију преко компјутера.
Даље каже:
„Рећи НЕ и дати глас по својим уверењима, ставовима и начелима је глас ПРОТИВ свега чега се плашимо, свега што презиремо, свега што тихо критикујемо“.
Ко ову реченицу разуме, нека носи златни шњур (Е, па ми смо Срби – плашимо се, презиремо и критикујемо тихо, како приличи, ваљда, једном храбром народу).
Ни ово није лоше:
„Желите слободу, правду, патриотску земљу„?
Ово би се, у нормалном писменом саставу, звало: персонификација, односно стилска фигура у којој се неживим стварима дају особине живих бића. Патриотска земља је, дакле, персонификација. У нормалном свету, с оне стране стилских фигура, патриоти могу да буду само људи, а и они ретко.
Закључак умовања ове „на миле ми мајке“ младе особе је да, ако желите да живите у патриотском Дизниленду, морате да изађете на гласање. То да су избори ствар новца, медија, интересних група, да су договорна ствар, профи-патриоте уопште не дотиче. Они су људи принципа, који хоће, је ли, „патриотску земљу“.
Овакав ватромет глупости, општих места и баналности није уобичајен чак ни на патриотским порталима, бар не често. Чланак је за сваку препоруку, поготову ако сте писмени и ако имате развијени облик мазохизма. За неписменог читаоца, чланак је савршен, јер две неписмености, она ауторска и она читалачка, слажу се савршено и на тој симбиози почива 3/4 српског интернет патриотизма. Нит’ онај зна шта пише, нит’ овај зна шта чита, али се енергија размењује. Врви од љубави према отаџбини и мржњи према странцима, комунистима, амбасадорима, масонима, банкстерима и осталој багри која, кад ујутро устане, прво помисли како да упропасти српски народ.
Писменост, логика, знање – све је поништено у корист празног, неделатног патриотизма, који је ни у глави, ни у срцу, већ у пљувачним жлездама.
Време грађанског патриотизма је иза нас; он је потрошен и морално, и историјски и просто је невероватно како то не увиђају нови псеудонационалисти, који се утрпавају на патриотску сцену, следећи стару и истрошену матрицу. Горња граница тог грађанског патриотизма је цензус преко америчке амбасаде, или вечера и 200 евра за одбрану Вучића од Паткице на некој националној телевизији. Ова деца, која данас започињу бављење политиком, или су глупа, или су инструирана да овако поступају, другог објашњења нема. Досадна и потрошена љотићевско-недићевска прича, са обавезним умувавањем Николаја и Светосавља, никад није анимирала више од 5-6% популације, а није да јој је мањкало наступа, књига, брошура и пропаганде уопште. То значи да прича није добра и да је бесперспективна, али је боље, са становишта и власти, и странаца, имати такву, бесплодну и тупаву причу, него неку озбиљну, паметну националну причу.
Dobra analiza,mada nepotrebna.Ja se uvek divim analizi nepotrebnog i suvisnog,sto je osnovna delatnost u Srbiji(ovde najmanje mislim na Milana,koji je jedan od svetlijih primera u Srbiji).Prvo se te banalnost plasiraju s namerom da izazovu neciju paznju,a onda se pojave i analize toga.I sve tako u krug.Kraja nema do prvog kraja.