„Велика лаж“
Имам педесет пет година и, као и већина мојих вршњака, добро памтим бар последњих четрдесет година или, да кажем, од средине седамдесетих. Више од половине живота провео сам у СФРЈ и у комунизму, или социјализму, како је ко више волео да зове систем у коме смо тада живели.
Деци, мислим на оне клинце који су рођени седамдесетих и доцније, систем у коме смо ми рођени у одрасли, представљен је крајње поједностављено и једнодимензионално, углавном као нека врста концлогора за Србе, које су зли комунисти припремали за коначно решење. Деца су прогутала причу јер, деца ко’ деца, нису склона слојевитим размишљањима али, ето, полако су одрастала у слободи, у слободној српској држави и у чарима капитализма, па су почела да се интересују за пређашња времена. Кад немаш посао, или радиш за двеста евра, неминовно се упиташ да ли је увек тако било?
У фусноти[1] наводим линк једне интересантне емисије, за коју мислим да је доста објективно представила тадашњу државу, избегавши замке црно-белих, манихејских представа посткомунистичких антикомуниста. Овај израз, који можда звучи рогобатно, прилично је, заправо, прецизан, јер су антикомунисти почели нагло да се појављују у великим групама тек кад је постало безопасно, што говори о типу и карактеру таквих људи. Да поновим још једном: бар 90% антикомуниста су или бивши припадници СКЈ, или деца из комунистичких породица, које су, пре него што су окренуле ћурак, исисале све бенефите из комунистичког система. Антикомунизам, у Србији, нема нити грађанско, нити националистичко порекло, већ је директна последица две ствари: прво – западне пропаганде, која је више од пола века рушила комунизам, пре свега у СССР-у и та пропаганда је опчинила слабије духове, који данас, и после четврт века од пада СФРЈ, понављају у вр’ главе десетак општих фраза о комунизму, које су покупили управо из те западне пропаганде и друго – после слома комунизма, заузимале су се стартне позиције у неком новом, будућем систему и логично је било претпоставити да комунистички педигре неће бити препорука за посткомунистичко доба, те су се брже-боље прале биографије.
Тих десетак фраза, којима оперише сваки добар антикомуниста, бескрајно су плитке, ничим доказане и мутне, али је природа српског политичког живота таква да је у праву онај ко се најгласније дере, а не ко влада чињеницама.
Једна од тих фраза, мени признајем омиљена, јесте она да данас живимо лоше, јер смо онда, под злим комунистима, живели добро. Ова прича, осим што везе са чињеницама нема, поништава све пљачке од почетка Деведесетих до данас, односно аболира све, од Слободана Милошевића, до Вучића. Дакле, у логици антикомунисте, који је прогутао кедера западне пропаганде, данас имамо плате 200 евра не зато што смо сурово пљачкани четврт века, а од тога седамнаест година од патриота и десничара, него зато што смо под црвенима имали нереално високе плате и привилегије. Ово је конструкција у коју може да поверује само идеолошки обрађен идиот, који једном прича како данас плаћамо цех, јер смо под комунистима живели добро, а други пут се заборави, па прича како под црвенима уопште и нисмо живели добро и да нисмо имали ништа.
Друга од тих прича је да је Тито мрзео Србе. Увек ми је било нејасно како неко зна кога неко други мрзи или воли? Исто тако ми је нејасно како данас сваки други Србин зна шта Трамп и Путин желе, шта хоће, о чему маштају? Откуд ми знамо шта је Тито волео, или мрзео? Прича о положају српског народа у Југославији и статусу његове државе је много сложенија од симплификованих антикомунистичких шема. Прва Југославија је укинула Србију и комунисти су је вратили 1945. Да ли су је осакатили аутономним покрајинама? И да, и не. Да је постојала као држава, могло би се рећи да је осакаћена. Овако, нико није знао шта је и докле допире Србија. Што би нам Тито дао више него краљ?
