Време хистеричног антикомунизма полако пролази. Просто: поређење између доба социјализма и доба десничарског разваљивања Србије, полако се окренуло у корист социјализма. За то нека велика памет и не треба. Но, још постоје они антикомунисти који онако, курвински, оспоравају 20. октобар. Тог дана је, кажу, почела окупација Србије. Дотле је била слободна.
Тужно је, каже Влада Булатовић-Виб, када мало чело смишља велико начело.
Партизани су нас потпуно ослободили од Немаца, делимично од колабораната и никако од колаборационистичког духа.
Мало подсећање на окупациони рај у Србији: Србија је имала систем логора (18 укупно), где су мучени и ликвидирани Јевреји, Роми и они који су били – или комунисти, или некомунистички противници окупације. Уз систем логора, вршена су и масовна стрељања, највише у Крагујевцу, Краљеву и Крушевцу.
Број побијених током окупације процењен је на 200 000 људи у самој Србији, што је значило сваки двадесети становник.
Само на Бањици, под управом српске полиције, било је заточено 24 000 сужњева, од којих је око 4000 ликвидирано.
У нишком логору је било још горе: заточено је око 30 000 људи, побијено око 10 000. Немци су командовали логорима, но, Срби су били извршиоци радова.
Мало поређење: на Голом отоку је, за пет година, у држави од 18 милиона становника, било заточено око 25 000 логораша, а околина Ниша је, од 1941. до 1944. године дала 30 000 сужњева.
Ови мамлази, који кењају како смо окупирани 1944. од комуниста, у себи гаје дух Марисава Петровића и осталих гована, који су убијали сународнике за рачун окупатора. Легендарна репресија комуниста после рата је однела 60 000 живота, од тога 30 000 Фолксдојчера (који су дали СС дивизију Принц Ојген, чувену са своје суровости), 15000 четника и 15 000 колабораната. То је веома конзервативна бројка, у другим земљама је ликвидиран далеко већи број слугу окупатора. Другим речима: комунисти су заиста били окупатори из угла колаборациониста и њихових потомака, али за огромну већину Срба су ипак били ослободиоци. То што неко од колаборације својих предака покушава да изгради национални мит, више припада српској глупости, него стварности.
Удбашка антикомунистичка агенда је, после четрдесет година, прилично ослабила и још ће више слабити, јер је неорганска, нетачна и има лош људски материјал који је гура. Слављење некадашње колаборације је измишљено да би се лакше протурила данашња колаборација и окупација. Рајетин у нама је пробуђен и мислим да је превазишао своје претке из турског доба.
Од почетка контрареволуције, а ја је рачунам од појаве књиге Херцеговца Вука Драшковића, водили су нас Шешељ (такође Херцеговац), Слоба Милошевић и Јовица Станишић (Црногорци), Станко Радмиловић и Мирко Марјановић, обојица из Хрватске, Тадић (босански Црногорац) и Аца Босанац Вучић. Не кажем да бисмо без њих мимоишли контрареволуцију, има и међу нама, Србијанцима, свакаквог шљама, но, људи са стране су мање укорењени и лакше раде на штету оних који нису дошли однекуд.
Коначни биланс је да смо скренули – не са Титовог пута, него са слободарског пута и да смо данас вероватно најпоробљенија нација у Европи, док су колаборанти вероватно најбогатији људи у Европи. Ропска осећања у нама су снажна и неће се искоренити бар неколико генерација. Уосталом, тако је лакше: слободан човек носи терет слободе, плаћа њену цену и проводи живот у сталној одговорности, док је ропство некако топло, смрдљиво и лишава терета одлука и борбе.
Насловна – Концентрациони логор Бањица
