Како можете одредитиу себе у политици, или у јавном животу? Можете бити, рецимо, православац црквеног, или обичајног типа, а можете бити и атеиста. Можда и муслиман, али Србин. Ретко, али не и немогуће.
Можете бити симпатизер Драже Михаиловића, Љотића, Недића, Тита, Слобе…
Можете волети Америку, Британију, Француску, Русију…а и не морате.
Можете писати ћирилицу, латиницу, можете бити и неписмени.
Можете, у идеолошком смислу, бити комуниста, либерал, десничар, а можете да будете и аполитични.
Можете да уважавате Вука Караџића, или да га осуђујете.
Можете да се молите за Путиново здравље, али и за Трампово, или здравље енглеске краљице.
Можета да мислите да је Косово изгубљено, да треба замрзнути конфликт, да је срце Србије…
Како ћете, у обиљу могућности, знати да сте патриота? Број укрштања ових могућности, које сам навео, је најмање шестоцифрен, но, да видите чуда… Ипак, хајде да то представимо дијаграмом:
Десничар Комуниста Либерал Аполитичан
Агресивни верник Обичајни верник Атеиста
Ћирилца Латиница
Дража/Љотић/Недић Тито Слоба
За Вука Против Вука
Русија Америка Британија
Трамп Путин Енглеска краљица
Косово је изгубљено Замрзнут конфликт Косово је срце Србије.
Е, сад, да ли сте се икад упитали ко је направио „патриотску путању“? Ко вам је, како и преко којих медија, усадио у главу да само ови, означени црвеним словима, могу бити патриоти? И то не сепаратно, него кумулативно: морате по свакој тачки бити црвени. Џабе вам што волите Путина и Русију, што пишете ћирилицом, ако нисте православни верник, који је досаднији од Јеховних сведока. Или овако: џабе вам што сте агресивни верник, ако више волите Америку, него Русију. Дакле, услови за патриотски атест морају да се стекну кумулативно. Једно одступање и испадате. У овим поделама, које сам навео, а није их чак ни много, могли смо даље цепати длаку (крвна зрнца, порекло, монархизам…), има свега 3888 могућности, од којих сте ви изабрали осам и то кумулативно. Каква је шанса да то буде случајно, па тако исто у двадесет патриотских организација?
Да вас не мучим: шанса је никаква, ако није реч о пројекту, који се протура средствима партијско-политичке пропаганде.
Ко поставља услове? Мени, лично, не пада на памет да од коруптивних патриота, насталих у удбашким кухињама, тражим атест да сам Србин по њиховом моделу. Дакле, одбијам да ме ико дефинише и укалупљује, ускраћујући ми право да се дивим Вуку Караџићу, или да будем обичајни верник, па чак и да кажем да је Косово објективно изгубљено.
Даље: све патриотске варијанте су губитничке: десница је лажна, еминентно комунистичког и удбашког порекла и трајаће, будући да у себи не садржи ништа органско (да је садржала нешто органско, било би је увек, чак и под комунистима, или простије речено: она се појавила не зато што је била у срцима, него зато што је постало безопасно), агресивни верници су већ и сада досадни, малобројни и њихов пројекат повратка православљу, кога таквог никад није ни било, је сасвим пропао; ћирилица није само српско писмо, а за наших живота, па и живота наше деце, сигурно неће победити латиницу; Дража, Љотић и Недић су поражени и никакво објашњавање пораза га неће претворити у победу; Вукова реформа неће бити укинута и славјаносербски се неће вратити; Русија и Путин су губитници на међународној сцени (не у односу на Србију, већ у односу на остале велике силе, ко не верује, нека погледа статистике); Косово је изгубљено, али је урлање да се мора сачувати срж патриотског деловања. Да је овај и овакав патриотизам лажан, да је пројекат и да није органски, најубедљивије сведочи баш питање Косова. У свом свакодневном животу, осим ако нисте идиот, морате да решавате врло практична питања: да намакнете фонд намирница, да платите рачуне, да купите деци ужину, да поправите шпорет и да решите још стотину других веома опипљивих проблема. У погледу Косова, никада ниједан патриота није изашао са макар једним, малим, једва виљивим практичним решењем: како и одакле исплатити пензије и дечије додатке Шиптарима (или како их, ако нећемо да им плаћамо, протерати преко Проклетија, а да не добијемо батине од њихових спонзора), одакле нам паре за окупациони апарат на Косову, без кога се оно не би дало држати мирно, или шта да радимо са 800-900 хиљада шиптарских бирача, а да не говорим да би Шиптари врло лако могли да паре, које сада дају западним политичарима, упумпају у наше корумпиране политичке партије и тако купе политички систем и постану његови господари. Ништа од ових, у суштини животних, практичних питања, не узнемирава искрене срБске патриоте. Да су заиста искрени, једино би их практична питања и интересовала. Исто тако, не видим како би поништили Вукову реформу, нити како би учинили да Дража добије Други светски рат. Другим речима, неко им је, онако непаметним, подметнуо неколико паметних удбашких пулена, који су им објаснили да је патриотизам Књига о Милутину + цитати Николаја Велимировића, без и једне органске, опипљиве ствари. Само празно лапрдање.