Док су Срби масовно хапшени и паковани на Голи оток, или у Забелу, као бивши четници, подигнут је, 1953. године споменик на Газиместану. Краљевина, од 1912-те, није стигла да га подигне. Зато кажем да је прича много сложенија, него што изгледа кроз бескрајно поједностављену антикомунистичку слику. Било је и овога, и онога. Јесу фабрике преношене у Хрватску и Словенију, али је на територији Србије подигнуто више од 70% електро-енергетског потенцијала СФРЈ; јесу Хрвати и Словенци били привилеговани у економском смислу[2], али смо ми добили пругу Београд-Бар, капитални пројекат, који је, и дан-данас, градитељско чудо; Хрватима су српске фирме, кроз радничка одмаралишта, изграђивале туризам, али је Београд био Лас Вегас за Загреб. Не тако давно, пре годину дана, дошла ми је у госте пријатељица из Хрватске, релативно млада жена, која није никада раније била ни у Србији, ни у Београду. Пошто смо јој жена и ја показли Београд, било нам је потребно два сата да јој затворимо уста, а није видела ни петину града.
Још је беднија и јаднија прича да нисмо, под црвенима, смели да учимо националну историју и да смо морали да се одрекнемо националне културе. То је директна лаж. Историја Срба се учила више и озбиљније него данас, а Горски вијенац је, на моје очи, морао да рецитује и мој другар, муслиман, А.Х., коме су сузе текле док је говорио: „Заудара земља Мухамедом“. Уосталом, ствар је лако доказива преко уџбеника из тих година. Нудим опкладу свакоме да је више страна било посвећено националној историји седамдесетих, него данас и да је, што је још важније, национална историја, уз све комунистиче глупости, била исправније тумачена, него данас, кад нам децу уче да смо, последњих хиљаду година, били звери у људском облику.
Сетимо се да је филм „Марш на Дрину“ снимљен 1964., а да, од како смо се ослободили комунизма, нисмо снимили ни један филм у коме нисмо зликовци, силоватељи и убице. Мали инсерт из филма „Звезде су очи ратника“ из 1972. велича Солунце о Први светски рат.[3] Данас, под владавином десничара и лажних традиционалиста, тако нешто је немогуће.
Наравно, било је и прогона, хапшења, притисака, јер је у питању била озбиљна диктатура, само што је наша представа о томе да је свака диктатура гора од сваке демократије потпуно произвољна, односно емпиријски недоказана. Ми стварну диктатуру, каква је била комунистичка, поредимо са теоретским моделом демократије, а не са стварним политичким системом, који нас разбија готово две деценије. У поређењу са принцом на белом коњу, сви смо ми дроњавци, па је тако сваки политички систем који је стваран, у поређењу са иделаним и замишљеним, прави чабар.
Исто тако, постоји тенденција да се идеализује предратна Југославија, мислим на Краљевину, па се, у односу на њу, СФРЈ представља као привредно и политички неуспешна земља. Нисам живео у краљевини, па не могу ништа да кажем из прве руке, али Обзнана, Октроисани Устав, специјална политичка полиција и Главњача не говоре у прилог демократији у тој држави. Истина, антикомунисти мисле да је прогон комуниста у Краљевини био легитиман и оправдан, али ми није јасно зашто онда мисле да је прогон, после 1944., од стране комуниста, нелегитиман? Добро је кад ми убијамо њих, а зло је кад они убијају нас? Има ли бољег доказа за морал антикомуниста од овога?
