„Нема се више ни где, ни с ким,
нема се више ни шта, ни што,
заслужили смо овај Рим,
оног Нерона и ово зло.“
(Брана Црнчевић, „Црвени мак“)
Срби, подељени око тога да ли онај неваљалац Томпсон треба да пева Модрићу, или да ли је боље отићи на Брач, или Хвар овог лета, једва да примећују шта се збива око њих. Такви су наши мозгићи. Једноканални. Не могу да мисле о две ствари у истом дану, па им промичу изузетни говори нашег градоначелника (на Београд мислим) Зорана др Радојичића. Човек је ризница есенесовске мудрости и ко га није слушао, не зна шта је бол.
Јутрос, кад сам прочитао његову изјаву, мислио сам да још спавам, да ме покојна мати није пробудила на време да кренем у школу. Просто – мој мозак је одбио да његове речи прихвати као јаву.
Каже др следеће: „Фонтане и вртићи су две повезане ствари – прво фонтанама привучете туристе, па ћете имати и за вртиће“.
Шта су, дакле, фонтане? На Википеији ћете наћи дефиницију да је то украсни грађевински објект. Тако, међутим, мисле само наивни, који нису у стању да допру до у срж мисли др Радојичића: фонтана је, заправо, замка за туристе. Познато је, наиме, да неко, кад одлучује где ће на летовање, прво погледа где има лепих фонтана. Нема фонтана – не идемо! Јебеш град без фонтана. Тако мисли просечни туриста, а то др Рдојичић зна. Није знао како да, као начелник, среди Тиршову, али ово зна у прсте.
Е, сад, основна поставка је проста: кренеш да, пљоштимице и нештедимице, што народ каже, правиш фонтане, али не оне као на Славији, него оне мање, до милион евра, а које на Али-експресу коштају око педесет сома истих, са доставом на адресу Скупштине града. Посебно се обрати пажња на now shiping варијанте, да се не бацају паре пореских обвезника улудо, кад може да их узме наручилац тендера. После неког времена, обично 2-3 недеље стиже роба од Кинеза, цифра се помножи са двадесет и фонтана капље ко провизије.
Нормално, чим туристи из Јевропе и шире овере да је у Блоку 45, или на Лединама прокапала фонтана, одмах до најближе туристичке агенције и – цап! Ево их у Србији! Ко може да одоли? Зар и ви то не радите, кад чујете да се нека фонтана отворила у Будви? Одмах палите ауто да видите то чудо и, успут, останете петнаестак дана на летовању. А да ли би сте без фонтане отишли у Будву? Наравно да не. Само неупућени мисле да се на море иде због мора, или на планину због планине: трик је у фонтанама, али немојте ником да кажете, да не покваримо провизије др Радојичићу.
Кад, дакле, навале туристи, а богами и натурусти у Београд, а богами и у Београд на води, па кад одседну у хотелима које држе странци, кад ручају у Меку, оно што претекне, то је наша нето туристичка добит, коју улажемо у вртиће. Та нето добит су, у ствари, новчићи које туристи убацују у фонтане. Додуше, вађење тог новца није лако: прво се мора расписати тендер за рониоце, који новац ваде по европским стандардима, а посебно се мора водити рачуна да црква, ако овери како је то добар посао, не почне сама да диже православне фонтане са светом водом и не оснује патријаршијски ронилачки клуб, са благословом Његове светости. Кад уђете у цркву, обично се на видном месту налази натпис: „Молимо вас да свеће купујете у цркви, јер тиме помажете…блаблабла“. Замислите тек натпис: „Молимо вас да новац бацате у црквене фонтане, јер је вода света, а камен освештан“. Да би се на томе зарадило, нису потребни чак ни страни туристи, домаће замлате ће завршити посао, али није лоше да у свету водицу капне и неки евро.
Докле смо стигли? А, да! Дакле, узмемо неколико милиона од пореских обезника да набавимо фонтане и неколико десетина милиона да освежимо наручиоце тендера и лова почне да капље. Ту лову, која капље, пресечемо малим провизијацама, или Вучић постави оног Благојевића из ЦЕСИД-а да је инкасира, као што је ономад инкасирао за потопљени Обреновац, а онда тај новац, окрајцован за труд и муку градских отаца, уложимо у вртиће. Опет тендери, опет провизије… Онда родитељи плаћају вртиће, од тога опет узимамо за фонтане, онда опет од фонтана за вртиће и тако се покреће привредни циклус.
Ова одлука др Радојичића је толико визионарска и храбра, као да му је шапнуло само Врховно биће – Вучић. Толико храбра, да бих, да мене неко пита, песму о малом Радојици назвао „Мали Радојичић“.
