Мало досадне статистике

Не знам колико су други моји текстови досадни, али ће овај сигурно бити, јер ће се бавити неким релативно стручним аспектима економије у Србији, иако исти обрасци важе и за Црну Гору.

Голим оком се види да су економија и привреда у слободном паду, односно да се економско-привредни систем потпуно распао и да се у њему решавају још само чисто биолошка питања пљачке и плена. Српска служба за незапошљавање, или званично Национална служба за запошљавање је саопштила да, по први пут од 2000-те, Србија има мање од 700 000 незапослених.

У реду, хајде да им верујемо. Имамо око 1 700 000 запослених, око 1 500 000 пензионера, што чини негде 3 200 000 оних који нешто приходују. Са незапосленима, некако догурамо до 3 900 000. Са 1 500 000 малолетника и 600 000 сељака, стигосмо до 6 000 000. Некако фали још 1 200 000. Неки од њих раде на црно, ајд’ да кажемо половина. Где је још 600 000 становника? То је шири регион Ниша, на пример, или читава једна Црна Гора, која некако испада из статистике.

Оставимо сад по страни што НСЗ испуњава жеље властодршцима и стално мења методологију обрачуна незапослених, да би приказала лажну коњуктуру, о којој премијер, што би рекли моји сељаци са Расине, не увози језик у уста. Погледајмо како неке ствари још иду на руку мангупима из наших редова.

Замислимо да смо имали, у последњих тридесетак година, наталитет на нивоу 130 000, уместо око 65 000 деце годишње. Овај од 130 000, иако изгледа као велики, заправо би значио око 2,5 деце по брачном пару, што и није неки наталитет, је  л’ да? За ових тридесет година, дакле, имали бисмо око 2 000 000 становника више, а толика радна места не би ни Вучић могао да отвори. Другим речима, данашње преваранте на власти Бог је погледао тако што нам је дао низак наталитет, па самим тим и мали притисак на НСЗ.

Поред овога, Србија спада у групу неразвијених земаља, што ће рећи у земље са слабим органским саставом капитала. Органски састав капитала је однос  сталног капитала (поглавито машина и опреме) и промењљивог капитала (броја радника и сумом њихових надница). Што је, овде молим да ми се на реч верује, да текст не би био преобиман, органски састав капитала виши, односно што је нека производња, или нека услуга, више роботизована, или технолошки напреднија, она потребује мање запослених. Обрнуто, заостале привреде се још увек заснивају на томе да се притисне дугме, џак падне на раме и на леђима се носи до следеће хале.

Србија спада, наравно, у земље са ниским органским саставом капитала, где се већина послова још увек обавља мање-више ручно и такав начин рада не потребује квалификовану радну снагу. Оно што ради по овом моделу, а то је 90% свега изван државне управе и јавних предузећа, обавља крајње једноставне послове, те је таква радна снага замењива у једном дану, а то утиче на низак ниво надница, јер се на бироу увек налази довољно квалификованих да носе џакове и гајбице.

Замислимо да немамо такве геније, као што је Вучић, него неке застареле моделе привредних покретача, који би подигли органски састав капитала, односно на виши ниво подигли техничко-технолошко стање у производњи и услугама. Десила би се, истовремено, два процеса:  први је тај да за такву врсту привреде треба квалификовани радник, инжењер, или информатичар, који није замењив у дану и који због тога мора бити добро плаћен. Други процес је тај да би барем 30-50% радника попило отказ јер би машине обављале њихов посао, што значи да би се нашли на НСЗ.

Дакле, само нешто бољи наталитет и нешто развијенија привреда би, пред НСЗ, довели још 2 500 000 људи. Са оним што је збрисало из земље од 5. октобра, ни 3 000 000 не би било превише. У земљи од 7 200 000 становника. Тек овако гледајући, имајући у виду шта све властодршцима иде на руку, може до краја да се сагледа њихова неспособност.

Додатна мозгалица: радно способно становништво чини сума запослених и незапослених. У Србији је то 2 300 000. Испада да је сваки трећи становник радно способан, а двоје је или у пензији, или малолетно. По некадашњем начину обрачуна, проценат незапослености би изгледао овако: број незапослених подељено са бројем укупно радно способних, пута 100. Дакле, 700 000/2 300 000*100, што би било негде 30,4% незапослених. Како ови дођоше до неких 12%, мени уопште није јасно, осим ако не деле број незапослених за укупним бројем становника, па множе са сто. То је већ безобразлук.

Да поентирам: Србија има незапосленост око 30% по старом методу обрачуна (од пре 5. октобра), а да јој, при том, на руку иде све: мали наталитет, бежанија из земље, висока смртност и низак органски састав капитала. Све им на руку иде и опет ништа не знају и не умеју. 

Насловна – Беатрис Мартин Видал, „Досада“.