Једна од мојих омиљених прича за успављивање је прича о непосредној демократији, у којој ћемо сви одлучивати о свему. Бабе на Старој планини ће седети уз компјутер и кликтањем миша ће одређивати како распоређивати буџет.
Непосредна демократија је само једном у историји виђена и то у Старој Грчкој и еминентно је везана за полис, као начин организовања заједнице. Атина је, на врхунцу моћи, имала око 8-10 000 слободних грађана, тако да је непосредна демократија била могућа. И тада је велики број грађана одбијао да учествује у том циркусу.
Сократ, Платон, Аристотел и низ других античких мислилаца су се најгоре изражавали о тој и таквој демократији. Сократ је говорио да у демократији и магарци иду средином улице, а Платон је говорио да (изгледаће вам познато) у демократији постоје три слоја:
први – професионални политичари који само држе говоре и ништа друго не раде;
други – њихове присталице, које стоје около, аплаудирају и не дају ником другом да изрази супротно мишљење;
треће – маса народа која има илузију да се у њено име влада.
Томе се нема шта додати ни данас.
Ипак, постоји један народ, и уњему генијални политички мислиоци, који оптирају за утопистичку непосредну сајбер-демократију. То се, наравно, неће догодити ни сада, ни икада, али показује и потказује стање духа и одсуство смисла за реалност српских интелектуалаца. Више има смисла ставити у центар политичког програма изградњу космодрома у Малој Моштаници, него непосредну демократију. Ко мисли да ће непосредна демократија заживети, има опкладу од мене, с тим да ми не каже да ће заживети у некој недохватној будућности, јер је та будућност сигурно уточиште за све пропале идеје овог света.
Тамо, 2027., иде нови изборни циклус и ја рачунам да ће непосредна демократија тад успети да потисне Вучића, или неког другуг, и да ће заживети међ’ Сербљем, или ће њени протагонисти признати пораз и преузети одговорност за лупетање.
Но, ово пишем због следеће ствари: непосредна демократија је осудила Сократа на смрт. Сократ је, осим што је био највиђенији мудрац епохе, и крварио као војник у три рата за Атину, што непосредни демократи нису узели у обзир. Већина за линч је створена тако што је против Сократа подигнута мутна оптужба да квари омладину, да не поштује законе (у смислу обичаја) и да учи о Дајмониону.
Прве две оптужбе су ненадјебиве, односно за њих се може оптужити – и кроз историју су многи оптуживани – било ко, јер су докази увек били „мајке ми миле“, што је за линч руљу отприлике довољно.
Трећа оптужба је, међутим, јединствена. Како год се разуме појам Дајмониона, било као нека врста личног демона, или лични осећај правичности, Сократ је починио грех – највећи грех који човек може да учини против руље – дакле, грех индивидуализма. Руља не дозовљава никоме да буде свој. Највише што је дозвољено је „ко није с нама, тај је против нас“, што само изгледа као избор, а у ствари то није; наморавање да се изабере једна од две опције је поништавање слободне воље и индивидуалности. То што већина људи бежи од индивидуалности, не би требало да буде разлог да је другима ускраћују, али шта робље зна о слободи?
Ако припадате некој екипи, мрзеће вас опонентска екипа, али ће бар неко бити уз вас. Ако не припадате ни једној екипи, мрзеће вас обе екипе, а нико неће стајати уз вас. Мрзеће вас зато што нисте као они, а поготову што сте бољи од њих.
Судбина Сократа је судбина сваког духа који има снаге за индивидуалност. Не завршава се увек смртном казном, али се увек завршава неком врстом духовног линча. У колективу, у колективној мисли и уму, је смрдљива сигурност, обећање слузавог колективизма и сигурност крда. На обронцима индивидуализма, хладан ветар дува и зато су само ретки и одабрани способни за њега.
Чак и другосрбијачад (још боље би то Штулић рекао, усрана шминка) која се куне у индивидуализам, најрадије лаје из чопора. Код њих је индивидуализам само колективизам са нешто бољим маркетингом.
Но, способност да се издвојите из масе, осим што на вас навлачи мржњу оних који за то нису способни, даје снажан, интензиван осећај задовољства. Што би рекао Ибзен: Човек је најјачи кад је сам. Тада тачно зна са чиме рачуна.
Насловна – Сократ, слика генерисана вештачком интелигенцијом