А сад без зезања: кад неко богослужи Вучићу, почну да капљу бесмислени пројекти. Људи се убијају зато што не могу да плате струју, децу лечмо смс-овима, а овај пајацо прича о фонтанама. Мали вуковац: научио, од малена, да богослужи учитељима, шлихта се наставницима и професорима, тужака Малог Перицу што му лупа кокавце, потказује друге вуковце, носи крмендалу око врата да би га бар пси волели, лиже дупе начелницма, кад почне да ради и – заврши као угледан члан друштва и СНС-а.
Са ретким (али онда и значајним) изузецима, могли сте да приметите да су лекари углавном слабо образовани, у смислу опште културе, да су сујетни као балерине, те да су спремни да вам ушприцају отров, ако то закон од њих тражи.
То нас доводи до друге теме у овом тексту: протурише закон о донорству. Моји слушаоци знају да сам о томе континуирано причао бар три, или четири године, наводећи какве све опасности тај закон носи у себи. Никакву представу немам да сам ја неко ко може да спречи доношење закона, али сам, данашњим опозиционарима, баш поводом овог закона, говорио да морају да крену у кампању бар годину-две пре него што дође на дневни ред машине за доношење европских закона, коју ми, од милоште и из навике, зовемо Скупштина Србије. Нису стигли. Морали су да се изборе за велику бечку у Скупштинском ресторану. Наравно, они су и даље патриоти, ту бечку једу са размевањем, а не напамет, као ови из владајуће већине, али, пошто их краси раскошна памет, као и др Радојичића, они против штетних закона почињу да се боре оног јутра кад баце поглед на дневни ред заседања оне српске институције која има Скупштински ресторан.
Једина шанса опозиције да спречи доношење рђавих закона је да их предвиђа, да крене у кампању две-три године пре власти, јер нема ни медијске, ни материјалне ресурсе да се против власти бори. Једино њено оружје је интелигенција и баш њу наша опозиција нема.
Укратко, колико да се разумеју односи у земљи Провизијанији:
- Шта ће вам нација донора, за десетак трансплатација, колико се годишње обави у Србији?
- Да неће случајно наши органи, на основу „прећутне сагласаности“ да буду продати странцима?
- Да ли ће паре од продаје органа добити породица преминулог, или лекари, политичари и полицајци, који овакве трансакције обављају? У тесној вези с овим питањем је и следеће: зашто се изјаве да не желите да будете донор депонују у МУП-у, а не у Министарству здравља?
- Знајући да типови као др Раојичић, који су у себи спојили морал, стручност и дигнитет, нису ретки у нашем здравству, шта мислите, колико су управо порасле шансе да ваше, или моје дете, од 18 година, падне у кому на операцији крајника?
- Да ли вам ово макар мало личи на Жуту кућу, односно да ли смо усвојили идеју да је вађење органа добар бизнис?
Умало да заборавим да је др Мали Радојичић додао, у свом обраћању нацији, да је још давне 2017. усвојен – чујте ово – „смарт план“ за две линије метроа. Ако је неко чуо да је некад и негде усвојен ступид план, нека ми јави. Јасно је мени да су сви планови СНС-а смарт, али од плана, до реализације, може да прође нека годиница. Први план за метро је мало млађи од мене и био је, ваљда и он, смарт. Треба обезбедити паре, папире, дозволе, ако треба и направити експропријације, а посебно смарт планом треба предвидети провизије, јер мораш да будеш смарт, да те не у’вате. Само се др вара ако мисли да ће он да уграби велики комад од фонтана, метроа и сличних пројеката. Лавоски део иде лавовима, а за њега шта преткне. Он је ту да одигра Сашу Белопољанског из Тајванске канасте.
Nek odradi ulogu do kraja
popne se na Kule na vodi i – znate kraj filma 😀
Satirično komičan tekst začinjen realnom gorčinom čitaočeve nemoći da bilo šta promeni.
Ali početak sa Braninim aforizmom brilijantno sažima svu bezizlaznost u ovom vremenu i ovom prostoru.
Hajde da i moja malenkost donira jedan Branin biser za – dobro ti jutpo SRBIJO
DALJINE
Daljine sveta, kako ste daleko!
Ovde da me nema, tamo da sam neko!
Sve što je važno, tamo će se zbiti,
svi će tamo biti, mi nećemo biti.
Ja daljine hoću, daljina sam gladan,
a svoj život trošim u nevažnom, sada.
Hteo bih daleko, najdalje, u plavo,
s ovim istim srcem, s ovom istom glavom.
Ne može se tamo, jer neima vođe
za kojim najdalje može da se pođe.