Тито се, 1971., сурово обрачунао са вољеним Хрватима, односно са Маспоком. Да је тачна антикомунистичка прича о томе да је Тито једва чекао да окити Хрватску независношћу, не би интервенисао, него би их пустио да се одвоје. Следеће године је потрсио тзв. „техноменаџере и либерале“ у Србији и сви су то доживели као балансирање, односно изједначавање кривице Срба и Хрвата. Постоји мала разлика: она усташка терористичка група, убачена код Бугојна, као и Миљенко Хркач, који је активирао бомбу у биоскопу 20. октобар у Београду, јесу били прави хрватски националисти, док Латинка Пероивић, једна од последњих живих жртава Титовог обрачуна са техноменаџерима и либералима, не престаје да бљује отров и мржњу на Србе. Српска несрећа није што су отерани Латинка, Никезић и остали, него што су их наследили исти такви – Дража Марковић и Стамболићи.
Моји вршњаци, који имају образ и не пристају на патриотску лаж, знају да се 80% свих културних дешавања већег формата у СФРЈ, дешавало у Београду, од ФЕСТ-а, преко БЕМУС-а, до БИТЕФ-а. Не у Загребу, не у Љубљани. Исто тако, дух слободе и отпора диктатури је најснажнији био баш у Србији, односно Београду. Ко год је био прогањан и Хрватској, или Словенији, а нарочито у БиХ, бежао је у Београд. Зашто Шешељ, на пример, или Меша Селимовић, после прогона нису бежали у Словенију и Хрватску, него у Србију?
Иако је систем био репресиван, било је снажних духова, истинских хероја, који су пружали отпро репресији, по цену губитка радних места, станова, или чак одласка у затвор. Изузетан је пример проф. Михаила Ђурића, који је заглавио робију због критике Устава из 1974. Данас, када је систем далеко мање репресиван, ми више немамо снажне духове, спремне на отпор. Ако је тачна она Черчилова сентенца да несолидности власти одговоара несолидност опозиције, можемо да закључимо да диктатурама одговарају, као опоненти, снажни духови, а да килавим системима опонирају људске сплачине.
Да завршим овај први део следећим речима: ово не треба схватити као апологију комунизма, већ као моје лично поређење онога што сам живео и доживео, а не поређење доживљеног са земљом Утопијом. Мени, лично, комунизам није дао ништа, осим онога што је спадало у општи стандард – бесплатно школовање и здравство. Док је трајао, мислио сам да од комунизма горег система нема, а сада знам да има и потпуно ми је депласирано и бесмислено да, док Вучић пустоши Србију, мерим мртвом Титу реп, или причам о Дрезденском конгресу. То је потпуно измештање из стварности. Да додам и ово: није ми онда било боље зато што сам био млад, него је стварно било боље по статистичким параметрима. Ко не верује, ено му сајт РЗС, па нека њушка.
[1] https://www.youtube.com/watch?v=uwAiAvr2gbw
[2] Заправо се вршило преливање дохотка, како се то тада звало. Плате и цене су, у Хрватској и Словенији, биле веће, него у Србији. Формално, пошто су и цене биле веће, Словенац је мога за своју плату да купи исту количину хлебова као и Србин, само што му је, због веће плате, сва роба из Србије била дупло јефтинија. На тај начин је наш рад, заједно са производима тог рада, преливан првенствено Словенцима.
Odlican tekst.Ulozio bih samo jednu primedbu na:“Данас, када је систем далеко мање репресиван, ми више немамо снажне духове, спремне на отпор.“Danas je sam zivot represija i teror,da je pitanje moze li biti tezi.A o represiji i teroru koji Narod u Srbiji prezivljava,mogu silne knjige da se napisu,i istorija ce ih naposati.
