Са свом опрезношћу и са доказима који су посредни, али убедљиви, тврдим да је, у протеклих четрдесет година српском народу испран мозак, по свим правилима по којима се ова операција изводи.
Brainwashing приморава људе да се одрекну критичког мишљења и да прихвате нове садржаје без отпора.
1. Да би се убацио нов садржај у нечији мозак или свест, мора се претходни садржај уклонити. Сем код параноичних особа, два садржаја не могу егзистирати у једном мозгу.
2. Операција је извођена од средине 80-их агресивним нападом на историју и значајне историјске личности. Претходне истине, као што је она о пореклу српског народа, о времену комунизма, заосталости краљевине, или истина о Вуку Караџићу, потиснуте су новим истинама о древном пореклу Сораба, о србождерним комунистима, о невероватно прогресивној краљевини која је имала чак седам фабрика авиона, као и о упропашћавању српског језика од стране покатоличеног Вука.
Лаж је била упорна и подржана од стране великог броја медија и нема шансе да би ти медији ширили ту причу да тадашња УДБА није дала зелено светло.
У ову операцију пражњења мозгова спада и изругивање свакоме ко одбија да испразни сиву масу. Повици попут „латиничар“, „комуњара“, или „атеиста“ су служили за дифамирање оних који не пристају на нову реалност.
3. Буђење национализма и лажне религиозности спада у другу фазу, односно у пуњење испражњених мозова другим садржајима. Вештачко, декларативно и бескрвно родољубље је слављено кроз позоришне представе (Колубарска битка, Ваљевска болница), писана су дела о злочинима над српским народом (Нож, Голубњача), држане су трибине, измишљали су се нови „древни“ обичаји, а старе традиције су замениле оне које су се ad hoc формирале. Племенски тотеми и култови, који су српском народу давали вековну отпорност, су нападнути „слатким православљем“ и то КГБ-овском варијантом, што ме наводи на помисао да је ново „осрбљавање Срба“ део ширег пројекта преласка из социјализма у ново кметство.
4. Главну улогу су овде преузели национални интелектуалци, сви од реда бивши комунисти, попут Вука Драшковића и Шешеља, као и група плаћених „дисидената“, који су, попут Матије Бећковића, или Добрице Ћосића, претходно издобијали све комунистичке награде и веома пристојне куће и станове. Гаранцију на честитост удбореформатора дала је света наша мајка СПЦ, која се од почетка налази у том удруженом преварантском подухвату, због кога је и патријарх Герман морао да буде удаљен и назван, сасвим идиотски и нетачно, „црвеним патријархом“.
За младе генерације, које нису у реалном времену гледале ову бруку и лаж невероватних размера, било је само питање ко ће се, на јавној сцени, дочепати њихових душа. То су углавном били, назовимо их „ревизионисти“, јер је њихиова прича била медијски далеко изнад било које реалистичне приче. Српски интелектуалци, који су видели грандиозну лаж, су се ућутали, у страху да не изгубе уносне синекуре. Ућутала се САНУ, иако им је свима било јасно да су приче о древном пореклу Сораба најобичнија будалаштина, а антикомунизам је био толико агресиван да су само најснажнији духови могли да му се супротставе. При том, да је антикомунизам имао покриће у чињеницама, уопште не би имао потребу да буде агресиван; било би довољно да се предоче чињенице без додатног тумачења и силовања. Пошто је и идиоту било јасно да хода по улицама које су направили црвени, да му светли струја из електрана подигнутих у време социјализма, да се живи у становима који су добијени од комуниста, прича је формирана у моралној равни, у којој су црвени „безбожни“, „србождери“ и „злочинци и убице“. Ко би, дакле, стао у њихову одбрану, или заступао чињенице пред полуделом масом антикомуниста, тај би и сам био злочинац и србомрзац. Пошто људи не желе да им будале дишу за врат, нити да их неко љага у јавном простору, изабрали су да ћуте.
5. Основни пробојци, односно тачке које су биле обавезне у наративу су: национализам, православље, антикомунизам, русофилија и ћириличарење, уз повремено бројање крвних зрнаца и давање атеста на српство. Ове ствари су радиле кумулативно, што ће рећи да је било да си могао бити и Србин пореклом, и презивати се на „ић“, да си могао бити антикомуниста, писати ћирилицом, али ако ниси био русофил, ништа ти није вредело, ниси могао да будеш примљен у друштво изабраних, које су углавном чиниле опасне креатуре и удбашки упосленици.
6. Уверење да је примењен brainwashing ми је очврсло кад сам видео да су му подвргнути и Хрвати, Бошњаци, Црногорци, па и, иначе питоми, Македонци. И они су морали да кукају да им је Тито упропастио нацију (иако је Бошњацима и Македонцима поклонио и нацију, и државу, а Хрватима само државу, нацију су већ имали); запевали су да су древнији од Нојеве барке и клели се у супериорност сопствене нације.
7. Када је посао обављен, када смо коначно сви, од Вардара па до Триглава, постали кметови, када је контра-еволуциони прелаз из људи у подљуде био завршен, одједном су промотери нације, вере, древног порекла и антикомунизма почели да се гасе. Завршили су посао. Прича је ослабила сасвим и спала је на залуђене и неуротичне типове, који само мантрају причу и то присилно: друштво у кафани прича о новом моделу BMW-а, а овај се јавље: „Е, да није било комуниста, сад би и Срби имали BMW“! Отприлике, да није било комуниста, сви бисмо имали плате по пет сома евра, били бисмо начитани и паметни, жене нам не би отишле с другим, возили бисмо само BMW и кењали о томе како је Вук сјеб’о језик којим се служило око 2% Срба.
8. Када су дошли петооктобарци, одлично припремљени од стране наших викиншких господара, српски народ је већ био самлевен антикомунизмом, желатинизован ескапистичким православљем, убијен у појам новим обичајима и традицијама и није могао да се одупре организованој багри. Није имао институције, није имао истакнуте појединце који би стајали на другој страни, није имао ништа и никог. Зато је један лопов и авантуриста, попут Ђинђића мога да покупи српски народ и његову имовину као друмски разбојник.
9. Омекшавање, сада већ готово четрдесетогодишње омекшавање, довело је до тога да су наши мозгови сппемни да за петнаест дана приме нови садржај. Довољно је било да медији две недеље серу о памети, младости, знању и лепоти студената, да хистерици и неурастеничари крену да плачу поред путева куда цвет српског народа пролази и да балом засипају жуљиће настале у безвезном и непотребном пешачењу. Критичка мисао је избачена из главе баш тих генерација које су плакале поред путева. После 15. марта, сузе су нагло пресушиле, као и донације из иностранства, као и модератори који су, по свим правилима специјалног рата, одлично водили студенте.
10. Нови brainwashing се управо одиграва: стари садржаји, сада већ састављени од епилептичног доживљаја слатког православља, оргазмичног антикомунизма и русофилије, почињу да се извлаче из мозгова и убацује се екстремно социјал-дарвинистички однос према животу и вредностима. У будућности се назире екстремно позитивистичка обрада Сораба, нека врста социјал-фашизма, односно презира и мржње према нишчима. Нико није крив зато што је глуп, или сиромашан, али ће бити изложен озбиљно прогону од стране новосрба.
Да би се спречио периодични brainwashing, потребно је много више од усамљених појединаца који му се противе. Пошто нема изгледа да ће се формирати нека институција која би се супротставила сталном превредновању вредности, као што нема изгледа да ће српским интелектуалцима и јавним радницима израсти јаја, можемо са сигурношћу да тврдимо да ће се игранка наставити све док господару буде потребно.
Насловна – ChatGPT
