Чехов је говорио да, ако у првом чину позоришне представе на зиду стоји пиштољ, у последњем чину он мора да опали. Другим речима, ако у Србији имате 46 000 полицајаца у првом чину, у последњем ће Србија постати полицијска хунта са све припадајућом репресијом и ескадронима смрти. Органи гоњења полако постају органи маније гоњења и то је, бојим се, процес који не може да се заустави, осим ако се не умешају наши бели викиншки господари, јер само они могу да пресеку рђав ток догађаја.
Један, не и најважнији од разлога, је то што смо, у складу са псеудодемократским променама, пристали на цивилну контролу над службама безбедности. Тиме се постигао само један ефекат: полицију и БИА воде људи који о самим тим организмима појма немају, али дају скупштинско покриће за сваку опачину и кршење закона. Годишњи извештаји које тајна и јавна полиција подносе Скупштини Србије једва да имају две стране А4 формата, што показује шта оне мисле о скупштинској контроли над њима.
Други разлог за пузајући ход ка полицијској хунти јесте тешко наслеђе: од Милошевих пандура до данас, полиција је увек узимала више власти него што јој по закону припада и користила је методе које су с оне стране закона. Властодршци, сви до једног, су то трпели, јер су имали користи од полиције, а и питање поштовања закона се код нас ионако не схвата превше озбиљно. Закон је ту да служи ономе ко је на власти, а ако му не служи, не мора ни да га поштује. Нема тог диктатора у Србији коме народ није аплаудирао и навијао за још већу репресију. Чак и петооктобарска демократска шминка не може то да сакрије.
Кад су петооктобарци дошли на власт, прво су повећали број полицајаца, формирали жандармерију, купили скупу опрему за разбијање демонстрација и знатно отежали и продужили пендреке. Доцније су, у демократском заносу, кренули у акцију „Сабља“, где су непотребно увели ванредно стање и суспендовали грађанска права и, у Србији увек крхку назови слободу медија. За две прве недеље, ухапшено је око 12 000 људи, од којих је већина прошла озбиљну полицијску тортуру, која укључује употребу струје, кеса за гушење и систематска пребијања, и то у неполицијским објектима. На крају је процесуирано око 200 од тих 12 000 ухапшених, а осуђено, ако се не варам, седам или осам. Примерице, за првих и најгорих пет година рада Голог отока, по Резолуцији ИБ, ухапшено је, на територији ФНРЈ, која је тада имала 18 милиона становника, а по сведочењу једног од сужања, Титу ненаклоњеног академика Драгослава Михаиловића, око 20 000 људи. Дан-данас Зоран Живковић, који је био на челу владе која је извела најрепресивнији подухват у историји Србије, умире у демократским расположењима и продаје се народу као Мајка Тереза, док је, у стварности, по резултатима претекао Крцуна и Ранковића. СФРЈ је имала 40 000 полицајаца на двадесетак милиона становника, док Србија данас има 46 000 на једва шест милиона. Диктатура је имала три пута мање полицајаца по глави становника, него демократија. Уопште узев, традиционално друштво није имало полицију, а сваки нови облик друштва, доносио је све веће репресивне апарате, да би, на концу, демократија однела шњур: Робеспјерова „диктатура слободе против тираније“ није могла буквалније бити остварена.
Полиција није само квантитативно ојачала: Титова полиција је возила аутомобиле домаће производње, није имала опрему за разбијање демонстрација, нити је имала велике плате. Данас држава не жали за полицијске аутомобиле и опрему, а плате обичног полицајца су у рангу плате лекара опште праксе. Допуњавање плате корупционашким пословима се подразумева.
Истовремено, обим лица која су доступна полицији опада: свако ко је припадник касте, или има неког у касти, недодирљив је за органе унутрашњих послова. Испада да полиција може да јури само кокошаре и ситне сецикесе и оне који вређају председника на друштвеним мрежама. За то је, међутим, довољна и петина овог броја полицајаца. Чему су, онда, намењени остали? Искључиво служе обезбеђивању касте на власти и друштвене неједнакости. Круг криминалаца који ради за полицију је све већи, а забележене су, у неколико наврата, и удружени подухвати органа реда и органа нереда, што компромитује уобичајену причу да је већина полицајаца часна и поштена.
Ономад, у Новом Саду, сваки полицајац који је био на улици, знао је да је полиција синхронизована са хулиганима и да су заједнички радили против демонстраната, што је апсолутно недопустиво. Може полиција да бије демонстранте и да их хапси, то се свуда у свету дешава, али да са криминалцима изводи заједничке акције, то је изван сваког кодекса. Тврдим: сваки полицајац, који је био на улици те вечери, апсолутно је нечастан, јер пристаје да ради са криминалцима. То није рад са доушницима и сарадницима, већ отворен, заједнички насртај лопова и полицајаца на извршавању плана с врха.