Možda ima preterivanja u pričama koliko su Broz i KPJ bili anti-srpski ali su bili. Dakle, Srbija jeste nesumnjivo osakaćena pokrajinama, to je činjenica, posledice toga ne moram valjda da obrazlažem. Stoga, nije „i DA i NE“, već apsolutno DA, zar da zaboravimo da smo živeli u „entitetu“ koji se zvanično zvao „Uža Srbija“, zar to nije bila ponižavajuća činjenica? Po istom kriterijumu su mogle biti formirane pokrajine i u drugim republikama ali nisu, eto baš slučajno samo nas to da zakači. Milane, vi ste sa Kopaonika, dakle blizu Kosova, i svakako znate da položaj Srba nije bio dobar, da je sistem favorizovao Albance koji su još tad sprovodili doziranu agresiju, da su Srbi bili izloženi različitim pritiscima i napadima, da su neke žene dolazile da se porađaju u centralnu Srbiju jer nisu imale poverenja u albanske lekare i osoblje. Mnogi su se iseljavali pod pritiskom, postoji veliki broj dokumenata koji to potvrđuju. Ne znam da li se sećate one žene koja je sa puškom sa detetom u naručju išla u polje da obrađuje zemlju? To je bila svojevremeno fotografija koja je uznemirila celu Srbiju. Patrijarh Pavle, pre nego što je postao Patrijarh, je službovao na Kosovu, slao je na stotine izveštaja o napadima na srpske crkve i groblja. Jedino su Srbi bili građani drugog reda u delu svoje države, to je unikatan slučaj u SFRJ. Drugo, nije baš potpuno tačno da se nisu znale granice gde dopire Srbija i da se nije znalo šta je čije. Po toj logici kako se to znalo šta je hrvatsko, slovenačko, bosansko, makedonsko a nije se znalo šta je srpsko? I kako to da eto baš slučajno više od 2 miliona Srba ostane van granica, što se to nije desilo nekim drugim narodima ako se ni za njih nije znalo šta im pripada? Nije se možda znalo sve ali nešto se ipak znalo, Baranja je ušla u sastav Srbije 1918, pre nastanka KSHS, a pre toga je bila u srpskom entitetu Vojvodina u okviru Austro-Ugarske, ovde se jasno vidi namera da granice vuku na štetu Srba, jer Baranja nikad pre toga nije bila deo ni jednog hrvatskog entiteta, po kom osnovu je onda dodeljena Hrvatskoj ako nije bilo loše namere prema Srbima? Ostalo je više od dva miliona Srba u na području gde je počinjen genocid, i te kako je bilo istorijskih razloga da Hercegovina i istočna Bosna budu deo Srbije, a bile su u srednjem veku. Da je bilo iole dobre namere, svakako bi granice bile povučene tako da dobar deo Hrvata i Muslimana ostane u Srbiji, tako ne bi bilo želje za razbijanjem Jugoslavije. Ovako je Jugoslavija bila jedino Srbima u interesu, samo totalno glup čovek je mogao verovati da se takva tvorevina koja je u interesu samo manjine, neće raspasti kad bude prilika.
Милане, царе! Прочитао си ми душу генерацијо….
Србија се никад није ЗВАНИЧНО звала „ужа Србија“, али је тачно да је та кованица била у употреби, али више као одредница да се нешто није десило у Србији (рецимо на Космету или у Војводини, као целокупној територији ), већ на делу који је ван територије покрајина.
Уосталом, Милан лепо нагласи:“… Прва Југославија је укинула Србију и комунисти су је вратили 1945. Да ли су је осакатили аутономним покрајинама? И да, и не. Да је постојала као држава, могло би се рећи да је осакаћена. Овако, нико није знао шта је и докле допире Србија. Што би нам Тито дао више него краљ?…“ Оно, „…нико није знао шта је и докле допире Србија…“ односи се ако ниси схватио на Краљевину.http://www.jugosloveni.info/modules/gallery/galleries/jugoslavija/IMG_C7C86D-4C59BF-35E227-ADF0FF-8C6875-F5CCFF.jpg
Знаш, не треба пошто-пото, увек доказивати да Југославија није ваљала. Сад смо у Србији, владају Срби; ма какви Срби, СРБЕНДЕ, а никад горе није било за обичног човека. Извини, али ако је теби данас добро, ти си онда један од оних који су нас у г….а и увалили, ако ниси од тих, онда ако и трунке објективности и поштења имаш не можеш рећи да је онда било горе него сада!!!!