Хиљаде, углавном добронбамерних, али не баш нарочито бистрих људи, се врзма по овој матрици, тражећи решење у њеним оквирима. Исход ће бити трагичан, али и делимично забаван: у оквиру ове матрице, никаквог решења нема и неће бити, јер је она тако и постављена да српском народу не омогућава излазак из матрикса. Сам матрикс је увек, безусловно, или на страни пораза, или нас страни немогућег, јер земљу не дотиче; приземна питања новца, средстава за живот, базе друштва, уопште не дотиче. Да парафразирам Његоша: у патриотском свету „више вреди један дан клањања, нег’производње четири године“. Овакав шатриотизам је, заправо, трансцедентан и потпуно измештен из стварности. Једина копча коју има са стварношћу је повремена продаја патриота за паре, што се доста често дешава, што изискује сталну производњу нових и нових патриота, али у истој матрици. Ни милиметар лево или десно.
Да ствар буде апсурдна до краја: српски народ је или на супротној страни матрице, или је равнодушан према њој. У хиљаду Србса нећете наћи педесет који се уклапају у матрицу, а она опет – гле чуда! – ипак опстаје, захваљујући свом пројектном пореклу, односно захваљујући моћи оних центара који су је наметнули.
Шатриоти стално губе на изборима (осим кад их неко потКајлује), али никада се не гасе. Демократска странка, на пример, која има изразито антинационалну идеологију, али је далеко рационалнија од шатриота, готово се угасила због све слабије подршке бирача. Шатриоти уопште не зависе од подршке у народу, а ја се плашим такве политике, не зато што сам демократа – то свакако нисам – него зато што то отвара непријатно питање: како се не гасе, ко их одржава у животу? Ко им не да да макар мало мрдну од матрице, па да, рецимо, латиничаре приме у национални корпус? Или атеисте? Или макар оне који не мисле да смо „Мали Руси“? Нема мрдања: путања је строга и бескомпромисна, јер неко изван животне праксе, изван навика српског народа, изван традиције и обичаја, поставља правила, која су сасвим суманута, односно тако су постављена да замајавају, а да никад не успеју.
Посебно је питање и ово: шта ће двадесет организација, које пеглају до у детаље исту причу? Ко укаже на минималну ралику у базичним поставкама Двери, Наших, Образа, 1389. у свим варијантама и Заветника, нека носи златни шњур.
У основи, шатриоти су направљени у истим кухињама у којима и навијачке групе. Пале се и гасе са мером. Кад их гледате, све сам национални фанатик, који само што није опасао око себе динамит и дигао у ваздух амбасаду Хрватске, а онда, мистериозно, нестане на шест месеци, па се врати, са још већим набојем, пре него што опет нестане. Да су прави, самоникли, не би се утишавали и појачавали два пута годишње, него их господари држе на потенциометру и врте га према потреби.
Ко мало памети има, ако још има, мора да бежи од ове болештине, која нема шансу да икада победи, али има потенцијал да замлаћује Србе још две генерације. Бар оне Србе који не побегну у мрске земље Запада. Из којих ће, наравно, да воле Русију.
Lepo je što na ovom dijagramu postoje i liberali, dobro je što nisu u istom košu sa desničarima. To je već napredak.
A naročito sa desničarima koje imamo.
Govoreći o konkretnim rešenjima, sad je kasno za bilo šta, Kosovo nije deo Srbije, Kosovo je nezavisna država. I pored toga, Srbija ne sme formalno da ga prizna nikada zato što Srbima u Hrvatskoj i Bosni nije dato pravo da se odvajaju, tako da ne znam zašto bi Srbija priuštila nekome nešto što njoj niko nije ni pomislio da da. Reciprocitet je deo principa nezapočinjanja nasilja. Ti mene maltretiraš, i ja tebe maltretiram. A što se tiče posledica, ako će to dodatno usporiti ulazak u Evropsku Uniju, to je samo dobra vest. Barem neke koristi od tog Kosova. Da je više pravih liberala, Srbija nikada ne bi ušla u EU. U slobodno tržište sa svim njenim zemljama da, ali da stane i formalno pod Brisel, pa to bi bila čista ludost.
Šta bi Srbija uradila sa Kosovom, da je postala liberalno društvo, recimo 1980-e, pre svih ovih haosa, to je malo duža stvar, pisaću u nekom drugom komentaru, ali bi to bio niz veoma konkretnih poteza, nikako parolašenje.
