Некако је тихо, готово нечујно, усред опште бубњарске паљбе медија, прошла годишњица рођења Гаврила Принципа. Ја сам уобичајио да, једном недељно, баталим политику у својим емисијама и да среду посветим нашим херојима, мученицима, писцима и свим оним великанима које је наш род изнедрио.
Приметио сам, међутим, једну тенденцију, која ми се ни мало не свиђа и за коју мислим да је произведена услед неподношљиве лакоће патриотизма, а то је да сами, искрено уверени да смо велики родољуби, пљуцкамо, са висине 21. века, на најбоље у нашем роду. Каже ми, док сам водио емисију о Апису, један слушалац, иначе добар човек и одличан Србин, који је, као и многи други, насео на интернет-србовање: „Знаш ли да се Апис упишао од страха пре стрељања“? Прочитао на неком идиотском сајту и прогутао кедера. Ја знам не да се није плашио, већ да је умро као што је и живео: херојски, али кажем, помало неукусно и резигнирано, свом слушаоцу: „Буди ти Апис, па се и упишај“.
Други ми прича да је Вук упропастио српски језик, трећи да је Његош био рђав владика, јер је волео жене, четврти да је Милош Обреновић имао трипер (што је истина, али ми није јасно како је само то о Милошу запамтио)…
Зашто пљуцкамо на најбоље у нашем роду? Зашто нам, и мртви, сметају?
Мислим да знам одговор. Велики преци, од оних првих наших, од праотаца нашег рода, до Милана Тепића, говоре против нас оваквих какви смо данас. Величина обавезује потомство да и оно буде на висини историје, а оно, грешно, за то није способно, па му је лакше да оне унизи, да их оголи, да покаже да баш и нису били толико велики јер, што су они мањи, то смо ми мање у обавези да их следимо. То је нека врста колективне рационализације, где се немоћ да се циљ достигне, оправдава безначајношћу самог циља.
Грешни Гаврило је прошао још горе: прогласили су га за праузрок свих европских зала. За Луцифера лично. Сад га ми, бајагим, бранимо и правдамо, али и сами, потајно, сумњамо; ваљда тај велики свет, с оне стране наше вукојебине, свет који има савршене шопинг молове, банкомате, дивне зграде, скупе аутомобиле, зна о чему прича. Можда ипак, ипак, има нечега у томе да је Гаврило претеча Ал Каиде?
Само, не заборавимо и ово: Гаврило ће, у нашем роду, сијати и кад се погасе сва светла у тим шопинг моловима и кад пресуше банкомати. Момак који је постао херој у годинама кад нашу децу тек одбијамо од мамине сукње, а мученик у добу кад наша деца трећи пут уписују другу годину на факултету. Верски фанатик? Можда, али на начин како ми веру разумемо испод прага верских догми и теологије, а то је ово: принети себе на жртву, јер је то наша унутрашња молитва. Ко то не разуме, никад неће разумети метафизику свог народа. Гаврилови стихови:
„Ал’ право је рекао пре
Жерајић, соко сиви:
Ко хоће да живи, нек мре,
Ко хоће да мре, нек живи“,
говоре све, ономе ко хоће да разуме и ко год, како каже Његош, чује срце у прсима.
Овде је најважније ово: ми смо, услед болести епохе, а нешто и што више читамо, него наши стари, заборавили једну одсудну чињеницу-нису нама преци оставили само мудре поуке, већ и нешто што прескачемо погледом: праксу. Овако треба живети, а не: овако треба мислити. Нека ми буде опроштено, али то смо заборавили и у вери: Христ није оставио само верско учење, већ је показао како се учење живи. Гаврило је, са деветнаест година, кад ми скидамо пелене деци, знао овај наук-наук да су мисао и пракса једно те исто. Ови стихови о томе говоре боље од свих књига о њему написаних. Још је написао, на зиду ћелије:
„Наше ће сенке ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу“.
И, да знате, још их плаши Принцип, а с њим и виталност једног народа, који и даље одбија да умре, или да се претвори у становништво. Зато и дижу халабуку на Гаврила.
Зато сам и склон да грешним Србима прогледам кроз прсте у свим њиховим лутањима. И овакви какви смо, остаци остатака, издржали смо и издржавамо више него што би ма ко могао. За нама је један век националних пораза, имамо више од века најгоре политичаре на Западној хемисфери, ратове, кланице, медијско силовање, ескадроне смрти, ендемско сиромаштво, сатирање културе и традиције и-опет смо живи; опет стојимо, у малом броју, истина, гледајући смрти у очи. Још славимо славе, још пуцамо у јабуку, на свадбама и још бдимо над нашим покојницима по целу ноћ. Док нам то не узму, нису узели ништа. Слуђено, намучено српско поколење које, по гробљима и о задушницама, пали свеће бољима од себе, са осећањем да ћемо само тако, на тај начин, родити боље од себе. Марко Тулије Цицерон, пре две хиљаде година, каже: „Један народ може да преживи све, сем унутрашње издаје“ И то ћемо преживети и стајаћемо овде, на овом стењу и на три Мораве и кад од Њујорка ни пепео не остане.
Јер, како каже Црњански, у својој поеми „Спомен Принципу“:
„А ко нас воли, нек воли камен голи.
Нек пољуби мржњу и мртве.
Ископане очи, вино што се точи,
у славу убиства и жртве.“
објављено 8. августa 2015. на порталу ИН4С