У Југославији је пуно тога ваљало, то и није тема овог текста, и нико то не оспорава. Наравно да се у званичној употреби на ТВу, новинама, статистикама и те како користио термин „Ужа Србија“. Не знам да ли је било забележено у уставу, али је тај назив и те како био жив и у свакодневној употреби, органи управе, су били у неким стварима подељени, па си имао организационе целине Ужа Србија, Косово, Војводина. Као што си имао покрајинско ово или оно, исто то си имао за ужу Србију, старији ће се и те како сетити. Од школских такмичења до спортских манифестација, статистике и сви остали подаци су се увек посебно наводили за ужу Србију, посебно за Војводину и Косово, па онда као све заједно.
Zaboravih da pomenem MASPOK, istona je da se Broz obračunao sa rukovodstvom MASPOK-a, ali je vrlo brzo nakon toga ispunio neke od njihovih zahteva, povišene su nadležnosti republika, SFRJ je praktično postala konfederacija, te je dozvoljeno razdvajanje jezika, Hrvati su uveli kovanicu „hrvatski ili srpski“ umesto srpsko-hrvatskog.
Кријући се иза лажних иницијала, у полутами интернетске анонимности, као потомак из некомунистичких породица, што могу да аргументујем једино заклетвом „кеве ми“, у потпуности подржавам Миланове ставове изречене у тексту. Разлика „оног“ једноумног комунизма и „овог“ демократског капитализма је само у односу бројева. У комунистичкој транзицији било је 10% губитника, а 90% добитника, док је у капиталистичко-демократско-националној транзицији било 10% добитника и 90% губитника. Добра вест за нас који читамо и коментаришемо је да смо некада били у мањини, а сада смо део већине. То се зове прогрес.
Потпуно се слажем са свим што си навео, али то не аболира комунисте и Броза за неке лоше ствари које су учини Србији, а неке дефинитивно јесу. Србија се ни крива ни дужна нашла на погрешној страни историје 1945. тако је и била третирана од ђака Коминтерне који су се постарали да учврсте своју власт по сваку цену. Ми смо колатерална штета тога, слаба Србија је била њима у интересу, иако су Срби већински прихватили и идеологију и комунизам. Иначе ја ценим Миланове ставове негде око 80%, а у вези дневне политике и до 95%, иначе не бих ни читао нити расправљао овде.
Ekonomija nije bila realna, gradile su se političke fabrike pa su „dobitaši“ pokrivali gubitaše……sva tehnologija, sva vozila od građevine do poljoprivrede su licence mrske nam privatne inicijative i kapitalizma, Komunistički inžinjeri ništa nisu znali da nprave…kočila ih je administracija a i sami su mislili da će „jugića“ ili IMT 539 proizvoditi narednih xxxx godina a plata i radni staž idu.da su Komunisti bili tako pametni i sposobni zašto su otimali tuđe, zašto nisu sami stvorili svoj „raj“?
O davanju autonomija, crtanju granica, ne treba ni govoriti…
Taj komunizam pravi budale od pojedinaca i trebaće još bar jedna generacija da pomre da se ovi što završe visoke škole ne busaju u grudi i ne misle da je njihov posao završen da će neko nešto da ima da.
Дарко, овако претенциозан и кваран коментар, од неког ко очито у доба СФРЈ није био ни рођен, је доказ, колико је ово тзв. демократско време, људима одузело моћ расуђивања, објективност и жељу за коришћењем сопственог мозга, а не разноразних пропагандних памфлета (а ако си наша генерација, онда си потомак поражених снага који нема части ни поштења да призна да је у доба СФРЈ било боље) .
Навешћу ти пар примера (које ћеш ти наравно оспорити, јер ти је неолиберална пропаганда испрала мозак), не ради тога да уверим тебе, већ зарад других читалаца и објективности.