У последње време, после извесног периода мање-више законитог понашања полције, почињу да се дешавају опасне ствари: умлаћивања, премлаћивања (као оно у Бору) и полако се шири пракса да се лица одводе са улице без показивања значке, као и да им се укида основно законско право да буду саслушани у присуству адвоката. Злочини полиције, и кад су очигледни, као у Бору, олако се заташкавају, што стимулише бруталност. Полицајци се лакше одлучују за противзаконита средства, ако знају да ће њихова недела бити заташкана. Баш то је увод у полицијску хунту, која не значи ништа друго, него деловање полиције изван закона и по налогу приватних центара моћи.
Током Војне хунте, од 1976. до 1983. у Аргентини, нестало је између девет и тридесет хиљада људи, које су умлатили ексадрони смрти, који су били нешто као параполицијски одреди у Србији, с тим да је у аргентинским одредима било изузетно много полицајаца, који су пре подне радили у униформама, а после подне убијали политичке противнике за рачун диктатора. Од овога што имамо данас у Србији, до ескадрона смрти, није велики корак.
Од режима Зорана Ђинђића, преко хунте Зорана Живковића, који је био најпрљавији премијер модерне Србије, до данас, политичари су се плашили полиције и правили су се луди на њена непочинства. Сетите се само убиства Ранка Панића, које ни до данас није расветљено, иако се десило у присуству камера. Опет, полиција чини услуге политичарима, прогањајући њихове политичке противнике и спасавајући њихове гузице. Одличан, не и једини пример, јесте нестанак два минута снимка на наплатној рампи Дољевац. Опозиција се прислушкује, противници су на мерама, а то су све услуге које се полицији морају некако узвратити.
Да није било странаца, наших господара, „Сабља“ би још трајала, јер се наши мишеви од политичара изузетно ложе на бруталну силу. Сами себи изгледају већи и моћнији, док им полиција обезбеђује величину и моћ. Живковић, иако није био у опасности да постане члан МЕНСЕ, нити му је школа преливала, био је апсолутно свестан да чини масовна кршења закона и да је Србија била у стању продуженог државног удара. Толико је паметан био. При том, сама акција је иницирана не ради борбе против криминала, већ као последица сарадње петооктобараца са криминалцима из Сурчинског клана. Цело дешавање је требало да пресече ту везу, те да једни оду под земљу, а други изроне из гована у белом оделу. То се мање-више и догодило.
Тада, у време режима ДОС-а, развила се симбиоза власти, полиције и криминала. Полицајци, мислим на оне на високим положајима, брзо су схватили да ће им се позлатити свако затварање очију пред крађама досоваца, од оних материјалних, до оних у политичкој сфери, попут гласања из Солуна и Бодрума. За привремено слепило, пуковници и генерали су добијали куће, станове, скупе сатове и кола, а биће да је пала и нека готовина.
Та спрега власти, лопова и полиције, дочекала је Вучића. Спретан, а лишен скрупула, он је читаву ствар подигао на највиши ниво. Више нису били у питању приватни договори политичара, лопова и врха полције, већ је читава ствар институционализована. Кад бисте хтели да објасните у пар речи данашњи систем, могли бисте да га окарактеришете као тријумвират криминала, полиције и политичке класе. Природни даљи развој овог односа јесте полицијска хунта, са својим ескадронима смрти. Овог пута Запад неће интервенисати, као 2003., јер је Вучић за њега најкориснији српски политичар икада, јер, на концу, испоручује и чини све што му се потражи.
Колико је хунта близу, не знам, али немам сумњу да ће доћи. Није без смисла запослено 46 000 полицајаца, они су ту да буду употребљени не против криминалаца, него уз њих, а против народа. Овде је потпуно неважно колико је народ добар, или симпатичан (а није ни једно, ни друго, да се не лажемо) већ то што полиција одавно не испуњава сврху због које је створена. Уместо да јури лопове, придружила им се и то је процес из кога повратка нема. Од прљавог полицајца никад више нећете направити чистог, нити ће лопов који је вајдио на сарадњи с државом, икада радити поштен посао.
Насловна – У марту 1982. аргентинска полиција хапси радника. Радници и представници синдиката посебно су били на мети убилачке репресије војне хунте. © Daniel Garcia / AFP