Nego, ovde bih postavio jedno pitanje, koje ne nađoh odgovoreno ni u jednom tekstu koji sam pročitao na blogu, mada priznajem, nisam pročitao baš sve. A to je odnos između srpstva i principa. Milan često govori da je pred-građansko društvo bilo monolitno i da je problem sa građanskim što postavlja pitanja kad i šta raditi, da nema automatizma u odlukama, kao što je bilo pre. Kako može pripadnost narodu da bude jača od principa pravde? Radi primera, ja ne mogu da zamislim sebe da sam, recimo, rođen kao Hrvat, da su moji Hrvati već nekoliko generacija i da, samo zbog toga, pristanem da postanem Ustaša 1941-godine, da pristanem da uništavam civilno stanovništo bilo kog naroda, zbog neke tamo države. Čoveku kome je stalo do pravde, ili bi morao da pobegne od svog tog ludila, ili da se priključi neprijateljima Ustaša, pa bio Hrvat sto puta. Od 1804-e do danas, Srbi se nikada nisu susreli sa takvom situacijom na nivou celog svog društva. Bilo je divljanja, ali to su bili incidenti neposlušnika, nikako zvanična politika, ali to nije nemoguće ni u jednom narodu. Ima prvi put za sve. Ako princip pravde nije jači od pripadnosti precima, kako kaže Milan, svi rizikujemo da postanemo Vikinzi u datim okolnostima.
Imam još jedno pitanje. Prisilna vojna i ratna obaveza. Odbrana je, kao i jelo piće, ne pravo, nego elementarna potreba. Zbog čega bi se ikome smelo dozvoliti da nasilno gura bilo koga u bilo koju vojsku ili rat? Neko bi mogao da kaže, da postoje jasni slučajevi odbrane, kao od Nemaca, na primer, gde ne bi smelo da bude zabune oko toga da se treba braniti. Ali ako dopustimo vladaru da uvek on procenjuje situaciju, on će nekad ljude siliti u prave odbrambene ratove, a često i u obične napadačke. Kako je istina u oku prisiljenog, a ne nasilnika, taj se luksuz ne sme nikome dopustiti. Pretpostaviti da je vladar, po definiciji, dobar i pravedan, je veoma kobno. Istorija nas tome uči. Sa druge strane, ako ne postoji obaveza vojnog roka, ljudi će biti laka meta bilo koga. Zato postoji liberalno rešenje, jedino pravo, koje izbegava prisilu bilo koje vrste, a u isto vreme je i efikasnije. Naoružati narod do zuba, još u miru. Svako bi morao da može da ima pištolj u sakou, radničkog bluzi ili gunju, pušku oko ramena, top u podrumu, tenk u garaži, ko koliko sebi može da priušti. I da su zakoni samoodbrane pravi, dakle, da kad neko ohladi lopova u svojoj kući u tri ujutru, da se tu ne postavljaju suvišna pitanja ko je napasnik, a ko se branio. Osim toga, ljudi koji razumeju važnost odbrane, imaju potrebu da se uče vojnim veštinama. Racionalni ljudi bi apsolutno želeli da plate oficirima, profesionalcima iz vojnih firmi da ih nekoliko puta godišnje poučavaju vojnim veštinama i da im čak komanduju u slučaju rata, jer imati oružje, a ne znati koristiti ga, i ne znati organizovati se, je, ne samo nekorisno, već i opasno. Ali, puštanje oficirima da ti komanduju, ne bi smelo nikada da znači da oficiri postaju robovlasnici. Kad odlazimo kod zubara, dopuštamo mu „da nas muči“, za naše dobro, jer smo mi gospodari svoje sudbine, pa i svog bola. Ali ukoliko vidimo da ovaj, umesto da nas leči, se iživljava nad nama, tresnemo zubara, ustanemo sa stolice i odemo kući. Zašto bi oficir imao ikakva veća prava od zubara? Naravno, u ratu postoje daleko veći stresovi, ljudi mogu iz straha da pobegnu, čako iako to neće povećati njihovo dobro, jer kada bi svi masovno pobegli, neprijatelj bi ih, svejedno, porobio kad dođe do njihove kuće. Ali i to se mora prihvatiti, jer je to kontra-balans vladaru kome se nikada ne sme dopustiti da računa da ima robove. Kasnije, kada se rat završi, komšije i rođaci pobeglog bi procenjivali slučaj po slučaj, mogli bi da odluče, da ga izopšte. Niko ne sme da strelja nikoga, jer niko ne poseduje druge ljude, ali diskriminacija drugih ljudi je najbitniji samo-regulativni mehanizam u slobodnim društvima. U nekom sledećem ratu, svako će porediti svoj strah od neprijatelja sa strahom od izopštenja, pa kako ko odluči. Izopšten čovek je gora kazna, nego fizičko mučenje. Uz to, siliti iracionalne ljude, koji ne razumeju da je odbrana potreba, šta dobijamo ako nateramo silom? U ratovima je na prvom mestu logistika, zatim volja za odbranom, pa tek onda broj vojnika i količina oružja. A najbolje ratuju slobodni ljudi. Siliti neracionalne ili bojažljive, ne samo da je nemoralno, već i nefukncionalno. Daleko je bitnije ljudima davati adekvatno vaspitanje od detinjstva, nego siliti ih nakon što porastu na drugi način. Uvek je sve u prevenciji, pripremi i pameti.