– Фабрике које су онда пословале су биле гиганти који су имали по неколико ХИЉАДА запослених; данас кад се отвори 150 радних места у некој фабричици певају се оде. „ГОША“ ,“МОСТОГРАДЊА“, „ПИМ“…. да не набрајам, доносили су милијарде $ од послова у иностранству (како то мајковићу, кад су били нерални???)
– Наша војна индрустија је била једна од најбољих у свету. тенк М-84, хаубица „НОРА“, АП М-70АБ1, авиони Г-4 и „ОРАО“ били су извозни адути који су СДПР довели у позицију највећег извозника у земљи, са највећим девизним приходом; наше пиштоље и ловачке пушке смо извозили чак и у САД, данас имамо БВП „лазар“ и „милош“ за које већина познавалаца прилика у домаћој војној индустрији се слаже са констатацијом да озбиљнија серијска производња у Србији није могућа. То би био скуп подухват, тврде, јер се најважније компоненте и опрема за уградњу у њих купују у иностранству – мотор, мењач, вешања, редуктор, системи везе и друге кључне позиције за производњу тих возила, домаће фирме више не могу да произведу. Међу уништеним фабрикама су ФАП из Прибоја, крушевачки „14. октобар“, ЕИ Ниш, београдски ДМБ и многе друге….
– производили смо „југића“ и „стојадина“, али су били наши и по цени доступни сваком, а данас склапамо „фијат“ кога просечан Србин не може да купи ни на кредит….
– Трактор није важно да буде леп, важно је да ради (мада је ИМТ производио и много веће и јаче моделе, чак и са 8 точкова), и био је НАШ, а правили смо и комбајне, и могао је СВАКИ сељак да их купи; данас их увозимо, коштају ко светог Петра кајгана и не може их купити просечан пољопривредник….
и да не дужим, примера је безброј, а паметном (и објективном) човеку ДОСТА. За оне друге не помаже ништа….
Bilo bi dobro krenuti sa argumentima a ne sa ad hominem…nisam negirao da se živelo bolje nego da je to bilo neodrživo…tenk M84 je licenca tenka T72 znam zato što sam bio vozač tog tenka…svi ti „giganti su preuzeli kapitalističku tehnologiju i licence koji nisu mogli da izdrže zakone ponude i potražnje ili ih je vreme pregazilo…te IMT modele je pojela MTZ konkurencija a te veće IMT modele su saranili inžinjeri jer su u traktore ubacivali menjače od autobusa a diferencijale od bagera, jedino su im motori valjali i to oni od mercedesa 😀 Znali su ti inžinjeri šta štancaju ali ih je bolela briga, mislili su da će tu dočekati penzije.
Nema komunizam niti će ikada imati taj potencijal kao privatna inicijativa jer se ona prilagođava tržištu…manite se tog veličanja represevne ideologije…
Рекох ја да ћеш ти да оспориш аргументе…. Зато не желим да се упуштам у бесмислену полемику, већ ћу да ти оспорим наводе за тенк М-84. Једино што је тачно од тога што си навео је то да смо имали купљену лиценцу за руски Т-72. Али, он је послужио САМО као полазиште за конструкцију 84-ворке. М-84 је био потпуно НОВ тенк у свему:
– димензије, мотор (око 300 КС јачи од мотора Т-72), построј, гусенице, АБХО систем заштите, ласерски даљиномер, брзина (око 20км бржи од 72-јке), тежина, топ са глатком цеви, композитни оклоп, дебљина оклопа итд….
Што се тиче „неодрживости“ тадашње индустрије аргументи су ти равни нули. Па све ове гарнитуре на власти још увек нису успеле да распродају оно што је у СФРЈ изграђено.
Не кажем ја да је социјализам био бајка, али је свакако бар десетину пута бољи од овог демо(н)кратског неолибералног чеда…. Али ви југомрсци сте чудо, како Милан то горе рече, ослобођени од логике:
„…Тих десетак фраза, којима оперише сваки добар антикомуниста, бескрајно су плитке, ничим доказане и мутне, али је природа српског политичког живота таква да је у праву онај ко се најгласније дере, а не ко влада чињеницама.
