Кад сам био клинац, а то је било још шездесетих година прошлог века, од прабабе сам слушао причу о свецу који лети у небеским кочијама и пушта громове, односно о светом Илији. Тада се нисам питао шта ће један хришћански пророк и светац у небеским кочијама и какве везе има пустињски бог Исус са олујама и громовима.
Неколико година касније сам, читајући Илустровану Библију за младе, приметио да тамо, одакле је наш официјелни бог, нема много кише, нити олуја, да се нигде не спомињу ни бадњак, ни кувана јаја, да Исус нигде не заповеда да се новорођенчадима ставља црвен конац око руке, или да се три пута куцне у дрво за добро здравље или успех у послу.
Још двадесет пет година касније, почео сам да схватам величину хришћанске преваре, којом су све древне богове наших предака преклопили новим, семитским богом и његовим му свецима. Већ сам и раније знао да је свети Илија заправо Перун, да је Јаровид претворен у светог Ђорђа, као и да је Световид прекомандован у светог Вида. Но, у то доба сам се доселио у село и старе сељанке су ме више пута кориле што радим на неки дан кад се не ради. Ја сам већ водио рачуна да не пишам уз ветар, односно да не радим на црвено слово, али било је дана који нису били чак ни масним словом обележени, а није се радило. Био је, то сам посебно упамтио, 14. март, дан који није црвено слово и нешто сам крампао у башти, кад ево је моја комшиница, Милија, која је тада већ пребацила седамдесет година (рођена је 1928.) и усплахирено виче:
-Немој данас да радиш, не ваља ти због твојих деца!
После краћег дијалога, ја је питам какав је то светац који ми не да да радим на тај дан, а она каже:
-То је онај коме се не спомиње име.
Миц по миц и ја из ње исцедим да је тај бог, или демон, заправо Чума, онај који односи децу. Зову га још и Хроми Даба. Вероватно је створен у освит времена, као демон кога треба умилостивити да не пушта редње, односно епидемије.
За тих десетак година на селу, доста сам научио, али још важније, проосећао сам ту народну веру. Живот сељака је доста примитиван и веома сложен у погледу вере и метафизике. Српски пандемонијум укључује виле, бабе, вампире, патуљке, водене демоне, пећинске демоне, дрекавце, али и бића вишег реда, попут прасловенских богова, са тачно разграниченим надлежностима.
У тај мистични свет спадају и обичаји, празници и племенски тотеми и култови, са детаљно разрађеном процедуром служења. То што су сељаци заборавили имена својих богова и демона, не значи да им не служе и даље.
Истина, индустрија славља и сахрана нам полако преузима обичаје, што је директна последица преласка на градски начин живота. Обичаји су настали и у праксу уведени на селу, док је у граду је њихово практиковање скоро па немогуће. Где ћете у солитеру да спалите бадњак? У рерни? Или: како да, на свадби, пуцате у јабуку на Новом Београду? Како да млада ситом пребеци сљеме солитера? Осим оваквих недовољности, убија нас и наша малограђанска модерност, за којом жудимо као пацов за сланином. Све што је настало данас, боље је од оног јуче, а оно јуче је боље од оног прекјуче. Технологија је, истина, далеко отишла, али само малограђанин може да побрка технологију са егзистенцијом, па да мисли да је на еволуцијској лествиици напредовао тако што је купио најнапредније технолошке производе.
Заборали смо, назлобрзи и споромислећи, да је веће чудо птица, него авион.
Древни богови су били наша моћ над другим народима. Поштујући њих, ми смо поштовали оне наше особине помоћу којих смо били надмоћни над суседима. Без моралисања, без празних фраза, без верске литературе и без црквене организације, само племе које има директан линк са боговима.
Сви ми, који на Балкану чинимо исту етничку заједницу, мислим на Србе, Бошњаке и Хрвате, напустили смо старе богове, примили семитску религију и, помоћу ње, смо се закрвили да нема даље. У стара времена, сукоби између племена су свакако постојали, али би грех према боговима, који су исти и пораженом, и победнику, било да истребиш иноплеменике. Пустињски богови много тупе о љубави, али доброг покоља без њих нема.