Ja suviše često slušam obavezno ćemo ovo, streljaćemo onoga itd. Naježim se kad to čujem. A nikada nisam čuo ovo što sam ja napisao. U životu su važni i moral i uspeh, i oboje se mogu postići, ali treba malo izaći iz državnog načina razmišljanja gde se uvek sve svodi na čekić. Naravno, neće se svi spasiti, jer je samo manjina pametna ili hrabra ili oboje, ali ko hoće moral i uspeh, ne može da sačuva i sabornost i brojnost. A jednom kada se uspostavi slobodno društvo, biće malo više mesta i za glupe i za bojažljive, svakako na marginama društva, ali biće mesta.
Od Slobinih vremena do naših dana nema političkih aktera i partija da nisu pod uticajem Službi.
Ne samo jedne službe nego više službi, konkurentnih ili sinergičnih.
Šatriotske stranke liče da jesu kontrolisani projekat.
Željeni efekat teorija zavere nije da iniciraju revolt već da indukuju osećaj inferiornosti i nemoći.
Istorija kao učiteljica života.
Istorijski ciklusi se uvek ponavljaju u sličnoj formi kao prethodni ali složenije sadržine.
Istorijiski procesi koji se odvijaju pred našim očima sigurno će ući u istorijske anale.Mogli bismo reći da smo privilegovani što živimo u najinteresantnijem periodu u istoriji čovečanstva. Pred našim očima rađa se nova civilizacija, kojoj ne znamo ni formu ni sadržinu.
Postoji upadljiva analogija između događaja koji su uzburkali Evropu 300 godina posle Hrista i današnjih procesa: U to vreme se javljaju migracije naroda, kriza elita i pokušaj Rima da omeđi svoje limese i globalizuje imperiju, ali i uočljiv nedostatak ideja, sve je to u nekoj formi preslikalo na današnji svet.
– Analogija između antičkog perioda i savremenosti ima mnogo. Samo što je sada proces složeniji i nepredvidljiviji. Međutim, ima jako mnogo analogija i paradoksa koji su jednostavno protivurečni, u svim pravcima. Pogledajte SAD,podižu zidove ka Meksiku, šalju vojsku na te granice veću nego u Siriju i ostale krizne delove sveta koji su daleko od njenih granica.To su sve indicije koje govore o ozbiljnoj krizi koja se može završiti loše po Ameriku. I u Rimskoj imperiji nekda se odvijao sličan proces.
Danas kolone migranata iz siromašnih zemalja sa različitih kontinenata pokušava da uđe na teritoriju Amerike i Evrope, tražeći novu šansu za obećani bolji život pole razaranja njihovih vekovnih staništa. Time se pokrenula lavina seoba naroda i jedna ogoljeno haotična globalizacija.Taj proces nije ništa istorijiski novo, on je prisutan još od Rimske imperije, preko Napoleona do Hitlera, a danas Amerike. E tu nas istorija podučava da je taj proces uvek praćen strašnim posledicama u kojima nestaju mali narodi.Mi danas živimo u svetu gde postoji mnogo kultura, religija, običaja, jezika, koje se razlikuju po razvoju i kulturnim vrednostima.
Danas svetski kreatori globalne politike misle da mogu veštački na silu da homogenizuju svet.Ostaje jak osećaj da mali narodi ne žele kulturni homogenizam niti potrošačku kulturu, nego praktičnu razmenu kultura, dobara, ideja itd.
APEL SAVESTI:
U apelu Komisije, koji je objavljen u vodećim svetskim medijima, navodi se da je globalni informacioni i komunikacioni prostor zajedničko dobro čovečanstva i kao takvo mora biti zaštićeno kako bi se olakšala sloboda izražavanja i mišljenja uz poštovanje pluralizma, slobode, dostojanstva i tolerancije.
Mediji nisu posvetili dovoljno pažnja na apel razumnih: „Pozivamo lidere dobre volje na svim kontinentima da preduzmu akciju radi promovisanja demokratskih modela i otvorene javne debate u kojoj građani mogu da donose odluke na osnovu činjenica“,
Potpisi 25 intelektualaca, među kojima su ekonomista Džozef Stiglic, pisac Mario Vargas Ljosa, a na čelu sa Kristofom Delorom, generalnim sekretarom RSF i nobelovkom Sirin Ebadi.
