Већ сам једном писао о невероватној, али не и случајној, подударности нашег европског пута са религиозном сликом света, поглавито хришћанском. Избори су само још једна потврда тога, као нека врста Новог завета са Европском унијом и Бриселом.
Генерална поставка је оваква: на челу Србије је богочовек, месија по занимању, Александар Вучић. Он јесте свемоћан, по религиозној дефиницији, али изнад њега јесте сам бриселски господ бог, који на њега само делегира своју омнипотенцију. Око месије се, наравно, налазе апостоли, у виду чланова председништва његове странке, а свима њима координирају војске анђела, оличене у НВО сектору и медијима.
Месија је добар део живота провео као обичан, српски патриота, а онда је, за цигло годину дана, осетио „позив“ и почео да пророкује у евро-атлантском правцу. Ко га гледа како пророкује, види да му фали само ореол око главе. Апостолима напамет не пада да укључе сопствени мозак, већ су прикључени на екстерни мозак, односно месију, који само дистрибуира, телепатски, своју евроунијатску мисију. 
Нормално, какав би то месија био да не ствара и чуда: све што он додирне, од фабрике, до авиона, одмах оживи; из мртвих враћа и привреду, и економију, а нарочито давно пропале политичаре, попут Вука Драшковића и осталог жутог отпада. Ходање по води је за њега шала, а храњење Срба са пет хлебова и нешто генетски мутираног ланч пакета је дечја игра за овог горостаса.
Опет, месија не би био месија кад не би наговештавао свој рђав крај, редовно плачљивим гласом. Читаве секвенце из Новог завета би му се могле, уз мало подешавања, ради модернизације учења, могло приписати. Пример: „Гледајте птице небеске (Румуне, Грке и Бугаре); нити ору, нити жању, па их сваки дан нахрани њихов Отац небески (ЕУ)“. Може и оно: „Љуби непријатеље своје (Хрвате и Шиптаре) као самог себе“. Наравно, пут Србије, под месијом, јесте пут кроз „долину суза“, кроз јад и беду, да би се блаженство остварило тек уласком у ЕУ. Да би се блаженство достигло, да би се Рај дочекао, мора се умрети. Према томе, умримо као Срби, да би као грађани у Рај ушли. Од правог месије се разликује по једној ситници: не пада му напамет да сам прође кроз долину суза, већ намерава да сасвим добро поживи и на овом свету.
Србима је намењена судбина Праведног Јова, а њему судбина Креза. Да би се долином суза кротко и тихо ходило, потребно је умртвљавање бића и Срби ту жељу испуњавају месији. Сиромаштво, иначе необично цењена врлина код оних који нису сиромашни, треба да постане стално стање Срба, јер је „…лакше деви проћи кроз иглене уши, него богаташу у Царство небеско (ЕУ)“… Богаташи, ваљда, због тога и не стоје у реду да прођу кроз иглене уши, него дају лову цркви непосредно, да их уведе на нека споредна врата.
У религиозну слику еврофундаменталистичког пута спада и стално осећање кривице и стање греха. Обичан живот, да вас подсетим, оперише појмовима доброг и рђавог, племенитог и јајарског, али свака црква више воли да барата врлином и грехом, јер их она прописује. Оне праведне, пуне врлина, цеди зато што су такви какви су (сетите се Приче о човеку са два сина), а грешнике још и више, јер и опрост има неку цену, ако не у лови, оно у маркетингу. Тако Србима месија натура осећање греха и кривице за све што се икад десило на Балкану. Гаврилу Принципу, Обилићу, или Тепићу данас не може да се утврди, по важећим законима, нека објективна кривица, јер су оправдано спречени да дођу на суђење, али се Србима итекако може спочитати да су они ти који су их породили, па су одговорни за прародитељски грех, однсоно за грех производње хајдучке крви. Пошто свест не може да измени генетику, на крају ће се испоставити да је није довољно променити, по мери Господа од Брисела, него је најсигурније овакав накот, какви су Срби, ЕУ(таназирати). Само мртав Србин је добар Србин. Могу да преживе само грађани, односно бивши Срби, под условом да прођу кроз пургафикацију, то јест чистилише Новог светског поретка. Ко не промени свест и нацију, неће видети европскога раја, већ ће право у балкански пакао, а зна се колика је тамо температура.
Прича о религији не би била потпуна када не бисмо укључили и друге моменте, карактеристичне за свако правоверје. Од месијине вере постоје и отпадници, у виду Цвијана и још пар ситнијих риба. Постоје ипрвосвештеници, попут Зорана Бабића, Селаковића, Стефановића и осталих, који чинодејствују на посебном, тајном језику, који је познат само „посвећенима“ (експланативни скрининг, мониторинг итд.), а чинодејствовање се обавља у прописаној одежди, што ће рећи у оделу стране производње и у ципелама од сома евра. Лепи и елегантни ко вампири (јеби га, кад си видео вампира у тренерци?). У веру спада и цитатологија („Као што би рекао ППВ“, „ППВ је изјавио“…), али постоји и Index librorum prohibitorum, односно списак забрањених аутора и дела, или просто забрањених прича о женидбама и удадбама.
Постоји и читава структура живомученика и светаца европске Србије, од којих неки, кад су умирали, као Ћурувија, нису појма имали да ће постати свеци европске Србије. Како је Божја воља неиспитљива, тако је неиспитљив и став ППВ-а о ма чему. Ко нешто пита, улети му екскомуникација. Ко не пита, најешће се европскијех плодова из српског буџета. На терет оних који ходају долином суза. Последње достигнуће, као што рекох на почетку, јесте склапање Новог завета са ЕУ, у виду бесмислених избора. Тек када прхне Војводина, кад постанемо члан НАТО пакта и кад продамо и црно испод нокта, увидећемо прави смисао Новог завета Александра Вучића. А тада ће бити заиста густо.