Daljine sveta bez života moga,
kako je strašno to što nema Boga!
Kako Milenković kaže zlo svih zala je kolonizacija. Ali nije jedino i tu ja dodajem. Zlo svih zala je i da je u centru sistema u kojima živimo, u Srbiji, Francuskoj ili Americi, dozvoljeno, čak se smatra vrlinom, da neko može silom da otima tuđi život i imovinu u ime nekog „opšteg dobra“. Kad neko ima pravo da ubire porez, to je srž problema. Koliko će on to sebi u džep, a koliko će da slupava u idiotluke, to su samo detalji i posledice, ne uzroci. Uzrok je da su neke pljačke i neka robovlasništva (oni od vlasti prema sužnjevima) legalni u svakom sistemu u kome živimo. I to se dešava bilo da vladaju levi ili desni. Evo, na primer na Zapadu, levi se ubiše trošeći narodne pare da udomljuju belosvetske dođoše, ali ne dao bog da bilo kod od njih lično pusti nekog u svoju kuću ili da podeli svoj ručak sa njima. Nema većih dobrotvora od onih sa tuđim parama.
Što se tiče zakona o donacijama, spada u plejadu robovlasničkih zakona. Koja je razlika između toga da se neko silom može naterati da ide u rat, bez obzira da li se slaže sa njegovim ciljevima ili ne i to da ti otimaju organe, samo ako ne potpišeš 10 papira pre toga. Donacija mora ostati dobrovoljna stvar. Za nju je bilo koji zakon izlišan. Ko želi da donira bilo šta svoje, pa i organe, to može već i sada da napiše, ali ako ne želi, sve njegovo ostaje njegovo, pa i pod zemljom. I ratovanje mora postati dobrovoljna stvar. Ako neko neće u rat, a pogreši, recimo, kada te napadnu Nemci, oni posle koji su išli u rat, imaju pravo da izopšte (na svaki mogući način) one koji nisu išli, a istorijski znamo da je izopštenje za čoveka i teže nego smrt, jer čovek nije kanta. Samo tako može da radi civilizovano društvo, ali kad nekom daš pravo da on može da šalje u rat kad i koga hoće, ljudska priroda tome ne može da odoli, sigurno će slati i sa razlogom i bez razloga. Nema razlike u tendenciji vladara da želi da otima bilo tuđe živote, bilo tuđe pare. Ovo su univerzalni problemi, Srbija je samo jedan od milion primera.
Što se tiče bezizlaznosti, sve je i crno, ali i nije. To što za neke promene treba 100 ili 200 godina, amin. Ne meri se uspeh bilo čega jednom generacijom. Ko smo mi pa da zahtevamo da se sve reši za našeg života. Naši problemi su nagomilani vekovima, bilo bi besmisleno, očekivati da se reše u jednog generaciji. I koliko god da je veliko zlo, sve može da se preokrene, ali je jako bitno da razgovaramo jedni sa drugima da vidimo kako da rešavamo te probleme. U ovom svetu postoje samo 2 načina rešavanja konflikta. Ili batinom, ili razgovorom. Rezervišimo batinu za to kada nas neko napadne, jer kad te neko napadne tu razgovor prestaje, a za sve ostalo, razgovor je jedini način prevazilaženja konflikta.
„slatka para od organa“ ima svoju predistoriju još iz „veselih devedesetih“… (i nije samo „žuta kuća“)
Perfidno zadiranje u sveti posed(bozji poklon), u samu licnu telesnost, je poslednja tanka linija izmedju poretka i haosa. Ta hirurgija na kredit je prikrivena maska opsteg kanibalizma. Pri tom sama civilizacija, njen savrseni fustovski genije, ima vec svaku mogucnost da genetickim nanotehnoloskim inzenjeringom izstrika svako tkivo, pa i ceo organ do verovatno celog novog tela, po istoj mustri.
Probijajuci svako dno i odricuci svaku svetost covek upravo priziva intervenciju visih sila u centar svojih somnabulija. Varaju se oni koji misle da je egzistencija zagarantovana. Pitaju se i Bastovani.
Olično zaključivanje,
Samo jedna fusnotica da se na kraju doda.
Bioinžinjering će stvariti, jetru, srce, mozak a i otelovljno biće.
Samo će ono najbitnije faliti. Božiji duh u toj bioinženjerskoj kreaciji.
Jer sad je već jasno naučnicima atom vodonika u ljidskom telu nije isti kao atom vodonika u čaši sa vodom. Atom vodonika u ljudskom teli je prožet svetim duhom.Tako da čoveko- robot neće imatu onu najvažniju dimenziju božijeg lika u nama.
I to će biti ljudski, isuviše ljudski.