Oni pozivaju političke lidere da o tome razgovaraju tokom Pariskog mirovnog foruma 11. Novembra
Milane,
Više puta si rekao da ti se ne povećava broj slušaoca, čak da se smanjuje i da što više govoriš istinu, da se sve više sužava. Pomenuo si da govoriš o Masonima i Moronima, da bi se povećavao. To je, ja mislim, veoma delimično, tačno. Ono u čemu, mislim, da nije, je što mnogo toga što ti govoriš nije istina, već je, tvoja, ideološka, istina. Ti možeš da kažeš da si anti-ideološki orijentisan, da te samo funkcionalni deo zanima, ali veliki broj stvari koje uzimaš zdravo za gotovo nisu istina, već podrazumevaju određeni model društva koji ti voliš, želiš i misliš da bi bio koristan.
Evo recimo pre neki dan si rekao da postoji dug prema otadžbini, ne prema državi, jer ona može da bude i ovakva i onakva, ali otadžbina je nešto što postoji nezavisno od oblika društvenog uređenja i da svi ljudi jednako moraju da plaćaju dug prema njoj. To apsolutno nije istina. Evo zašto. Ti si rekao da si skeptik, i da si praktičar, hajde da vidimo, gde može, veoma praktično da dovede taj princip koji predlažeš. Kako bog ili otadžbina ne postoje, ali hajde da budem velikodušan prema vernicima i u jedno i u drugo, pa ću reći postoje, ali nemaju usta da kašu šta misle, uvek postoji neki čovek ili grupa ljudi koji sebi uzimaju pravo da budu njihovi glasnogovornici, pa tako ti pop, kao božja usta, kaže da si bolestan od prvobitnog greha, a oni u različitim periodima već nude razne lekove, danas je to novi model Audija u njihovom voznom parku. Usta otadžbine obično budu vladari, koji ti neprestano menjaju definiciju šta je to dug prema otadžbini, pa tako sutra može biti da čerečimo javno na trgu one deblje od sto kila, jer egoistički rasipaju namirnice domovine, ne misle na opšte dobro, nego na svoj stomak. Zbog toga etika nikada ne može ništa da nalaže, nego samo da zabranjuje, jer svako nalaganje može da se razvuče do beskrajnog zverstva.
Ja razumem tvoju brigu da, recimo, kad napadnu neki novi Nemci, da ljudi treba da idu da brane otadžbinu, pa makar to činili tako što se bore u redovima one vojske čiji komandatni imaju neprijateljsku ideologiju, jer je prvi problem spoljni neprijatelj, a tek posle, u miru, razne ideološke strane će se dogovoriti ili boriti za unutrašnje uređenje. Međutim, to ne mora uvek da bude, život ne radi uvek na isti način, jer jedna vojska može da se bori i da odagna neprijatelja i da preuzme svu vlast u isto vreme, a protivnicima može da bude svejedno da li su pod čizmom Nemaca ili ideoloških neprijatelja. Podrazumevati da je srpstvo svima važnije je samo tvoja vizija sveta, život je pokazao da to nije tako. Tvoja interpretacija je da je građanizacija uzrok tome, međutim, čak i kada bismo te poslušali i svi postali monolitni Srbi, šta bi to promenilo? Kao da istorija nije puna primera gde je jedan mali deo naroda maltretirao većinu svog istog naroda i u tradiocionalnim društvima. Kompaktnost naroda ne daje garanciju da neće biti unutrašnjeg terora, zato je potpuno prirodno da se ljudi bore i protiv ideoloških neprijatelja. Nije bitno sad koliko je bila uspešna jedna ili druga vojska, koliko je ideologija jedne vojske bila moralna ili funkcionalna, bitno je da je nema smisla čuditi se unutrašnjim borbama, čak i u uslovima kada imaš i zajedničkog neprijatelja. Neko bi mogao da kaže da je zajednički imenilac svih državnih dugova biološko preživljavanje, ali veoma je teško dokazati kada se zaista o tome radi, pa da se svi udruže nezavisno od ostalih razlika.
A da ne govorimo o materijalnom ili kulturnom dugu. Kada tvrdiš da novorođeni duguju prethodnim generacijama jezik, običaje, puteve, Đerdap, to, opet, nije istina. Nije bitno u kom se narodu neko rodio, nego činjenica da niko nije izabrao da se rodi. Roditelji imaju moralnu obavezu prema svojoj deci da im obezbede neke stvari, nikako obrnuto, jer su ih oni gurnuli u ovu avanturu zvanu život. A deca nemaju nikakve obaveze, nego dobru volju, da vrate lepim kad roditelji ostare, ako su ih roditelji dobro tretirali u mladosti. Ljudi umeju veoma dobro da prepoznaju kada dobiju nešto, pa umeju da vrate. Ako su rođeni u zdravom, uređenom društvu, većina će se zalagati i da ga odbrani, kad treba i da ga dalje unapredi.
