Неписменост и незнање су наша последња уточишта.
Попа дајте, зајебите буквар!
Сигурно сте, ако се дуго шуњате по ходницима Фејсбука, приметили да увек довитљиви православни муџахедини, патриоти са ниским челима и русомани са одлично развијеним пљувачним жлездама на рачун вијуга, нису нешто нарочито писмени. Истина, они који их ложе, које им је службица поставила за предводнике, нису неписмени, али су морално кљакави.
Лов на вештице и хајка су, откако је света и века, биле најјачи инструмент у рукама бесловесне гомиле. Каже легенда да је Јан Хус, на ломачи, гледајући једну млекарицу, сиромашну жену, како и она додаје мало прућа на његову ломачу, рекао: O, sancta simplicitates! Света простото!
Народ који су, миленијум читав, описмењавали св. Сава, Немањићи, света мајка наша црква, школе и факултети, успешно се одупирао писмености, нарочито онај део народа који се куне у просветитељску улогу св. Саве и ћирилицу. Формално, неписмених имамо око 20%, али филолошки неписмених, оних који нису у стању да разумеју шта читају, имамо, како ја ценим, око 80%, од којих многи имају и факултете.
Дефинитивно осећање нашег народа је да писменост није од Бога, већ од његовог колеге – ђавола. Но, оно што је најважније међ’ Сорабљем: ми смо егалитарно друштво, а знање је природни непријатељ једнакости. Медиокритет, веома цењени и распрострањени тип Сораба, не може да буде наклоњен паметнима и писменима. Осим тога, паметан и образован човек је углавном солиста, док се средњаци, у нашој фауни, редовно јављају као бића чопора: они тачно знају да су као појединци пенис. Већ у предшколском, деца која су осредња, почињу да мрзе ону бољу децу и организују се против њих.
Знање и наука, вековни су и непомирљиви непријатељ цркве. Наука у помоћ зове образоване и паметне, црква зове необразоване и непаметне. То је битка, која се одвија хиљадама година у људском роду и углавном медиокритети, са црквом на челу, тријумфују. Никад научници нису спалили ниједног попа, или вештицу, али попови јесу и научнике и вештице. И, увек су ту били морони који су доносили пруће на ломачу.
Некад је Сораб, док је још био Србин, познавао ранг ствари: слао је дете у школу, саветовао га да учи, да буде образован. Данас га шаље по диплому, одмах, преко реда, да се дете не мучи. Наша вековна потреба да се ваљамо у блату, у незнању, у неслободи, у празноверју, савладала је напоре неколико генерација, које су дале све да нас извуку из глиба. Не иде. Нећемо. Како да будемо једнаки, ако си ти писмен и образован? Уосталом, много је лакше бољег од себе за ломачу везати, него сам бити бољи.
Ипак, постоји једна врста неједнакости за којом Сораб чезне као штакор за сланином, а то је неједнакост у новцу. Новац је једина, апсолутно једина ознака ранга међ’ Сорабљем. Ако имаш знање, Сораб те не ферма, али ако имаш лову, лизање буље је најмање што можеш да добијеш. Ко нешто зна, тај је будала, али ако има лову, он је краљ. Зато и јесмо друштво које има богаташе, и њихове дупелисце, али немамо науку и образовање.
И, да знате – о, правоверни – знање јесте од ђавола. Уговор са ђаволом је увек и неизоставно трампа душе за знање, као што све легенде и дела о продаји душе врагу кажу. Истина, како су нам душе црне и покварене, ни ђаволу нису потребне. Уступио их је СПЦ-у.
Насловна – Спаљене књиге, Нирнбершке хронике ((Weltchronik, Liber Chronicarum, Hartmann Schedel ) ), 1493.