Једна од тих фраза, мени признајем омиљена, јесте она да данас живимо лоше, јер смо онда, под злим комунистима, живели добро….“
Naravno, nije to besmisleno ako se barata činjenicama. Što se tiče tenka M84 to je kopija T72 , mislim da sam kompetentniji od tebe što se toga tiče, to što se stavi bolji sistem upravljanja vatrom i drugačiji agregat i još nekoliko drugih stavni ne znači da je to drugi tenk…..M84 je narodski rečeno nabudzen T72 tu nema mesta raspravi.
To je sve prevaziđena Zapadna tehnologija i proizvodi koji nemaju prođu na tržištu zato ih niko neće.
Ti nemaš svoje mišljenje pa prepričavaš ono što je neki drugi autor rekao.
Bio je to bolji sistem za neradnike i zavidne ljude…nemoj da spuštaš razgovor na lični nivo, moja logika je bolja tvoje a i u nekim delovima i Milenkovićeve. jer ja znam o čemu pričam a vi baratate apstraktnim podacima sa četvrtog sprata.
Tih dest fraza sam video i opipao samo što to nisu fraze to su opipljive činjenice zato ih i ne možeš osporiti već se unapred pripremaš za poraz.
„Рекох ја да ћеш ти да оспориш аргументе“ 😀
Ne, danas živiš loše zato što si probuđen iz lepog sna a dok si ti sanjao drugi su stvarali svoj svet.
Ретко добра анализа, прожета аргументованом логиком.
Ово тврдим, јер сам овај период као савременик живео и проживљавао.
Kao uvek sve fino obrazlozeno i istinito. Tito je za ove pacere danas Srbin na kvadrat, a covek nije bio nase gore list.
Оно што нам је комунизам највише узео и уназадио нас за цео један век је памет, моћ логичког расуђивања и доношења исправних одлука, поштовање основних моралних вредности,….. све оно што и јесте главни правац деловања сваке секте, а комунизам је свакако то и био, секта. Бескрајна и беспоговорна лјубав према врховном вођи (гуру), одрицање од сви осталих спољашњих веза и односа, не постоји отац, мајка, брат, сестра, само припадници секте (у овом случају припадници Партије, тј другарице и другови). Познати су случајеви да родитељи убеђују и преклињу своју децу да напусте секту, видећи њихову пропаст, а да се они одричу а често и физички нападају родитеље заслепљени својом индоктринираношћу. Слично се дешавало и у комунизму, велики је број случајева, чак и међу познатим комунистима када су они, без икакве задршке, терали у затвор или у смрт родитеље, браћу…. Наравно, и у сектама припадници имају да поједу по које парче хлеба, имају и где да преспавају, али пре или касније крај је известан. То што се током званичне владавине комунизма 1945-1990 нашло по које парче хлеба и нека уџерица да се преспава, не значи да нам је било добро и да крај, као и у свакој секти није известан. Међутим, суштина је да смо ми и даље под комунистима! Тако да за све ове недаће које помињете последњих 27 година криви су управо комунисти, припадници УДБЕ, криминалци под контролом те исте службе, деца комунистичких генерала и сл. Не него су криви неки „националисти“ и „десничари“ који су се, ваљда са Марса изненада појавили 1990. Да ли Милошевић или Мира Марковић или било ко из те номенклатуре није био комуниста и по припадности и по деловању, понашању…. Да нису можда Вук Драшковић или Шешељ ти националисти коју су нас упропастили? Упропастили нас јесу, али као комунисти на задатку и припадници службе. Зоран Ђинђић, иста прича са примесама страних слижби. Ко је у тзв приватизацији отео и позатварао какве такве фабрике и раднике отерао на улицу, да ли су то деца неки четника из Америке или Аустралије или деца комунистички генерала и криминалци под окриљем службе…..