Upravo zbog toga, što ne postoji dug prema otadžbini, ni ona ništa ne duguje bilo kome. Ne postoje prava na lečenje, puteve, obrazovanje, posao, ljubav, seks, stan. To su sve ljudske potrebe, ali ne i prava. Prava ne postoje. Jedino pravo je pravo na život i vlasništvo. Svako može da ogradi deo prirode koga niko pre toga nije posedovao, da zasnuje neku komercijalnu aktivnost na njemu ili da kupi, ako je nekom već pripadao. Sve ostalo je, kako se dogovorimo odnosno kakve ugovore zasnujemo sa ostalima. To ne znači da to pravo postoji samo od sebe, da ga je dovoljno napisati, moramo grčevito da se branimo da ga održimo u životu, ali sa daleko manje sile i propagande, nego da ubeđujemo ljude da postoje bog ili država. Nema ništa prirodnije za čoveka nego da mu se prizna pravo na svojinu nečega. To razume svaka životinja, pa i ljudska. Sve druge strukture koje vode brigu o čoveku i koje traže cenu za to, može, ako su dobrovoljne, pa ko hoće taj proizvod za datu cenu, neka plati, ko neće, ne mora.
ММ каже: «Русија и Путин су губитници на међународној сцени…..»
Ево написао сам реакцију и, након што сам добио поруку да она изгледа као спам, објавио сам је на другом месту, овде: https://reportsfromx.wordpress.com/2018/11/10/rusija-na-medjunarodnoj-sceni
Поздрав
Postoje žičane mišolovke koje ne ubijaju. U koje se uđe sa gornje strane, i više ne može da se izađe. Već se u njima samo hoda u krug, dok miševima gazda ne presudi, ili umru od gladi. Mislim da je politički matriks pravljen po tom modelu. Drugi način je lepak (velike i teške riječi). A treći način je otrov. Plasira se unutar najukusnije hrane tako da on djeluje kumulativno (kad bi momentalno djelovao miševi bi shvatili). Mislim da su to proizvodi industrije (zabave, prehrambene, farmaceutske itd). Da ne postoje zamke i otrovi gazda nikad ne bi mogao uhvatiti ni jednog miša.
Samo miševi koji razviju averziju na sve što što i malo miriše na gazdu imaju šanse da prežive. Mogu kukati na gazdu da je genocidan, sanjati kako da sruše taj nepravedni Sistem. Ali samo im bojkot može spasiti život.
Imam dodatna pitanja. Slušam u emisiji o divnim vrlinama vladara koji su kao mladi imali služavke za seks, sluge i pare na raspolaganju, tako da kada dođe vreme za njih, oni racionalno vladaju za opšte interese, oni se ne gube u jurenju žena i ličnog bogatstva, pa su zato, na primer, engleski vladari tako superiorni u odnosi na naše, skorojevićke. Slušam da neko ko je imao nekoliko generacija vladara, da mu je to u krvi, pa je zato dobar vladar i on. Milane, ako si skeptik, zašto to nisi do kraja? Evo, na primer, da navedemo i neke druge karakteristike vladara, koje nikada ne treba zaboraviti. Vladari, naročito višegeneracijski, jednako su osetljivi na ljudski život, kao što je višegeneracijski kasapin osetljiv na život životinje. Njima je ubiti što stranoga, što svoga, rutinski posao. Nije dovoljno samo biti imun na sitne poroke, ni jedan vladar ne može biti imun na najgore, a to je predatorski instinkt čoveka, to se čak pojačava kroz generacije.
A sad malo o opštem interesu, uzeću primer Engleza, koje stalno navodiš kao krunu dobrog primera vladanja za opšti interes. Jesu li lordovi dobro odbranili interes svog naroda kada su preko Čemberlena poklanjali Čehoslovačku Hitleru? I ne samo to, ko je dobar vladar, morao je, čak i bez studija politikologije, da zna kuda vodi Hitler. Stalno govoriš da je preventivan napad deo odbrane. Ja nešto ne videh ni jednu zapadnu zemlju da je napala Nemačku kada je bila slaba, a najmanje Engleze. Engleska bravura je bila da pljačka i kolonizuje daleko slabije od sebe, za to ne treba mudra politika, nego samo pljačkaški nagon, a od te pljačke su najviše vajdili lordovi i njihovi prijatelji krupni kapitalisti, a zanemarljivo malo obični ljudi, štaviše, to je bilo protiv njihovih interesa. Da Engleska nije bila ostrvo, zgazili bi njih Nemci, kao i Francusku. Nisu se oni spasli pametnom politikom, već geografskim pogodnostima. Sav patriotizam Čerčila posle toga nekome može da izazove divljenje, ali on je u stvari samo gasio požar i spasavao situaciju. Nikakvog tu promišljanja i strategije nije bilo. Idemo dalje, u šta se pretvorila V. Britanija nakon rata, sa svim štrajkovima i opštim rasulom u zemlji, sve je ličilo na predgrađe Moskve, gde je tu bila pametna politika? Opet se, posle, stvorila Tačer, kao reakcija, koja je gasila požar, ali gde je tu bila mudra politika? Dalje, šta su to lordovi imali na svom strategijskom umu, kada su dozvolili da Britanija uopšte uđe u EU? Jeste, sada izlaze, ali i to opet izgleda kao vađenje fleka, umesto mudre politike. Dalje, ako je istina da lordovi i danas kroje politiku, pitam se da li je njima svejedno da li će oni vladati Britancima ili Azijatima i Afrikancima. Već je danas gradonačelnik Londona Musliman. Multikulturalizam i sve njegove najgore posledice, otišao je najdalje upravo u zemlji lordova. Šerijatsko pravo je već uvedeno u nekoliko opština kao zakonik po kome se sudi strancima Muslimanima. Je li i to u interesu Britanaca?