„Добри бог“, који нас воли и који прашта (сећате га се: то је онај исти што је мало пре него што је постао добар, сатирао читава племена; који је захтевао од својих следбеника да убију и дете у колевци, који је убијао оне који му не служе и требио их до седмог колена), тера нас да окренемо други образ, да хлебом гађамо онога ко нас каменује, он непрестано, преко овлашћених црквених организација, њушка по свачијој души, улази у шупљине свачијег морала и највише мрзи моћ, храброст, самопоуздање, слободарство и понос. Те особине вас спречавају да служите цркви, која вас зове стадом и робовима божјим.
За древне богове нисте били ни робље, ни овце. Они су од вас тражили да будете пуни себе, храбри, да извршите веселу пљачку и да због тога немате рђаву савест. Они су код вас створили нагон ка јуначкој смрти, јер су, пред вашим саплеменицима, створили поштовање према херојима. Тешко је бити херој пред бесловесном масом која храброст не поштује.
Стари богови су, дакле, били богови природе и живота онаквог какав јесте, а не какав треба да буде у свету малокрвих грађанера. Пред тим боговима не постоје врлина и грех (врлина овако и онако, али грех је важан, од њега живи мајка наша црква), него само исправно и племенито, или неисправно и неплеменито. Секс није грех, а није то ни жудња; пљачка је подразумевана, као и потреба за њом; пузити пред непријатељем је забрањено, молити за милост такође. Бити стадо и роб је неплеменито и недостојно слободног човека. Кајање, метаноја, бескрјне молитве и остала срања су привилегија слабих и оних који имају спору крв. Чиста савест није подигнута на великим принципима, бескрајно сложеном служењу богу и на сталном преиспитивању да ли је ко згрешио, већ је подигнута на моћи и самосвести. Ко је моћан, нужно као последицу има и чисту савест. Немоћан тражи рупу да се сакрија и преиспитује себе док не испусти душу.
Још нешто: стари богови су подразумевали одређени, баш ТАЈ народ, за себе. Они нису били космополити, као „Добри бог“, чије је игралиште читав Космос и васколико човечанство. Ми „Добром богу“ из пустиње нисмо изабрани народ. Његова поставка је таква да је изабрани народ први и најважнији, иако га је тај народ одбацио и разапео.
Можда су семитске религије, мислим на хришћанство и ислам, одличне, али ми их нисмо усвојили зато што су добре, него зато што су донесене на мачевима окупатора, или домаће властеле, која је у тој, новој вери, видела могућност за сопствено ширење и доминацију. Нико од наших предака није сео и размислио хоће ли и зашто да прими нову веру са Истока. Богумили су истребљени, у складу са хришћанким начелом милосрђа, зато што нису хтели да приме „Доброг бога“.
Једна глупост протоком времена не постаје мања, него већа. „Добри бог“ је посвађао овдашње племе до те мере да је омраза постала стална и – парадоксално – на тој омрази одлично живе продавци љубави, то јест свештеници, ма како их називали. Глупост је довела дотле да је нама брат Рус, Хрватима Шваба, а Бошњацима Турчин, или ових дана, Палестинац. Вера нас тера да потремо и етнос, и културне моделе. То, колико говори о вери, толико и о нашој памети. Многи су народи остали компактни, упркос мултиконфесионалности. Најближи позитиван пример су Албанци, који свој етницитет никако не бркају са конфесијом. Такви су и Немци, Мађари, Французи и Ирци. Ми смо искључиви: нашем народу не може припадати онај ко није наше вере. Тачка. Озбиљна глупост.
Ово све пишем због јучерашњег св. Илије, али не стигох да напишем синоћ, па, ево, јутрос (3. август 2025.).
Насловна – Графички дизајн, ММ
