Данас, у Србији, више нема политичких партија. Биће да је тако и другде, само што се туђом муком нећу бавити у овом тексту. Постоје још само вође партија и њихова пратња, односно башибозук који се скупио око очекиваног плена и који је на све спреман да га се дочепа. Вође, без икакве дебате, па чак и без, елементарне пристојности, симулирања исте, октроишу своје ставове и начела, тумаче програме, врше заокрете у партијској политици, прогоне неистомишљенике и деле синекуре.
Кад чујем уобичајену флоскулу: „Ми, у нашој партији, мислимо…“, не знам да ли да плачем, или да се смејем. Припадам онима који верују да је мишљење индивидуални процес и да је, кад се у групно преметне, просто нонсенс. Ипак, та бесмилица није лишена поруке: за партисјке послушнике „ми мислимо“ има снагу налога, дакле: „овако треба да мислите“, а за оне који би, евентуално имали неку примедбу на колективни мисаони процес, значи катил-ферман, уколико потребу да мисле у сингулару наглас изнесу. „Ја сам Господ Бог твој; немој имати других богова осим нене“, каже Библија.
Чврсто сам уверен, и то, ето, смем да кажем, иако сам свестан да ће многи погрешно разумети, да је Демократска странка последњи бастион унутарстраначке (какве-такве) слободе; у тој партији се још сме подићи рука против нечега и не бити прогањан. Барем не обавезно. Иначе ту партију сматрам последњом политичком странком у Србији, али и мање-више субверзтивном организацијом, кад се окрене „према споља“. Чак је и деоба плена у њој правична-свако је, ко је на неколико састанака био, нешто закачио и вајдио. То што ми плаћамо ту правичност у деоби партијског плена, наш је проблем, а не њихов.
Бојим се да се разлог за постојање оваквих политичких партија добрим делом заснива на нашим етно-психолошким особинама и да наш менталитет пре, или касније, разара сваку организацију. Анархија у миру је наше природно стање, посебно код урбаног дела становништва. Партијски живот, наиме, награђује све оне наше најгоре особине: грамзивост, склоност лактању и оном неуротичном ометању свакога ко је бољи од нас, затим схватање амбиције као замене за способност, потказивачки менталитет и слугерањство, замаскирано у партијску дисциплину.
Да бих спречио оне мудраце, којима такође обилујемо, а који зацвркућу, чим неко овако нешто помене да све зависи, да има и оваквих, а богами и онаквих, да нису сви исти и остале мудрости, којих се ја сам никад не бих сетио, додајем ово: знам да нису сви такви, али би, на нас, Србе, отрежњујуће било да се суочимо с тим да већина јесте таква. И да није, партије тако постављају правила игре да нико без тих особина не би могао да прође ни ранг месног одбора.
Лидери, пак, пате од комплекса мање вредности, јер се обично ради о социјално ометеним и шизоидним типовима, који туђе улизивање и сопствено згртање новца доживљавају као терапију. Свима нама прија хвала и кад нешто паметно зборимо, а камо ли кад лупетамо. Е, сад, ако сте бедни ванпартијац, или сте у партији на неком нижем положају, догодиће вам се оно прво, а ако сте високо, или на врху, видећете шта је похвала лудости и без Еразма Ротердамског. Чак је и Тито, чија је партија важила за монолитну, дочекао да му се иста озбиљно поцепа 1948-е, управо стога што је КПЈ била партија, а не структура послушника. Оно због чега данас немамо Голи Оток, за партијске неистомишљенике, јесте другачији склоп међународних односа и несувереност земље. Ето, да се једном и окупација, коју трпимо већ деценију, окрене и у нашу корист. Да није било страног фактора, операција „Сабља“ би још трајала, толико се нашим љубитељима демократије допала. Верујем да би је радо поновили.
Потреба сваке партије да буде грађанска и либерална расте до карикатуре. Чак и радикали глуме цивилизоване типове, са либералним погледима на економију и права и слободе човека и грађанина. Најгоре није то што слушамо дилетанте како лупетају, него што су дилетанти, што сам партијски живот омета појаву барем просечних политичара. Лидери наших странака, ма како сујетни и самозаљубљени били, имају огледало и знају да не вреде ништа, па зато свако мало трчкарају у амбасаде, не би ли се продали као кандидати за марионете, уместо Тадића, Цветковића, Динкића и њихових екипа. Судбина да се буде лутка на концу, у нашем политичком слоју, не осећа се као тегобна. Како време одмиче, то раде све отвореније, верујући, све више, како се и сами кваре, да би свако то учинио на њиховом месту. Заиста: кад човек у себи појам о части изгуби, напољу га не налази, нити код других.
Србија нема политичку елиту, нити је имала од пада Смедерева. Већ шест векова зависимо искључиво од случајне појаве талентованих појединаца, попут Милоша, или Карађорђа, али углавном тај исти случај доводи до тога да на власт зајашу покварењаци и преваранти, или неспособњаковићи. Власт је превише озбиљна ствар, да би се препустила дилетантима и приученим политикантима, који се, услед карактерних мањкавости, пре или касније, неком продају. За нашу генерацију је касно, али пред неком будућом српском генерацијом се налази озбиљан задатак да изгради политичку елиту, односно да одгаји високу просечност у политичком слоју и тиме искључи случај. Са овима данас, у то сам уверен, сигуран је само грађански рат, јер не умеју да стану у својој грамзивости и таштини.
23. 01. 2012.