U najboljem slučaju lordovska politika se može nazvati kampanjskom, a greške su mnogobrojne i teške. Ali to je tako kada verujemo da su vladari zaštitnici opšteg interesa. Osim naravno, ako nemamo različite kriterijume uspeha politike, da je uspešan onaj koji je bolji od naših vladara. To mi izgleda kao dosta nizak uslov.
Da li ikome, današnja Britanija izgleda kao zemlja u koju bismo želeli da odemo ili koju bismo želeli da oponašamo? Vreme Loka, Mila, Hjuma, odavno je pregaženo i zaboravljeno. Britanija jeste tlo gde su se rodile ideje klasičnog liberalizma, ali tada niko nije shvatio da je čak i ograničena vlast tumor koji stalno teži da raste. Istorija SAD, još više nego Britanija, nas tome uči. Koncept privatnog vlasništva i privatnog prava ne može da postoji gde postoji monopol sudstva i odlučivanja, a vlast je uvek monopol. Zanimljivo je kako se svi boje svakog monopola osim onog koji se njima lično sviđa. Ni jedan monopol nije dobar, niti to može biti, osim, kada nas naše političke predrasude nagone da mislimo da društvo ne može da funkcioniše na drugi način.
Kakve veze ima što 3/4 stanovništva ne bi znalo da shvati časopis NIN, kako ti kažeš? Tako nešto je bitno samo u demokratiji, za koju se ovde niko ne zalaže. Ali demokratiju ne sme da zameni vladar, već sistem (koga će ljudi napraviti, ali kojim neće upravljati). U svakom istorijskom periodu postojale su prirodne elite za umetnost, nauku, privredu, policiju, vojsku i uvek su postojale budale. I budala shvata svoj lični interes da se dobrovoljno stavi pod autoritet (ali nikako vlast) prirodnih elita. U društvu u kome su elite u neprestanoj konkurenciji jedna protiv druge, niža je verovatnoća da će jedna grupa da uzme sve u svoje ruke i sve uništi, a veća je verovatnoća da će služiti klijentima (odnosno narodu), ne zato što neko nekoga voli, nego zato što, u suprotnom, neće biti isplaćeni, jer nezadovoljne mušterije ne plaćaju. Da, veseli kapitalizam radi, kada nema centralnog monopola sile.
Da se vratimo na primer pred Drugi svetski rat. Da je tada Britanija bila ovo o čemu ja pričam, da lordovi nisu imali monopol nad otimanjem poreza i odbranom, da su postojale firme za odbranu i osiguravajuća društva za odbranu, koja bi nakon rata morala da isplate svu štetu nemačkog razaranja, što bi značilo da bi ostali bez gaća, da vidiš kako bi preventivno napali Hitlera na vreme da zaštite svoje profite od uplaćenih polisa svog naroda. Ništa tako ne funkcioniše u ovom svetu kao lični interes, što kod ljudi, što kod firmi. To je jedino što se može i definisati i veoma konkretno kvantifikovati. Dođeš mi, dođem ti, to svako razume, a opšti interes, to se može razvlačiti kao testo do beskonačnosti. Ako je nešto opšti interes, to je potreba ljudi da žive u mirnom društvu u kome je ekonomija dovoljna da ne moraju da beže iz zemlje da bi jeli. Takav luksuz su vladari retko omogućili narodima. Ako ćemo da sudimo po rezultatima, skoro niko ne bi dobio pozitivnu ocenu, a krunski dokaz da vladari ne rade za narod je što ga prvo razoružaju. Pa, neko ko radi za interes svoga naroda, poslednje čega bi morao da se plaši je da ga sopstveni narod napadne. Ako je neko skeptik, a to je veoma neophodan stav prema ovom svetu, mora da ide do kraja.
Milane,
malo o bazi društva, nadgradnji i veselom kapitalizmu. Ponovio si više puta kako se ne može očekivati humano, moralno ili solidarno društvo, karakteristike koje ti, po marksističkoj terminologiji, stavljaš u nadgradnju, ako u bazi imamo proizvodne odnose zasnovane na eksploataciji, a pod tim podrazumevaš kapitalizam. Da budem dosadan, mi danas nemamo kapitalizam, jer nema liberalnog kapitalizma, već kapitalizma sa prisustvom države. Nebitno za našu analizu, da li je centralni monopol sile nastao pre kapitalista, koji se onda njime koriste da nanose štetu konkurentima i zaposlenima, ili su krupni kapitalisti stvorili državu sa istim ciljem, kapitalizam ne postoji. Kapitalizam je slobodna razmena proizvoda, ideja, usluga, koji podrazumeva privatnu svojinu i privatno pravo sa organizacijama za arbitraciju u slučaju nanošenja štete partneru ili zaposlenom koje jednako tako postoje na tržištu, dakle nema monopola agencija za držanje reda.
No, ono još bitnije od svega, kako je čovek predatorska životinja, kada je nivo konkurencije firmi mali, odnosno ima daleko više potražnje od ponude za rad, naravno da će biti eksploatacije. Kao kada u jednom selu imamo jednu devojku na 100 momaka, ta može da bude ružna i zla koliko god želi, jedina je, naravno da će eksploatisati mladiće. Rešenje za taj problem je da bude barem 100 devojaka na 100 momaka, nikako da stvaramo silom zakona „humano“ društvo, gde bismo silili jedinu da spava sa svim mladićima (nasilna preraspodela). Kada se potražnja i ponuda balansiraju, nekako se stvari reše, uvek će ostati po neko nezadovoljan, ali sistem radi. Naš Kerber čiji posao je da drži nizak nivo konkurencije danas se zove Vučić, juče Tadić, i tako dalje. Ne rade oni to banalno, tako što drže zatvorena vrata fizički drugim investitorima, što domaćim, što stranim, već indirektno, tako što namerno održavaju Provizorijum umesto pravosuđa i tako što udaraju reket investitorima, a stranci bolje plaćaju, a i ti stranci koji dolaze su oni koji su naviknuti da rade u uslovima kriminala, normalni investitori nisu skloni takvom tipu rizika, pa i ne dolaze.
Ja živim već decenijama u inostranstvu i uvek sam imao da ponudim nešto što drugi hoće da kupe ili što firme hoće da plate, ja sam nekome koristan, i ako me neki šef maltretira, lako odem, zato što ima još 99 devojaka u selu. I ovde gde živim ne postoji liberalni kapitalizam, ali je za red veličine slobodniji nego na Balkanu i tu se već vidi razlika. A u odnosu na Istok, i tu su stvari iste. Na primer, u jednoj firmi smo imali 2 ispostave, jednu u Poljskoj, drugu u Ukrajini. Pre 25 godina, bili su i jedni i drugi ponizni, do srama, srce me je bolelo koliko su se ponižavali za platu, danas u toj istoj firmi Poljaci teraju svoje zapadne šefove u majčinu za svaku sitnicu, jer imaju izbora na pretek, dok su oni u Ukrajini ostali jadni. Ono što se promenilo je da je Poljska daleko otišla u nivou konkurentnosti firmi, što sa strancima, što sa domaćim, dok je Ukrajina ostala daleko iza. Dakle nisu poljski Sinđelići rešili situaciju, već promena odnosa ponude i potražnje.
A sad što se tiče solidarnosti, neka te ne mrzi, pogledaj malo kolike milijarde dolara Zapad troši, što na samog sebe, što za strane zemlje, i tu govorim isključivo o dobrovoljnom milosrđu, ne govorim o nametnutoj socijalnoj pomoći, koja se isplaćuje iz para otetih od poreza. Iznenadićeš se koliko su to basnoslovno visoke cifre u društvu u kome je kapitalizam veoma selektivno liberalan. Zamisli tek da je potpuno liberalan.
Dakle, eksploatacija nije vezana za proizvodne odnose u kapitalizmu, već za njegovu degeneraciju, problemi nastaju kada se umeša država, a ona se, pre ili kasnije u sve umeša, jer to je neminovno. Kada postoji pištolj u centru društva, koga ne moraš čak ni lično da opališ, nego to rade najamnici u kostimima i lutke sa perikama, normalno je da će svi želeti o njega da se okoriste. Pucaš, a i ne vidiš krv, idealan recept za zločin. Kapitalizam uz državu, može biti i gori od feudalizma i robovlasništva, ali problem, nije u kapitalizmu, već u centralnoj sili. Naše tendencije moraju biti usmerene ka ukidanju te sile, umesto da nametnemo „socijalističkog dobrotvora“ čiji rad se uvek svodi na preraspodelu jedine vagine u prethodnom primeru.